Блог

О гостима у прози

Димитрије Војнов, Београд

Недавно сам позван да учествујем као писац приповетке у једној збирци. Као драмски писац могу рећи да сам формално створио нека книжевна дела, утолико што и драма спада у књижевност. Међутим, био сам убеђен како управо тај драматуршки нерв који сам годинама развијао може бити велика препрека писању квалитетне прозе која нуди више слободе и поставља неке потпуно другачије захтеве. Ако имамо у виду да је у нашој култури издавање прозе постало својеврсни иницијацијски ритуал, да се Србин осећа потпуно оствареним тек када је објавио роман, а о Српкињама да не говоримо, осетио сам сумњу и према културном капиталу таквог покушаја. То ипак не значи да неки људи који гостују у прози нису оставили значајан траг. Штавише, у протеклих неколико месеци уживао сам читајући романе баш једног таквог аутора.

Стивен Фрај је британски глумац, сценариста, редитељ, техноман, јавни радник и телевизијски аутор за ког сматрам да се заправо можда и најзанимљивије изразио у својим споредним делатностима – филмској режији и прози. Његова екранизација романа Ивлина Воа спада међу најбоље савремене филмове смештене у тридесете, а четири романа која је објавио по много чему надилазе рукописе аутора који су се искључиво определили за прозу.

Лажљивац

Када сам прочитао Фрајев дебитантски роман Лажљивац, искрено ме је изненадила прозна вештина која користи његова широка интересовања и препознатљив смисао за хумор. Овај роман из 1991. године морао је бити схваћен као најава великог литерарног дара. Реч је о пикарском роману са јаким постмодерним слојевима у погледу израза, иако се на крају, када се склопе сви елементи овог структурално сложеног дела ипак ради о модерни. Главни јунак је лажов који прави разне несташлуке и бива препознат од старије генерације наизглед уштогљених и професорски ексцентричних предавача, на елитним школама које похађа, као идеалан материјал за њихову шпијунску игру.

Фрај је успешан на сваком нивоу, изврсно влада и језиком, и структуром, а поред хумора који би се од њега очекивао, успева да произведе и опипљиву емоцију каква је врло лако могла испарити из овакве приче о лажи, превари, двоструким животима и циничним људима. Бројни преокрети на крају не девалвирају читаочеву емотивну инвестицију у јунаке. Стога, Лажљивац има све, и питкост, и суптилну претензију. Када на све то додамо да је жанровска потка којом се Фрај у другом плану поиграва заправо стил једног од мојих омиљених писаца Џона Ле Кареа, и на основу тог препознавања Лажљивац ме је дефинитивно иницирао да му потражим и остале романе.

Нилски коњ

У бриљантном другом роману Нилски коњ Фрај преплиће разне форме, пре свих епистоларни роман, детективску мистерију и своје опсесије - уметност, стваралаштво, писану реч и бизарни хумор, дрзак и изузетно успео. Нилски коњ функционише на свим нивоима на којима се Фрај окушао. У епистоларној форми не само да проналази низ могућности а не ограничења већ му она и помаже да разигра неке стилске стазе за себе. Главни јунак Тед Волас је једна од Фрајевих најмоћнијих креација, и то не само међу онима које је остварио на папиру. Његов бескрајни цинизам, спојен са слабошћу и изненађујућим таласима врлине чини га изванредним јунаком о коме бих врло радо поново читао. Иако немам пуно информација о људима који би требало да ауторски реализују екранизацију овог романа, Роџер Елем је дефинитивно одличан избор за главну улогу, а мислим да ће Тед Волас моћи да пренесе доста шарма и на екран, иако је реч о литерарној креацији чији су многи, врло моћни сегменти везани за унутрашњи живот и контемплацију јунака, Фрај успева да га на врло чудан начин учини и крајње активним јунаком.

Без жеље да кварим угођај онима који ће одмах наслутити о чему говорим, ипак морам да нагласим како ми се чини да је Боривој Радаковић итекако читао овај роман пре него што је написао једну од својих најефектинијих прича. Но, како то каже један наш уважени критичар, то је робинхудовски приступ, крао је од богате књижевности и богатог књижевника и дао скромној књижевности и сиромашном књижевнику. Фрајев рукопис је динамичан, интензиван, али није заморан и позива читаоца на стрпљиво и концентрисано читање. Ово је исполиран и питак мејнстрим који не крије своју оштрицу, али сасвим сам сигуран да све оно што је у њему провокативно или можда чак и опсцено може да оправда чак и код срамежљивих читалаца. Штошта у овој књизи може деловати усиљено или вулгарно када се извуче из контекста али прочитано у целини има адекватну функцију што је свакако један од кључних домета овог романа.

Фрај у својим романима пре свега доноси велики повратак стила, како на нивоу реченица тако и на нивоу структуре а у погледу односа према речи, показује колико се може разиграти чак и тако базична грађа романа. Све у свему, Нилски коњ је изузетан роман за који је штета што га нисмо испратили у време изласка у Великој Британији већ га сусрећемо сада када су преко наших полица протутњали и неки од плагијата.

Стварање историје

Стварање историје, роман Стивена Фраја из 1996. године не спада у алтернативну историју из простог разлога што креће из нашег доба (мада данас је то већ прилична прошлост) и говори о промени историјских околности услед коришћења новооткривене могућности да се интервенише у прошлости и тиме промени ток историје. Међутим, овај СФ трилер о путовању кроз време врло детаљно приказује то ново време створено интервенцијом у прошлости, па бих га по читалачком угођају свакако могао уклопити у алтернативну историју. Стварање историје је ипак његов вероватно најмаштовитији, а у погледу поставке заплета и далеко најсложенији роман. У стилском погледу, изражава се питко, духовито, речито, сасвим у традицији већ поменутог Ивлина Воа али се не устеже да се лати и неких јачих постмодернистичких интервенција као што је рецимо одлука да знатан део приче изложи у форми филмског сценарија јер јунак сматра да је у тим деоницама приче више делао него што је контемплирао.

