Блог

Чекајући Оно Нешто

Милица Вучковић, Ниш

Две жене у средњим годинама, нечије ћерке, супруге, мајке, рођаке, једна другој најбоље пријатељице. Стамбено обезбеђене, материјално ситуиране, са звучним титулама налепљеним уз своје име, живеле тако у земљи Фотељанији, живеле у љубави и слози, и таман када се учинило да ће им боравак у Еденском врту потрајати до краја времена, халапљиви црв у њима, Творац трулежи, наговори их да пробају плодове са Дрвета моћи. Међутим, плодова није било; постојао је само плод, један једини. Једна фотеља, а њих две. Човек Раја би избегао овај заплет; Фотељанци га продубљују.

Човек Раја би отерао анђаме из своје главе; Фотељанци анђамама дају главу. Обезглављено јурећи за удобнијом фотељом на вишем положају, ове две су даме, служећи се најмизернијим средствима да сатру једна другу, на крају остале без функције за коју су се фиксирале. Неки трећи, црволики створ, однео је победу, потврђујући чувену латинску изреку Duobus litigantibus tertius gaudet. (Хор пева дирљиву песму о вечности фотеље, чују се овације поданика новоизабраног фотељана. Завеса пада. Мрак је. И даље је мрак. Делује као да никад неће сванути.)

Ова прича није измишљена; она се заиста догодила у једном граду Србије. Није ни посебно аутентична, јер сличних прича има толико много, да оне постају модел (са подваријантама) по којем се одређена напредна политичко-друштвена ситуација одвија. Поједини а детаљно неиспричани делови приче, попут саме предизборне борбе која се креће од паланачких сплеткарења па до врло сурових метода уклањања противника, звуче нушићевски. Целокупна прича, ипак, не припада комедиографима и режисерима, већ суштином улази у домен патологије.

Наш народ одувек показује фетиш према функционерским фотељама, како жељу да се у њих смести, тако и полтронистичко дивљење према онима који су у томе успели, најчешће не својим реалним способностима. Онај ко нема свој идентитет, тражи га управо кроз каријеру, поистовећујући своје интимно Ја са лако урушивим успехом који остварује на варљивој површини или у очима масе. Каријера је некако, у међувремену, престала бити специфично постигнуће чији су корени у здравом разуму, менталној и духовној снази, непрекидном себеусавршавању. Амбициознима и остваренима у каријери данас се називају сви булдожер- људи: неотесани, прости, нечасни, грамзиви, безобзирни, али агресивно упорни да стигну до циља.

Политичка машинерија им у томе пружа највећу подршку, она их масовно производи и окупља у ботовске кланове и директорско-диктаторске секте, чија је крајња намера субверзивна: уништити све вредно, убити сву наду, сахранити све интелектуално. Колико год да се буни против властоглади, образовни систем учествује у оснаживању инверзног стања: да најмање образовани досегну највеће успехе, на тај начин што школство ствара привид повећања броја образованих, док се сам појам интелектуалца битно изменио и искварио. Није свако ко поседује известан степен образовања по дифолту интелектуалац, као што ни бити интелектуалац нужно не значи бити способан, а свакако не продуховљен. Просветитељски дух и просвећеност уопште, вертикала која се уз бројне напоре гради, данас је последња на листи популарних врлина, а иза оваквог распореда ствари налази се много шири и озбиљнији проблем - свет метафизичких вредности замењен је нихилизмом моћи. Знање више није моћ, нити је, како је Сократ проповедао, врлина; моћ је у материјалном, фотељанском, медијски подржаном, аплаузима заглупљених испраћеном.

Алекијада, као тренутна метафора путовања чији је туристички водич онај вођа из истоимене Домановићеве приповетке, претвара се у екскурзију неиживљених и обесних, пијаних и проблематичних ученика, који ће, ако путовању икада дође крај, пре него напусте аутобус, спалити га и гурнути у провалију, јер свет, у њиховом схватању света, треба након њих да нестане. Таква хиперегзистенција ега поприма епидемијске размере: свако ко дође до одређене функционерске позиције, храни своју незајажљиву сујету и ангажује се за своју ситну добит, не преузимајући обавезе и одговорност за учињено. Ко би пожелео да буде одговоран, ко би се усудио да конструктивно мисли, постао би аутоматски непријатељ државе. У друштвеном смислу, претила би му егзекуција, да по принципу инверзности, у неком паралелном универзуму, Нушићу постане онај комедиографски лик кога треба исмејати.

Још је Платон поставио постулате идеалне државе, у којој би свако радио оно за шта је најбољи. Без самосвести, тешко да је то изводљиво. На снази је прецењивање својих вредности, а једино у чему смо као народ стварно најбољи, јесте издаја. Издаја идеала, породице, пријатеља. Издаја прошлости и будућности. Издаја памети и морала. Истерани из Едена само зато што смо хтели знање и веровали да је знање моћ, могло би да ублажи остварење познате пословице (са једном изменом): Ко другоме пакао ствара, сам у њега упада.

Но, није тако само код нас. Глобална је тенденција да се зло и глупост пакују у сјај и моћ и такви намећу другима. Набоков је у својим есејима поменуо један руски израз згодан за описивање белосветског лудила – пошлизам – глазура цивилизације, нешто лажно значајно, лажно лепо, лажно паметно, лажно привлачно. И док се пред нашим очима у земљи Фотељанији одвија један мешовити драмски жанр, од фарсе, преко комедије интриге и античке трагедије, до анти-комада, можемо да послушамо једног од творца драма апсурда, Бекета, који каже: Хаос је свуда око нас. Имамо само једну шансу да му не допустимо да дође до нас. Једина наша шанса јесте да отворимо очи и видимо тај хаос. Иначе смо саучесници у злочину моћних, у спречавању Великог праска, у еволуцији дна.