Блог

Сто еона самоће

Милица Вучковић, Ниш

Сваки човек је острво, раскошно у својој самотињи, део несагледивог архипелага који запљускују таласи космичког мора, собом несагледано острво. Хемингвејев Џон Дон Човечанство осећа као јединствени континент од кога се људско биће не може одвојити а да буде ,,само по себи целина“, јер и најмање руњење земље узнемирава посед који преостаје, па према томе, ако неку јединку прогута смрт, живот се свуда скраћује за њено недоживљено време. Сваки је човек острво и у исто време Робинзон Крусо који доспева, преживевши пренатални бродолом, на само наизглед пусто копно сопствености и пред изазов да истражи тишину властите свести и открије скривену своју природу. Сваки човек је острво, територија под опсадом мора и надзором неба, и у исто време Робинзон Крусо који острво преживљава, бивајући све слободнији у свом усамљеничком положају.

Тако је и код Фрома: слобода и усамљеност стоје у директној размери, једна су другој узрок и последица. Усамљеност је цена за освојену слободу; слобода је драгоценост за коју би човек најпре све дао да је досегне, а када му се то догоди, онда би дао све, само да му се никад није догодило то досезање, али више нема шта да да, више нема оног спокоја или макар убедљиве илузије тог спокоја, у чијој је колевци најтоплије спавао. Процес индивидуације, како назива Фром стицање свести о сопственој индивидуалности а тиме и стицање нарочите, врховне слободе, настаје у једном моменту менталног развоја и прати га жељено повећање независности, али и нежељено повећање страха. Страх је највећи непријатељ љубави, крвник слободи. Када се страх појави, појављује се потреба да се човек врати у првобитно стање ушушканости међу друге људе, да се повуче у своју земуницу где га чекају остали земунићари.

Међутим, ексапизам је лоше привиђење сигурности, сурогат стварност: ексапизам никада не може бити сигурност, никада смирај, поготову ако су дефинисани силом масе. Маса ћутећи пропагира дезинтеграцију и одумирање сваке јединствености и посебности, без којих човек не успева да спозна своје психичке потенцијале. Репресија друштва, највише испољена кроз конформизам, да човек буде оно што други очекују да буде и притом за такво понашање бива награђен прихваћеношћу, води утапању у егзистенцију без есенције. Оно од чега се највише страховало-самоћа, није превазиђено, него је, штавише, испод псеудо-прилагођености, нарасло попут злоћудног тумора који споро али потпуно убија све креативне кретње у човеку. Опсесија савременог друштва да се не буде сам, убесконачила је већ постојећу самоћу. Неспособан да са собом оствари блискост превазилажењем страха од самоће, човек је неспособан и да оствари истинску блискост са другом особом из стада, те тако емигрира у илузију друштвене среће, а ефекат емотивне и душевне пустиње се као домино ефекат преноси на све у окружењу.

Човек не познаје довољно ни свој физички организам: не осећа своје тело присно нити везе унутар органа; не познаје довољно нити признаје незнање о својој несрећи, чији су корени у прејаком укорењавању у колективну слабост. Људски род је неслободан, јер нема љубави за слободу, нема спремности да живи аутентично своје жеље, да умно дивергира. Хамваш крилатије о томе говори: ,,Данас више нисмо у стању ни да полудимо.“ Цивилизација је стегла свој обруч, ,,искварила људско срце и уништила хармонију човека и космоса“. Цивилизација је лавина која се обрушава на сваког коме се не остаје у подножју планине и крене попут мудраца уз Хималаје знајући да што је биће више (свешћу) - то је самље. Али то је самоћа слободе, док у подножју хара самоћа алкатрашких тамница; механички рад, одрађивање осећања, углађеност робовања - никаква суштина не долази до изражаја, само се пише сива историја отуђености. И Елиотових се речи присећајући, свако само свом затвору зна кључ.

Стендал није усамљеност видео ,,у томе што смо сами, већ у томе што не постоји ништа за чим чезнемо“. Наш ум није гладан и гипак: он понавља своју успаванку која се у дубинама чује као плач. Недостаје нам Шивин бубањ у рукама, стваралачки ритам: богочежњивост. Колизија Бога у Човеку и Човека у Богу. Блејково лудило: Бог постаје ми, да бисмо ми постали Бог.  Bhakti. Једини начин да превазиђемо уједе самоће (од којих се разликују самоћини пољупци) и у еону себе расточимо: слободна мисао, просвећена креација, сарадничко стварање, целивање природе, таласање обалама, глорификација васељене. Уосталом, то је исто Бог урадио када је схватио колико је усамљен: откључао самицу, изашао напоље и створио светове, себи за душу.