Блог

Патворени печалбари

Стефан Пајовић, Нови Сад

„Нисам, бре, зато дошао, све сам то могао да радим и код куће“

Врућ Ветар, епизода „Гастарбајтер“

Према подацима Републичког завода за статистику, Србију сваке године напусти преко 32 хиљаде људи. Готово 15% ових емиграната има диплому високошколске установе. Исти проблем имају и много развијеније земље од Србије јер њихова тржишта рада једноставно не могу да понуде запослење свим профилима радника. Чињеница да је овај проблем код нас нарочито изражен охрабрује. Наиме, ми очигледно имамо много више људи спремних да раде, а за које ето, нема места у матици. Стога они одлазе у печалбу која је корак ка трајном исељењу и проналаску сопственог места под сунцем.

Како бисмо боље разумели њихове разлоге за одлазак ван Србије и њихова очекивања од нове државе, погледајмо где то они одлазе. Немачка, Аустрија, Норвешка, Сједињене Америчке Државе, важе за уређене државе где је животни стандард висок и где су шансе за проналазак запослења неупоредиво веће. У Србији држава не функционише, страначко запошљавање је попримило размеру куге, а приватници израбљују радника за изузетно ниску плату, знање се не цени итд. То је перцепција просечног српског емигранта која у себи садржи једну кардиналну логичку погрешку које постају свесни тек након одласка из Србије, било да успеју или се врате празних шака. Пренебрегава се питање зашто постоје толике разлике међу државама? Германска племена нису затекла никакаву напредну цивилизацију на простору данашње Немачке, док појам Американца, а још мање америчке државе, није ни постојао када је „Мејфлауер“ ударио о Плимутску стену. Садашња Немачка и Сједињене Америчке Државе су створене, нису претпостављене као некакво исконско тло изобиља.

Тај толико жељени „висок животни стандард“ не представља Фонтану младости коју само треба открити да би се уживало у њеним чарима. „Висока плата“ није Ел Дорадо да би се похарала и однела кући. Напредак је људска категорија, а Ниче би вероватно додао: „сувише људска“. Новац не постоји а приори, он нема теургијску димензију да може негде постојати више, а негде мање. Две руке и бритка памет су датост, материјално није, оно се ствара уз помоћ претходног. Емигранти који одлазе у САД-а готово никада не уоче парадокс да одлазе из државе која траје готово десет векова у државу стару безмало два и по века. Док је зидан Хиландар, Америка не да није била откривена, већ у уму Европљанина није ни постојала као могућност. Њу је отргао од природе ударник колониста који је по искрцавању на Источну обалу већ видео себе како хрупи ка Западној обали.

Није ово ламент над некаквим цивилизацијским каскањем Србије, већ скретање пажње на лошу онтолошку структуру емиграције и у бити немогућа очекивања оних који одлазе. Србију као Србију је лако напустити, и још је лакше вратити се у њу. Проблем је у томе што хиљаде људи не напушта Србију, већ дословно бежи од стварања, бежи од грађења себе као личности. Они одлазе у изграђене системе да би прескочили процес због којег париска катедрала Нотр Дам има зашиљен врх, док Храм Светог Саве на Врачару има облу куполу. Диве се спољашњости тих грађевина, али не желе да се пачају с њиховом унутрашњом структуром: за ентеријер католичке цркве претпоставе да је попут оног у православној. О овој подвојености најбоље сведоче привремени гастарбајтери који одлазе у Европску унију да раде три месеца (колико „Бели Шенген“ допушта) и затим се враћају у Србију да живе три месеца не радећи ништа. Накарадна максима гласи: Запад је за Arbeit, а Србија за трошење (све док се не истроши).

Један Никола Тесла је морао да оде из Југославије јер је његов живот надилазио не само простор о коме је овде реч, него и време. Попут оправдања лошег ђака да је и Ајнштајн био слаб из математике у школи, једнако испразно звучи поређење хиљада емиграната са Теслом. Српски научник је себе градио и на овим просторима и у емиграцији, он је отишао из своје домовине, али не од себе. И чудна ли чуда, наизменична струја је стигла и у југословенске домове јер их електрицитет из олује над Смиљаном никада није ни напустио, само се изместио.

„Стандард као на Западу“ нам измиче свакодневно. Свакодневно доносимо одлуке којима сами себе унижавамо: пристајемо на ниже плате, све горе и горе услове рада, не гласамо, гушимо индивидуалност проглашавајући јаке личности за аутократе. Радимо све супротно од онога чему стремимо и надамо се да ћемо то прекрпити одласком у иностранство где ће се, вероватно преко ноћи, наше расуђивање из корена променити јер није спутаном мрском Србијом. Истом оном Србијом у којој су Немањићи градили стамене утврде и градове како би завредели  поштовање и Запада и Истока. Наша борба је на овом тлу, а то што данас имамо прилику да „дезертирамо“, не значи да је то исправно. Сувишно је прелазити Хоргош ради тог сазнања.

Аутор је англиста и докторанд на Филозофском факултету  у Новом Саду.