Блог

Умеће пада

Милица Вучковић, Ниш

Готово да не постоји ниједан млади човек који ће на питање како види себе за пет или десет година одговорити другачије до у суперлативима. Тако их је дресирао нови талас популаристичке психологије: имати увек најбољу визију и верзију себе пред очима, не одустајати од својих амбиција ни по цену да око тебе сви липсавају, подизати главу горе и када би требало да се постидиш, бити упоран до границе дрскости, немати границе и мере. Свако дуже задржавање у себи, свако дубље спуштање у свој бунар, одузима време које би требало посветити остваривању практичних и свима видљивих циљева. Према томе, да се на све гледа кроз ружичасте наочаре, да се све поентира супериорношћу над осталим ривалима у рингу, да се афектирају дупло голо успеси, постао је императив социјалног опстанка и прихваћености.

Међутим, међу таквима нема искрене прихваћености; реч је, наиме, о симулирању колективног духа, тимског рада, најгорег укрштања комунизма са капитализмом – нисмо једнаки, али ћемо се се с времена на време, ради демократске приче о толеранцији и коректности, претварати да јесмо. Ако су други наше огледало, ми ћемо бити Снежанина маћеха: у другима ћемо и без властитог трагања наћи потврду да смо најлепши на свету. Его је већ довољно потентан, а мисли се користе не за његово кориговање и контролисање него као додатно помагало, вијагра, и све се претвара у дугометражни егопорно филм без имало стилизације, у театар који се распада, док се друштвене улоге играју без надахнућа и без љубави.

Заправо је недостатак љубави тај који саботира магију и стварање чудесних сила које омогућују трансформацију бића. Љубав се овде указује као немоћ, а константно бивање на врху фаворизује се као моћ. Зато је и логично што ће готово сви млади људи који се формирају у таквом систему на питање како виде себе за пет или десет година дати одговор обогаћен најблиставијим идејама, а које су прерасле у фразе: успешни у каријери, на челу различитих компанија, сектора... имати много новца, много путовати и уживати у животу. Битно им је, али о томе се не казује никад експлицитно, над неким израсти, диктирати трендове, изаћи из анонимности и обичности. Тачније, имати убедљив утисак да је баш тако. У кали југи сатана је илузиониста. Огледала, ни оних Снежанине маћехе, можда нема – јер, када неко умре, преко огледала се ставља црна тканина. Ко је умро? Умрла је Љубав. Заратустра би изрекао идентично: „Бог је мртав“.

Умрла је Љубав, умрла је спонтаност да се конектујемо на себе. Зато је и немогуће младим нараштајима на питање како видите себе за пет или десет година да одговоре једноставно: „Не знам“. Или да одговоре нешто другачије. Можда да виде себе продуховљеније? Утонутије у космос своје душе, али космос је бесконачан, хаотичан и мрачан. Генерације које сазревају надрогиранe терминима као што су мотивациона писма, стратегије развоја, мапирање будућности и слично, никако се не сналазе у антигравитационом пољу. Испод маске одважности проклијава и залива се страх од конфронтације комформизму, па инфантилни интелектуализам у гасну комору стрпава сакрално и спиритуално, за сваки случај. Сви ти млади човечуљци који надобудно верују да су пробуђени и који би халапљиво да досегну управљачке позиције, мада сматрају себе господарима свога живота, уистину су робови, шрафови у конструкцији која шкрипи, јер нема љубави којом би се подмазала. Неспремност да себе изложе животу који није фотошопиран, у коме ми, људи, нисмо за пет или десет година, као што никада нисмо ни били, увек весели, успешни и моћни, већ смо понекад до често уморни и изрезбарени, чини њихов витализам лажним, јер није произишао из претходно искрено доживљене стварности. Не може се без босоногог ходања прећи Голгота, нити неразапет доживети васкрсење. Не може се осећати љубав без спонтаности, не може се, ма како саветовале преконоћно написане књиге, осмислити живот, беспрекоран и безгрешан, у коме ћемо за пет или десет година бити велике фаце у свом послу и пловити без олуја у идиличним породичним и друштвеним дешавањима.

Попут цара Едипа који одбија соучавање са истином да је он убио свог оца, и ми не желимо да видимо своју пропаст, ми не желимо да чујемо како смо убили своју љубав, онда када смо потписали шрафовање систему, када су нам јефтине компензације заличиле на стварну моћ. Осећање моћи које је нас је завело као продавачица телесних услуга у ноћи, одвело нас је на линију мањег отпора, која из даљине изгледа као линија лакоће постојања, иако смо убеђени, како само глупаци могу бити убеђени, да смо борбени, да смо јаки и изграђени, само зато што знамо одговор на питање шта ћемо бити за пет или десет година. И јуримо у лимузинама ка томе. А треба кренути на тај пут пешака. А треба некада и тумарати. А треба некада пропустити кроз себе педесет нијанси празнине. А треба некада и аплицирати празним CV-јем за недефинисиву добит. А треба некада и губити. А треба некада бесрамно остати без визије. И на питање како видите себе за пет или десет година-остати без одговора. У сваком Carpe diem крије се Memento mori: не може се бити од Живота већи учитељ, нити нас титуле чине моћнима – једино смрт и љубав суверено и моћно постављају животу смисао. И на питање како видите себе за пет или десет година, одговорити речима којима се Антоан де Сент-Егзипери обраћа Богу: „Сачувај ме наивног става да у животу мора све добро протећи.“ Јер, од великих скокова важније је то „умеће малих корака“.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)