Јасно је да ти упливи постмодерне одмичу овај роман од чистог жанровског израза и гурају га у правцу мејнстрима, али ја сам уверен да обе групације читалаца могу да уживају у њему. Фрај вешто влада заплетом, сваки елемент који уводи врло ефектно ставља у функцију, и оно што се овој књизи не може оспорити  јесте врло интелигентан и прецизан прозни систем. Појединим критичарима је сметала прецизност која краси његов рукопис, али то је велики адут у оваквом роману. Нарочито је занимљиво то ново време које је изникло из мешања главног јунака у историју. Фрај говори о уклањању Хитлера из историјске слике и последицама које су очекивано горе него да је он преживео и дошао на власт, али упркос низу духовитих детаља никада не занемарује врло зрелу анализу политичких, друшвених, културалних предиспозиција које су довеле до нацизма. Наравно, овакав поглед на ствари није стран традицији дијалектичког материјализма која сматра да се прошлост морала догодити онако како јесте. Међутим, у прози која се поиграва таквим стварима, махом се пласирају другачији погледи.

У самој савремености измењеној Хитлеровом смрћу постоји низ врло софистицираних опсервација о томе како би евентуална победа нацизма утицала не само на нацистичке земље (оно што данас називамо ЕУ) већ и на њихове противнике на разним пољима. Приметна су пишчева интересовања за ЛГБТ проблем као и за технику и нуди неке врло занимљиве, а у појединим аспектима (из визуре 1996. чак и визиионарске) увиде у то како би се понешто у тим доменима развијало. Упркос томе што како већ рекох Стварање историје не можемо сматрати ортодоксним примером алтернативне историје морам признати да је ово до сада најбољи роман који сам читао на тему победа Сила Осовине.

Тениске лоптице небеса

Фрајев четврти роман Тениске лоптице небеса занимљива је апропријација Диминог Грофа Монте Криста смештена у двадесетак година између почетка осамдесетих и почетка двехиљадитих. Уколико анализирамо уметничку намеру ове апропријације – онда можемо рећи да је њена амбиција двострука – једна је да потврди универзалност ужаса који је затекао Диминог јунака и вечиту актуелност мрачних страсти и намера која су га довеле до удеса; друга је да кроз инсистирање на различитим епохама у којима се све дешава – а ту имамо три равни – епоху Диминог романа, епоху у којој је Фрајев јунак отет и епоху у којој се ослобађа и почиње да се свети, покаже како се сада свет све јаче повезује, премрежава, комуницира али је отуђење довољно велико да су забуне, лажни идентитети и тешка огрешења и даље могући.

Јунак који је изолован, а не зна зашто, то свакако теже подноси у периоду када су информације доступније. а институције транспарентније и тај ужас Фрај врло живописно успева да произведе. Као и у Лажљивцу, упркос наслагама сатире, друштвене критике и презира према окошталим институцијама, роман носи прилично снажну емоцију. С друге стране, Фрај не може да сакрије фасцинацију ерудитама и авантуристима старог кова, шпијунима из времена када је било важно стићи и утећи, када се до информацја заиста морало доћи, и у самој суштини ове осавремењене Димине приче лежи та неразблажена есенција авантуре, не сасвим лишена физичких конфронтација када смо већ код тога, иако ово није мачевалачка пустоловина. Фрајев стил је врло узбудљив, с тим што се у појединим сегментима, како у погледу осмишљавања приче тако и приповедачког разрађивања задовољава тиме да је читљива полемика са Димом и не иде даље од тога. То је штета јер је роман заслуживао да се у неким деоницама додатно појача и наметне као дело које егзистира и без узора у Дими.

Руку на срце, Тениске лоптице небеса могу да се читају и без тог предзнања. Познавање Диме није услов, али је свакако добро објашњење зашто је у појединим деоницама овај роман тако директан и поједностављен. Оно што је занимљиво јесте да је сам Интернет у међувремену доста трансформисан у односу на време када је роман писан и да парадоксално има мање дилема у погледу тога како функционише Дима пренет у 21. век у односу на то да ли приказ “dot com” мехура са почетка двехиљадитих пије воду данас када се чита 2015. године. У принципу да, Фрај је стилизовао свог “dot com” хероја, али он може да прође и данас, штавише данас има неколико аутентичних вагабунда у том свету од Мекафија лично до Кима ДотКома и Едварда Сноудена. Када томе додамо и искуство тајних затвора и Гуантанама, овај роман данас можда има и јачи ангажман него у време изласка.

Читање и писање

Сва четири романа Стивена Фраја су сада доступна и на српском, а важно је нагластити да су преводи врло скрупулозно урађени, са доста фуснота и бриге да се игре речи и референце у потпуности испрате. Занимљиво је да писац оваквог талента на британској сцени остаје тумачен пре свега као гост у књижевности, као селебрити писац иако квалитет његовог рукописа не остаје непримећен. Уз пуну свест да Фрајев квалитет не могу да постигнем, на крају сам преломио да ипак покушам, и да напишем приповетку за збирку. Од Фраја сам научио неке трикове, како да искористим своја интересовања, вештину писања стечену у другим формама, како да се ослоним на писце које волим, и пре свега како да будем другачији ако сам већ осуђен да будем лошији од правих писаца. Збирка о којој је реч, Орлови поново лете, излази овог лета.

Аутор је сценариста из Београда