Блог

Разидавање Скадра

Милица Вучковић, Ниш

Грубо скрајнута, на маргинама, култура тихо изумире, а са њом најквалитетнији идентитет једног народа. Као разлог за то, али не и оправдање, најчешће се наводи економско стање, иако је ситуација знатно комплекснија: у њој се огледа наш суштински однос према култури и од стране државне власти намерно непоседовање икаквог стратешког плана за њено очување и развој. Оно што српској култури данас највише недостаје јесте позиционирање на мапи српских националних приоритета и шире, на мапи европских и глобалистичких културних политика. Реалнија самооцена традиције и усвајања нових форми и тенденција, довела би макар до наслута која је то мера универзалног и локалног потребна за ефицијентније културне учинке од важности за српски реноме.

У овом тренутку српска култура није довољно детерминисана. Може се рећи да је она, целовитије посматрано, рефлексија политичке збуњености, заглављена у синдрому петог и по октобра као у неком живом блату, неспособна да из свог наслеђа извуче оно најбоље а да се истовремено ослободи најштетнијег. Она не зна како да се презентује свету у лепом светлу, па остаје искомплексирано у изолацији, а тај изолационистички став садржан је, такође, у неприхватању узора оних који су артикулисаније стали иза своје националне културе.

Сам појам националне културе у нас је доста дискредитован и табуисан, иако култура може и треба да се појави као регулатор и коректор друштвених појава и моралних вредности. Исидора Секулић се у неколико својих есеја осврће на српски национализам, сматрајући га за најлепшу и уједно најстрашнију народну страст, и указујући на то да је код нас веома жив територијални и историјски, али врло млитав културни национализам и да културни патриотизам тек треба да дође у наша понашања. Да би се он ојачао, неопходна је свест о култури као интегративној структури која у себи сажима историју, менталитет, обичаје, друштвене кретње. А све се то може добрим делом наћи у књижевности, па би она могла бити префињено средство одбране традиционалних вредности, препознавање квинтесенције народне душе.

Вук је у својој мисији препознао битност да се књижевност најранијег доба, усмена, јавни чин национализмуса, не само забележи већ и пренесе свету у свом сировом облику. Један Немац (Гете) био је одушевљен народним, пре свега, епским стваралаштвом, док је други (Хегел) у њима видео производе дивљих полуварварских нација које живе у хаотичној стварности. Главна замерка била је у недостатку универзалног, какав је случај, по његовом мишљењу био са песмом Зидање Скадра, чија је супротност Хасанагиница, јер је успела да преброди националне баријере. Иако велики мислилац, Хегел се можда огрешио: управо та marque distinctive постају егзотична места сусретања различитих култура, усмених предања и народних књижевности, која својим сакралним варваризмом суштанственије повезују разлике, док се прича о искључиво универзалном претапа у нешто опште, у крајњем, безлично. Међутим, наша епика, осим што симболизује меморијски чин, опомиње на жртве које су поднете зарад стицања аутономије. Спорна песма Зидање Скадра илуструје и језиво узидавање живог створа у Град на Бојани, сурово жртвовање најбоље жене најпоштенијег брата.

Из агона да се колективно изразимо у језичком и културолошком смислу и да освојимо ускраћену нам слободу, данас смо дошли у агонију да се сами себе морамо ослободити, јер уништавамо културну баштину. Од силног народа, како су нас описивали током ропства под Турцима, дошли смо у малодушност, у ропство из којег би могли да нас извуку мислиоци, писци, учитељи, публицисти, научници, уколико држава, која их ни на који начин не мотивише, не претвори сву своју децу у Уроборе, не да би потврдила вечност једењем сопственог репа, већ да би, а што српској политици није страно, појела и своју главу, један мит, једину вечност која постоји. Најзад, ма колико власт била варварска у правом значењу те речи, треба се сетити Томаса Мана који каже: ,,Сваки припадник једног народа одговоран је за судбину целог тог народа.“ Према томе, било би делотвореније да уместо усвојења лукративних порива, реанимирамо хипербојерски принцип и применимо га на све сфере живота. Иначе ће овај наш Скадар, из којег још увек тече млеко недужне једне матере, на наша се тела и нашу се душу обрушити.