Блог

Нови рат

Стефан Пајовић, Нови Сад

Мир се не може изнаћи избегавањем живота.

Вирџинија Вулф

Када је НАТО 24. марта 1999. године започео бомбардовање Савезне Републике Југославије, ниједна од зараћених страна није имала заблуда по питању исхода евентуалног окршаја који би се из ваздуха пренео на копно. Алијанаса од шестнаест земаља би, свакако уз губитке, победила југословенску војску. Ипак, у копнени десант се тада није кренуло, али већ четири године након тога, америчка „Коалиција вољних“ заузима Багдад уз незнатне губитке. Управо су ти губици кључни за размевање тенденције која се појављује при вођењу рата након оног највећег: Другог светског рата. Заправо, тај рат се може окарактерисати као последњи истински рат, јер они који су дошли након њега нису били ни приближни ономе шта реч „рат“ треба да означи.

Како бисмо схватили какав је механизам унутар ратне машинерије, погледаћемо мирнодопску верзију рада: криминал. Новинари су склони да наручена убиства окарактеришу као „пуцњаву“. Када тројица људи са аутоматским пушкама изрешета своју ненаоружану мету са непун метар удаљености, у новинама ћемо сазнати да је заправо реч о „Пуцњави на Новом Београду“. Претпоставља се узајамна размена ватре, иако жртва вероватно није имала ни времена да размисли о свом следећем потезу, а још мање да пружи било какав смислен отпор. За овакаве и сличне бесмислице ипак не би требало кривити новинаре, већ природу самог сукоба. Конфронтације, чак и оне најбенигније, настају када два субјекта пожеле исту ствар или супротставе сопствене замисли. It takes two to tango, а тако је и са свим врстама сукоба, који су онтолошки попут друштвене игре и не могу се одигравати сами. Рат је сукоб пар екселанс, то је окршај подигнут на тако висок ниво да представља ентитет сам за себе (ратне године, ратни мемоари, ратни хероји, ратни другови итд.). Када споменемо тај један резонантни слог, претпостављамо да се ратује против некога.

Уколико нападамо сами себе онда је то грађански рат који представља посебну категорију, уколико нападамо друге, онда је по среди класичан рат. Између ове две категорије постоји епистемолошки вакуум који је постмодернизам почео истински да испуњава након Другог светског рата. Појавила се нарочита категорија рата у коме се све унапред зна: учесници, ток битке и исход. То је рат у коме не може бити победника јер је нападнути нападнут управо због тога што он не може да победи нападача. Такви ратови су специјалност Сједињених Држава још од краја 19. века и масакра над Лакотама код Рањеног Колена. Заправо, у читавој историји те државе на прсте се могу пребројати ратови у којима су зараћене стране имале подједанке шансе за победу.

За форсирање овог новог концепта рата не треба да кривимо Сједињене Државе, већ да их похвалимо јер су они први схватили како ће се природа рата изменити половином 20. века. Европа и остатак света су из сопствених рушевина морали да ископају сазнање да оно што су вековима називали ратом више не постоји. Ајнштајн је био у праву: „Ја не знам како ће трећи светски рат бити вођен, али знам да ће се у четвртом светском рату људи тући тољагама и камењем“. Одржавање сада већ архаичног појма рата би услед нашег сопственог технолошког напретка значило крај за планету Земљу. Зато су наши сукоби својевољно одлучили, под будним оком постмодернизма, да се репарирају и измене своју природу.

Зашто нису тенкови Абрамс М1 милели београдским него баш багдадским улицама? Зато што би их у српској престоници било мање, јер су команданти проценили да би отпор био снажнији, упркос извесној победи. Губици су овде кључна реч. Како је рат напустио своје онтолошке оквире, он се сада реализује само кроз бројке, тј. изгубљене животе, наоружање и механизацију. Врховни заповедници не питају да ли можете да покорите ту земљу, већ колико ћемо војника изгубити. Онда они те изгубљене животе само њима познатим математичким формулама прерачунавају у изгубљене гласове и подвлаче црту: хоћемо ли освојити или не. Реч „победа“ се не спомиње, њено је значење испрала Победа над Хитлером. Он  је последњи побеђени Европљанин, сви остали се неутралишу. Да ли егзекуцијом као Садама Хусеина или притварањем као Слободана Милошевића, није толико важно, битније је да су они побеђени онога тренутка када су заслужили да рат крене против њих. Људска патња, разорена инфраструктура, изгубљено људство: то је све карниж који у савременом свету стоји с оне стране победе и пораза. Ничеа управо и памте по призивању „великих и страшних ратова“ које ће модернисти дефинисати као „хигијену“ човечанства.

Мир који се твори одсуством правог рата није истински мир. Прави мир може постојати једино напоредо са истинским ратом, као његово одсуство. Уколико је природа рата измењена, онда и мир мора променити ћуд. Овакав мир је америчка свакодневица, а постепено га спознају мање-више све земље које су водиле симулакрум рата са САД-ом. Патворени рат ствара псеудо мир у коме нема места за човека. Човек је од крви и меса, он се не може просејати у раније споменути епистемолошки вакуум у коме обитава ова нова врста рата. Зато је он растрзан, зато понекада пожели да може поново да буде војник. Србин жели да буде Српски војник. То је степеник ка томе да постане херој и придружи се Степи Степановићу, Радомиру Путнику, Живојину Мишићу итд. Ови су људи живели у време када је још постојало нешто што се звало „рат“, када је Давид могао барем опхрвати Голијата, ако не и савладати га у потпуности. Данас победа не постоји, како ни за нападнутог, тако ни за нападача. Она је претпостављена и тиме обесмишљена. Тиме је обесмишљен и сам рат, његова институција и мир који је вазда његово исходиште.

Аутор је англиста и докторанд на Филозофском факултету  у Новом Саду