Блог

Лепе библиотеке лепо горе

Милица Вучковић, Ниш

У почетку беше Ништа. Ништа, бескрајно непостојање свега, тама тамине таме, неартикулисани Бог. Да би Бог био Бог, да би Ништа, које садржи Све, могло да постане Све, било је потребно да ватра почетку да почетак. Дакле, пре почетка, могла је бити једино ватра. И ватра је створила реч. А реч је убескрајила бескрај, Бога помножила божанским, у месо вечности зарила зуб времена. Тамо где се реч дели, она се и увећава, и где се записује, она се и овековечује. Звезда на звезду сазидала је галаксије, а реч по реч књигохранилишта. Тако су библиотеке постале прва и последња уточишта за оне гладне вечности, храмови за (не)срећно заљубљене у бесмртни Дух. Вечност, атрибут бесконачног божанског ума, човек остварује једино кроз уметност, кроз непрекидни Велики прасак имагинације и интуитивности.

Ернесто Сабато, писац у чијим делима егзистенцијалистичка поетика кокетира са магичним реализмом, примећује да уметност за друштво и сан за појединца значе исто: спречавање лудила. Сама књижевност одликује се и издваја способношћу да укине време и директно конвергира са Духом, који је, парафразирајући Пола Валерија, и њен примарни створитељ и суштински потрошач. Због тога се по рафовима библиотека провлачи извесна меланхолија неповратног, али и радосни, готово сакрални титрај савладавања ефемерног и овладавања вечношћу, при чему вечност није механички збир прошлости, садашњости и будућности већ истовремено присуство свих њих. Библиотека има само једну сензационалност, а то је сензуалност бесмртног живота. Сва материја у космосу вибрира, као што и реч вибрира, и што је дубља, то у више сфере профетски продире, и те вибрације праве магичанствено ткање свеколиких светова.

Метафизички оријентисан, лавиринтичноуман Борхес, рај замишља као некакву библиотеку. Девет година рада на челу аргентинске Националне библиотеке, а још више сусрет са фантастично (не)стварном Универзалном библиотеком Курда Ласвица, особеним немачким природњаком, филозофом и књижевником, иницирали су га у ,,грађење“ Вавилонске библиотеке. Архитектонски и садржајно импозантна, Борхесова Вавилонска библиотека надраста идеју Вавилонске куле. Досеже Бога. Постаје Бог. Библиотекар или њигохранитељ, израз који је и Свети Сава користио за лице које се брине о књигама, упркос заблудама и очајима које му може донети ређање књига по неком нарочитом и замршеном систему, у центру је центра библиоверзума. А он се инвазично шири, како је и записано у Ранганатановој књизи Пет закона библиотекарства: ,,Библиотека је организам који расте.“ Ширење библиоверзума еквивалентно је ширењу универзума, у којем Бог сабира, разврстава и смешта књиге, записе проживљеног времена, људских судбина. Ако Бог има свој рај, он је засигурно складиште свих људских живота. Бог чита човека: човек је његова ескапистичка утопија.

Насупрот библиотечком рају, цери се пакао: свет без књига. Такав футуристички концепт дао је Реј Бредбери у роману Фаренхајт 451. Свет  који је масакрирао сваку назнаку духовности, укинуо елементарно право људског бића - право на жељу да зна, свет у коме је извршен књигоцид, свет је који свет није. Из послушничке егзалтације, Гај Монтаг, главни лик романа, полицајац са задатком да спаљује илегалну робу (књиге), трансформисаће се у њеног конзумента и браниоца, чиме се остварује победа над дехуманизованом машинеријом: читалачки нагон истиче се као инстинкт (над)свести. Спасити књигу значи спасити себе, свој род, човечанско човечанство. Значи и даље постојати као јединствени запис у Божјој библиотеци.

,,Волео је да спаљује“, прва реченица којом се Монтаг описује, могла би се у историјском контра развоју цивилизације приписати бројним личностима и групама. Уништавање Александријске библиотеке од стране хришћана, муслимана, Цезара и бројних других, нису могли да зауставе таласи Средоземног мора поред кога се библиотека издизала. Кинески зид је подигао, а библиотеку спалио први кинески цар Ћин Ши Хуанг, чијој је деспотској владавини сметало учењаштво, вероватно слутећи да је моћ речи другачијег састава од било које друге моћи, јер је у дослуху са непролазним. Нацисти су демонски сравњавали све што је било од културног значаја и националног памћења. У бомбардовању Београда, међу првима је у пожару који нико није гасио, страдало здање српске националне библиотеке, а неколико година раније је направљена највећа нацистичка ломача за књиге на Тргу опере у Берлину 1933. Дела Брехта, Кафке, Ремарка, Фројда, Томаса Мана, Андре Малроа горела су, а њихов је дим сивио, притискао ум. Небо се затвара, отвара се питање: постоји ли рај у који одлазе књиге када их убију?

А библиотеке у неким деловима света убијају и данас, небригом тихо спаљују, равнодушно остављају да горе. Или намерно, са предумишљајем, умањују њихову институционалну вредност, стављају их и изван маргина националног и светског блага, у безвредно. А заслужују да буду центар језгра. Овако је написано у библиотеци у Теби: Лек за душу. Читалиште постаје чистилиште. Одатле се протеже пут у рај, а у њему, парадоксално, има ватре: створитељске, оне коју је Прометеј дао људима. Свака људском руком спаљена књига атак је на вечност. Ко њу не схвати, смрвиће га зуб времена. Јер, да би човек био човек, он треба да буде помало и Бог. Да би човек био Бог, почетку дати почетак. Речима дати ватру, а ватром их не одузети.