Блог

Сећање на Светлану Велмар Јанковић, једна сентиментална цртица

Живети, упркос свему

Весна Капор, Београд

Мила моја, Идеја ме је одмах купила ...промоција у мојој омиљеној балској дворани СКЦ - где је, 1919. године, моја мајка, лепотица, отворила бал са Краљем Александром, Ујединитељем, као ћерка министра Велислава Вуловића, тек пристигла из Париза. Светлана

Да. Одавно већ, желим да пишем под овим прозором и увидом у свет: Живети, упркос свему. Јер, то је једина могућа формула, једини могући начин отпора.
Свест да се живети мора, нужно је активистичка и мотивациона. Верујем да је у такозваном неолибералном поретку ствари поправљање света могуће само кроз сопствени, индивидуални чин истрајавања на ономе у што верујемо. И у седмици која је неподношљиво преточена у збрку адских размера (а ништа много другачијој него било која протекла), претурајући архив минулих година, баш као најбољи узор, Светлана Велмар Јанковић, пише: Их, кад би се време дало уловити, макар на најређе мреже - али нити може, нити хоће! Забавно је само мало покушавати ту узалудну игру - и то је лековито! Светлана. Пре тога, писала сам јој: Дрaгa Светлана, хвала што хватате време у наша сећања. Као светао узор да је, упркос свему, добро, важно и неопходно живети.

Светлана, као путоказ, нама који се вајкамо да никад није било тако тешко као у наше време. Било је и страшније и горе. Тешко и неподношљиво. Овде, никад није мањкало драме. Идеологија која је своје најбоље проглашавала мртвим, од оних које је пропустила кроз шаке, очекивала понизност и оданост, која је тешким бравама закључавала помен свему што није било у складу са комесарским временом, са железном песницом света који ће изнићи из „крви и пепела“.  Светлана што је, хвала јој, сачувала цео један свет, велики и несамерљиво важан. Што је увек, подсећала, именом, речју и појавом, да је живота било и пре „новог“ времена и века. Светлана, која је и у новом, могла да препозна часне људе и да нађе начин да сачува и подсети на изгужвану и избрисану историју. Њен Дорћол, рецимо, најбољи је пример, како књижевност може учинити, изван идеолошког контекста, да се неизбрисиво памте подвизи и животи, време и немири, оних пре нас. Светлана, што је у сваком од нас које је срела, знала препознати најдубљу истинску вредност, и баш тако нас подићи, својом дивном величином.

Дописивале смо се често протеклих година. Били су то дивни, истински редови. Они у којима се сусрећу две жене на истом послу, како ми је написала на једној књизи. Сад схватам колико су непроцењиви ти редови. Лична преписка, у којој увек тиња књижевни траг. Кроз коју се, увек, протиче светлост речи. И живота. Стога, цела ова невитешка прича око пада хеликоптера, око Београда испод и изнад воде, гроза насловних страница и ударних вести на електронским медијима, изјаве неких светских протува, да смо шизоидан народ, чиле испод мојих прстију, док бирам тему. Јер, мудрост и снага којом је живела Светлана Велмар Јанковић, правећи за све нас, „нити што ће спајати нерођене са мртвима“, у ове пролетње дане, знак су, да je, упркос свему, важно живети. Пронаћи снаге и мудрости за победу над разулареним гласовима који намећу илузију да је све само сад и никад више.

Ова прича би могла да има много детаља, и много страница, али ово је само један прозрак сећања на њену снагу и светлост. Нешто пре одласка писала је:Драга Весна, Време ми се, у ствари, допада, мада сам врло слаба. Али тако лепо пролеће одавно нисмо имали, уживам у сјају лишћа макар и кроз прозор. Светлана, која сигурно, и с друге стране времена, осећа тихо и ситно пулсирање света. И његов сјај, упркос смутном времену овог века.

Ауторка је писац и уредник књижевног програма у Студентском културном центру, Београд