Блог

Приче из класичне старине

Бранко Димитријевић, Београд

У времену давном, док је интернет тек био у повоју, моја два земљака у Сан Франциску су ме молила да дођу и наместе ми електронску пошту, да би имали и трећег са којим би се дописивали . Е па, у то време је у горњем делу улице Хејт, познате из оних хипи времена, постојала књижара под називом „Продавница анархистичке литературе“. У њој је стално седео једини запослени, тип из холивудског централ кастинга за улогу анархисте: чупав и брадат и мршав и у црно обучен. А од књига, поред обавезних Еме и Николаја и наравно Орвела, беху ту и Чомски и Прудон, Пантери Црни и Хофман Еби и мноштво памфлета штампаних примитивно у једном табаку, очигледно под псеудонимом, јер тешко да се неко стварно зове Бак У Њин или томе слично.

С обзиром да се знало у граду да су они који вам на Хејт улици понуде да пазарите малкицке дроге сви одреда, мада су изгледали као окорели хипоси, заправо агенти у цивилу, помислио сам како би било логично да су федерални агенти изнајмили стан преко пута ове књижаре и то на првом спрату и да одатле могу да сниме свакога ко у дућан уђе. После се испоставило да сам био делимично у праву. Нису изнајмљивали стан преко пута, већ је књижара заправо била њихова. Наравно, то се обзнанило тек кад је књижара затворена због недостатка интересовања, јер се све то, анархисти и агенти у цивилу, преселило на интернет.

Руководећи кафетеријом у градској болници Сан Франциска неминовно сам долазио у контакт са великим бројем униформисаних пандура. Долазили су или да обиђу колегу повређеног на послу или да виде да ли је неко кога су намерно или грешком упуцали (више је било ових других) у стању да сведочи противу њих. Давао сам им бесплатне кафе и крофне јер није ишло из мог џепа, а правилно сам предвидео да ће ме то спасти многих казни за прекршаје у саобраћају. Једном са шетао градом и наишао на миран протест. Ни данас не знам против кога или чега се протестовало, само знам да је то била једна мирна шетња и знам да су пандури направили кордон са стране, па нисам могао да прођем тамо куда сам био наумио. Али препознаше ме неки пандури и пустише иза барикаде, међу органе, па сам одатле могао да видим интересантан хепенинг.

Изненада се однекуд појави група момака врло агилних, са оним карираним марамама преко лица, па почеше циглама да разбијају излоге. Мирни демонтранти у шоку. Ја сам се питао откуда овима цигле. А полиција све то мирно посматра. Сниматељи наравно навалили да овековече призор, коначно се нешто динамично догађа. Кад су потрошили цигле, ови са марамама без ометања одоше иза оног угла где сам стајао ја, као привилеговано лице. И тако сам могао да видим да су двојицу као ухватили пандури, а онда су сви стајали и пријатељски ћаскали поред  једног комбија. Дакле, намештаљка. И то успешна, јер у вестима на телевизији једино што је од протеста приказано било је то разбијање.

Наравно да се овако ради од памтивека. Увек су разумнији међу револуционарима говорили оним успаљенијим да се убачени провокатори могу најлакше препознати управо по томе што заговарају најрадикалније потезе, акције које лако могу да дискредитују цео покрет и прикажу га насилним и ирационалним. Дакле, данас у свету, да се не би угрозила појава да један посто седи на грбачи осталих 99 посто, полицијско-обавештајно-пропагандни систем мора да функционише ефикасно. А да би се стално оправдавало постојање тог система, мора да постоји нека права или, ако је нема, измишљена опасност. Све је то лепо драмски описао Славомир Мрожек у вечито актуелној драми Полиција. Око те драме сам својевремено дискутовао са Мартином Еслином, јер ју је уврстио међу драме апсурда, а за мене је то била реалистичка драма. Па добро, могло би и тако да се гледа на ствар, рекао је чичица Еслин, апсурд јесте много стварнији него што ми углавном мислимо. После ми је било криво што сам толико времена потрошио причајући о Полицији, јер сам хтео да га питам је ли истина да је Брехт био велики швалер,јер њих двојица су се знали и дружили.  Али за ту изузетно важну тему није остало времена. 

Као што полиција и обавештајци сада уместо књижара оснивају разне сајтове, где наводно промовишу радикалне идеје, а уствари надзиру ко се све ту окупља не би ли имали при руци списак незадовољника статусом кво, па је веома тешко проценити који су сајтови аутентично критични ако их, како рече мој резигнирани комшија, уопште има, тако је тешко и проценити, нарочито у првим моментима да ли је неки догађај аутентичан или режиран и од кога. Лакмус је ту реакција највећих светских медија, јер су они по дифолту на руди и извршавају радове због којих постоје. Дакле, ако велики медиј неког политичара било где у свету хвали,  значи да тај ради за интересе оних један посто (мислим да их је и мање али `ајде да не цепидлачим) и обрнуто. Према томе, ако у некој државици нешто пукне, то може да значи да је локални лидер то сам организовао да би изгледало да је угрожена његова власт, па да је оправдано да мало неком репресијицом ту власт учврсти. Али је исто тако могуће да су му организовали да нешто пукне, да би могли да га оптуже да је он то организовао у циљу учвршћења своје власти. Веома интересантно као грађа за филмски трилер или шпијунско-акциони роман, али врло незгодно за оне који се нађу на лицу места где је пукло. Али, да цитирам једног нашег музичара, који је постао жртва политике, па не може више у главни град једне земље у којој управо влада примирје између два пуцања: "какво је ово вријеме дошло, нико неће да се жртвује за умјетност". 

Аутор је писац и драматург из Београда