Блог

На кафи код Бин Ладена

Бранко Димитријевић, Београд

Само што сам, након што сам променио бројне авионе и прелетео пола планете, стигао на Амерички средњи запад, у мало универзитетско место, појавио се млади новинар локалних студентских новина да ме интервјуише. Нашао ме је у пабу и ја сам том приликом, одговарајући на његова питања, изрекао многе паушалне процене ситуације у Југославији (ето како је то давно било) а многе моје тадашње процене испоставиле су се пророчким. Сутрадан ме је пробудио телефон. Млади новинар је хтео да „прођемо кроз текст“, јер су му потребни извори. На основу чега ја, на пример, тврдим да је одређена јавна личност ноторна будала? На основу здравог разума, рекао сам и спустио слушалицу. Током наредна три дана момак ме је стално зивкао да му разјасним ово или оно. Рекао сам му да је он мени тражио интервју и да ако није задовољан не мора да га штампа и да ме остави на миру. Не, не, не, уверавао ме је он, стало му је да изађе, али он једноставно мора све да провери, треба да се зна извор података.

Отишао сам онда до редакције, нашао његовог уредника, сели смо у онај офис са стакленим зидовима, па сам им објаснио да и ја толико знам о новинарству и да ми верују да сам извор података, мишљења, ставова и томе слично ја, па да могу мирно свуда да ставе одреднице као што су „по речима Димитријевића“, или „како је нашем новинару рекао Димитријевић“  и да су тиме покривени. Уредник је отишао до једног брадатог чичице, професора на школи журналистике и главног уредника те новине, па га је питао да ли је то стварно тако и овај му је рекао да је то стварно тако и онда су ме оставили на миру. Али не за дуго. После два дана ме је звао уредник и рекао да су чули како припремам представу у горњој сали оног паба, шта ћу кад сам предузимљив, па ће они о томе нешто написати, а овај интервју ипак неће објавити. Тако је на крају и било, с тим што су и поред милион провера успели да ми погрешно напишу презиме: уместо Димитријевић испало је Димитријебић.

Према томе, ја сам одавно схватио да англо-саксонско новинарство полаже много више на привид професионалности него на суштину. Наравно, код нас се често не пази ни на привид. Наш најстарији дневни лист је до недавно имао дописника из Вашингтона. Био је тамо и кад је наводно хватан Бин Ладен. Кажем „наводно“ јер кад се боље погледа доказа за то и нема много: постоје изјаве званичника, постоји фотка врха извршне власти Америке како седи у белој кући око стола и у нешто гледа. После се испоставило да је за ту слику позирано али не онда кад се то неко наводно хватање одвијало. И постоји изјава војног команданта који је рекао да су  његови Бин Ладена упуцали , па га однели хеликоптером до изнад мора и онда га бацили у воду, што је мени, а не само мени, звучало као оно дечије: написао сам домаћи, али на путу до школе напао ме пас луталица и појео ми свеску.

А дописник нашег најстаријег дневног листа је догађај описао као да му је лично присуствовао: нигде не стоји ништа у стилу „као што јавља Асошијетед Прес“ или како је новинарима рекао генерал тај и тај или „како тврди CNN“ или било шта што би читаоцима рекло одакле новинару тај податак. Догађај је описан као да му је новинар присуствовао, као да је седео са Бин Ладеном и пио кафу и поздравио се, па само што је одмакао до оближњег брежуљка, привукли су му пажњу ниско летећи хеликоптери и онда је рекао себи: ајде баш да станем овде и видим о чему се ради. И тако је све лепо лично видео и описао.

А разлог за ово моје писање је последњи случај новинарског промашаја, о коме се доста писало. По мом мишљењу постоје у Америци два часописа која вреди читати. Постојала су три, а онда је Њујоркер престао да сарађује са Симором Хршом, истраживачким новинаром који пише ни по бабу ни по стричевима, те су, као и енглески Икономист, постали политизовани. И један и други ће штампати паушалне нападе на Сирију и Русију, без навођења извора и предстаљања ставова друге стране. Преостали су Ролинг Стоун и Венити Фер. И управо кад сам се питао докле ли ће они одолевати таласу политизације и подилажењу  медиокритетима, Ролинг Стоун се нашао усред афере. Новинарка је интервјуисала наводну жртву групног силовања у једном „братству“ колеџа у Вирџинији, па је уредник то ставио као ударни чланак у броју од пре једно два месеца. Иако новина има и „чекера“, дакле особу која све проверава, па има и два уредника изнад ове новинарке, свима је промакло да је једини извор информација за овај чланак заправо наводна жртва. Кад се открило да девојка није говорила истину, избила је афера, новине су штампале извињење читаоцима, а ангажовали су и страно тело да направи истрагу како је до тог пропуста дошло. „Страно тело“ је комисија са чувене Колумбија школе за новинарство и њима није било тешко да виде где је све дошло до пропуста .

То сам све могао и ја да им кажем. Једноставно: подлегли су сензационализму. Групно силовање на универзитету где родитељи шаљу децу да добију образовање и диплому, а не да их дрогирају и силују, поготову ако се имплицира да то није изоловани инцидент, то је велика прича. А и политички је коректна, јер постоји жртва, постоје лоши момци, емотивни моменат плус друштвена ангажованост, све је ту. Све сем истине, јер сви одговорни су једноставно остали слепи на многе знаке да са том причом нешто једноставно није у реду. Нажалост, нико неће ништа научити из овог примера. Новинарство је политизовано, као и све остало у данашњем свету. А као такво, падаће на све ниже и ниже гране. Наш најстарији дневни лист међу својим новинарима више нема ни једно „име“. Ролинг Стоун има повремено Мета Теибија. Венити Фер је добар увек кад успева да избегне политику и бави се трајнијим, софистицираним материјалима, оно што  је радио и Њујоркер пре свог суноврата.

Понекад се упитам, шта ли је било са момком који ме је те давне године интервјуисао  у мрачном пабу у Ајови и после ми променио презиме.  Можда је направио велику новинарску каријеру. 

Аутор је писац и драматург из Београда