Блог

А малограђани одјекнуше

Милица Вучковић, Ниш

Постоји једна врста људских бића која је опаснија од диктатора, јер перфидно диктира, духовно геноцидна, јер све духовности убија, од немани чудовишнија, јер у свему свом види дивно чудо, а свему туђем се чудовишно чуди. Та се људска врста храни туђим несрећама и неуспесима, израстава из туђих рушевина и пукотина, у туђа дворишта баца свој отпад. Она је чизма која гази преко туђих њива. Она је поток који мути океане. Она је шибица која пали туђе домове док домаћини спавају. Она је сва у туђем, а верује да је сва своја. Сваки припадник ове људске врсте за себе верује да је натчовек, а сваком припаднику ове људске врсте фали пола човека да би постао получовек. Та је људска врста у сталном изгарању да се прикаже најбољим примерком човечанства, оног човечанства коме је претходно изгорео темељ човечности.

Сасвим мала, та је људска врста опседнута идејом величине, и тако мала, попут упорног црва, она заиста поједе велике јабуке. Ниска, она освоји високе друштвене позиције. Ситна, она приграби крупан плен. И тако мала, ниска, ситна, свет који је окружује смањује, не би ли се осетила веће, потпуније, сигурније. Не би ли, слепа, гледала са висине. Уз ту врсту, познатију као малограђани, свако ко то није, осећа се сувишно и мало. Малограђани су коров који се укорењује у све поре друштва, поплава квази вредности која прави дугорочне штете здравој свакодневици. Малограђани поседују властити систем безакоња којим доносе судове о другима. Лишени самокритичности, малограђани радосно критикују. О свакој теми имају мишљење које сматрају за необориво најтачније. Чак и када је саговорник стручнији и искуснији од њих у ствари о којој се говори, они ће увек имати више аргумената од њега. Што мање нешто знају, више о томе причају. Њихово искуство је по дифолту увек квалитетније од осталих, а дефиницију и меру квалитета одређују увек и заувек они и само они лично.

Его малограђана је незајажљиво манијакално створење без способности поштовања туђе личности, најчешће и без сопствене личности, јер је њихова личност удављена у смрад сујете. Егоманијакални, малограђани похотно траже и налазе потврде самопрокламованог успеха којим поносно и бесвесно парадирају. Ките се суперлативима до најкитњастијег кича. Немају стила, али имају стилска средства чији је једини циљ што интензивнија презентација своје савршености у јавности. Они се савршено сналазе свуда где влада начело материјалности, отимачине и бездуховља. Постижу врховне резултате у дисциплини хвалисавости и свргавању бога умерености са трона врлина. Малограђани паразитирају на ушима слушалаца, паралишу оне умом разигране. Ум малограђана је између њихових удова, заглављен у доњим чакрама, а ојачан наметнутом друштвеном амбицијом: створити илузију самоостварења, продати маглу, размножити своје празне приче.

Малограђани су отровни, али нису такви из самоодбране. Њихов ујед је намеран и промишљен, да директно и бахато поставе неугодна и непријатна питања вешто избегавајући да слична буду њима упућена. Малограђани роваре по туђим ранама својим булдожерским карактерима, злобно радознали, примарно примитивни у сваком свом наступу, па и онда када га упакују у варљиво сварљиве форме. Сваки покушај неке особе да им се допадне или задобије њихово признање само ће их оснажити у ономе што умишљају да јесу. На пијацама малограђанштине гађаће се плодовима туђег рада, извлачиће из контекста све како им и шта одговара, да закључе како су бољи, најбољи. Малограђани читав свој живот претварају у непрекидно јефтино такмичење са свим осталим људима. Малограђани користе предности савремених технологија да рекламирају своју бедастоћу. Малограђани су глобални феномен који делује милитантно локално.

Подсмевају се, а немају смисла за хумор. Осетљиви су на прозивке и шале на њихов рачун, то их жести и тера на освету. Креативни су када омаловажавају туђу креативност. Удружени, они су маса која страхује од прогреса и промена. Због тога, само њима знаним начинима, неретко се угуравају међу моћнике моћницима постајући, спречавајући продор неких других, могућно бољих групација, те тако дуго одржавају своју врсту у власти на микро и макро плану. Све чешће, они се формално образују, али образа не стичу него снобизам подстичу. Интелигентни су, али нису блистави и бритки. Нису сензитивни и проницљиви, а нису ни опуштени и ведри. Они су дубоко несрећни и збуњени собом, али њихова површност не може да схвати дубину њихове површности. Због фрустрација које у њима вриште, плаше се тишине, пустиње у којој се свако мора суочити са собом, па се најрадије  оглашавају галамом. А тај универзум празнине, када се разбије о реално тло, далеко јечи и јеца.