Блог

Бесмртни пук

Мина Алексић, Москва

Спонтан и искрен осмех неколико путника истовремено није нешто што се често догађа у московском метроу. Последњи пут сам присуствовала тој појави пре неколико година, када се у вагону појавио промрзли пас луталица и вешто се сместио на слободно место између двоје путника. Овог пута тај колективни осмех је био мало другачији, било је у њему нечег свечаног. Изазвао га је долазак воза чији су вагони били излепљени црно-белим фотографијама из Другог светског рата и украшени георгијевским лентама. Пажњу ми је привукла жена која је стајала наспрам мене, једно од оних неколико хиљада строгих лица које свакодневно срећем у метроу. Размишљала сам о томе да ли је тај поносни осмех, који је само на тренутак себи дозволила, измамило сећање на деду хероја, ког можда никад није ни упознала, или на приче које је у детињству слушала од баке, о томе како су се борили да преживе ратне године.

Цео свет бруји о војној паради, ове године можда више него икад.  Док се једни жале на прегласно звецкање оружја, а други са усхићењем ишчекују да виде нова достигнућа у области војне технике, руски народ одаје пошту жртвама Великог отаџбинског рата и захваљује се ветеранима који су још увек међу живима. Чини ми се да ни један празник не изазива толико емоција у овом граду као Дан победе. Неко необично јединство, љубазност и топлина завладају 9. маја московским улицама. Град који се иначе никада не зауставља, тог дана застане да се присети не тако давне, трагичне, али истовремено и херојске прошлости. Многе централне улице затворене су за саобраћај, на трговима и у парковима организују се концерти, а најмлађи Московљани у рукама носе цвеће које поклањају ветеранима које сретну. 

Поред уобичајених питања која ми тада постављају пријатељи из Србије (као што су она о  томе да ли су стварно растерали облаке, и да ли се може видети оружје), прошле године ме је један познаник питао осећа ли се агресија и ескалација национализма. Била сам затечена, иако сам одмах знала на шта мисли. Премотавала сам у глави утиске и слике од тог дана и нисам могла да се сетим ничега што би указивало на тако нешто.Обележавање Дана победе је за већину становника Русије веома лична ствар. Готово свако је у Другом светском рату изгубио неког свог. За њих суштина овог празника није у показивању војне моћи нити у ликовању над пораженим, суштина је у очувању сећања на оне који су своје животе дали, или били спремни да их дају за слободу.

Када 9. маја глобално медијско пространство већ увелико преплаве фотографије авионских акробација, војника челичне дисциплине и нових тенкова, на улицама Москве одржаће се једна мало другачија парада. После војника и војне технике њеним улицама проћи ће Бесмртни пук. У овој паради учествоваће сви који желе да сачувају сећање на оне који су се борили у Другом светском рату, а више нису међу живима. Они ће се са фотографијама својих предака окупити на тргу испред Белоруске железничке станице и прошетати Тверском улицом до Црвеног трга. На првој Паради победе, одржаној на том истом тргу 24. јуна 1945. године, марширало је око десет хиљада војника и официра. Њихов парадни марш трајао је пола сата. Неко је израчунао да, када би у тој паради учествовали сви војници совјетске армије који су своје животе изгубили у рату,  она би трајала непрекидно читавих деветнаест дана и деветнаест ноћи.  Ове године, седамдесет година после завршетка рата, неки од њих ће по први пут у победничком строју проћи Црвеним тргом, заједно са својим потомцима.

Акција Бесмртни пук први пут је одржана у Томску 2012. године. Група локалних новинара дошла је на идеју да овим чином оживи прославу Дана победе. Инспирисали су их сами ветерани, који су на обележавање празника доносили фотографије својих сабораца. Акција је захваљујући аполитичном и некомерцијалном карактеру врло брзо заживела на територији целе Русије као и међу бројном руском дијаспором у целом свету. Поред организованих шетњи на сам Дан победе, Бесмртни пук током целе године ствара интернет архиву фотографија, биографија и животних прича учесника рата, уз које је одрасло неколико генерациja. Како је оних који су те приче причали сваке године све мање, смисао оваквих акција је у томе да за генерације које долазе страхоте које је фашистичка идеологија произвела у свету средином ХХ века не постану само једна од лекција из уџбеника – јер се лекције понекад пребрзо забораве.

Ове године Бесмртни пук маршираће улицама око хиљаду градова у чак петнаест држава, међу којима су, осим бивших совјетских република и САД, Израел, Немачка, Јужна Кореја, и друге. Ипак, најмасовније окупљање, очекивано, одржаће се у Москви, где се очекује учешће и до две стотине хиљада грађана. 

Ауторка је мастер историје и теорије културе и уметности, живи у Москви