Блог

Црвена звезда-Панатенаикос 69:68

Разгледнице из Пионира

Милош Јоцић, Нови Сад

Звездина победа синоћ значила је много више него што је то показивало стање на табели: у чисто административном смислу, утакмица са Панатенаикосом, последња у овогодишњој Евролиги, била је небитна, али ипак је носила тежину. Под један, један одличан тим се, у интимној атмосфери Пионира – хале у којој се тренира, а не хале у којој се, попут Арене, млате паре на улазницама и кокицама – опраштао од једне лепе и за екипу полу-историјске сезоне у Евролиги; Бобан Марјановић имао је прилику (коју је искористио) да обори још покоји индивидуални рекорд поменутог такмичења, чисто да кафану затвори у стилу; и на крају, Црвена звезда је имала шансу да из четвртог покушаја у последње две године коначно победи мрски Панатенаикос, клуб према којем црвено-бели гаје добро знану proxy нетрпељивост. Вече је било спремно за шоу. Ако се изгуби, није страшно, али ако се победи, потенцијално лишавање грчке екипе четвртфиналног дела Евролиге (ПАО је синоћ морао победити да не би зависио од исхода утакмице Алба–Макаби која се играла у приближно исто време) била би, за навијаче, сасвим добра награда.

Синоћна утакмица је тако више значила Панатенаикосу него Звезди, која је на паркет просто изашла расположена за један добар Баскет. Грци, на другој страни, имали су зашто да буду нервозни, јер, ето, читава евросезона им је ненадано висила о том потенцијално несретном гостовању у Пиониру (где су се атински зелени знали опећи у прошлости чак и са Обрадовићем, и са много млађим Дијамантидисом, и са „правим“ Батистом). Звезда је себи могла да дозволи весело разигравање – Панатенаикос је морао играти паметно, и на победу, што је уопштено онако како играју све грчке екипе већ годинама, лишени рецимо оне шпанске накинђурености, макабијевског атлетицизма или литванског концентрованог хаоса.

Звезда је стога почела динамитно. Утакмицу су наши отворили брзим шутањем тројки, из не баш чистих позиција, а Маркус Вилијамс је једну квотребекашку асистенцију надокнађивао са барем два енергична, но непрецизна шута за три поена. Тек нешто касније дошла је опробана тактика спуштања лопти на Марјановића, која је као производ давала што Бобијеве поене, што његове сјајне асистенције које су долазиле као последица у почетку доста мушичавог удвајања играча Панатенаикоса. Као што је Владимир Кузмановић синоћ лепо уочавао, килава игра грчког тима се на почетку утакмице манифестовала и у несретно одрађеним удвајањима Бобана Марјановића, приликом којих је Звездином центру додатни играч прилазио пре него што је овај ушао у дриблинг, што је Бобију омогућавало комотне пивоте и правовремено уочавање свог играча који је утрчавао у слободан простор под кошем.

Од Панатенаикоса смо навикли да гледамо екипну, синергичну кошарку са много додавања, са дугим кретњама, са много помагања у одбрани. Грци су, као што правило налаже, утакмицу покушали отворити сигурним поенима из рекета – што је план који може да упали Алби (чији скоро сви играчи могу играти и цетра и бека), или Жалгирису (и његовој упечатљивој центарској линији), и наравно Макабију. Панатенаикос, нажалост, нема толико тешких центара да би могао успоставити оно што бисмо назвали „доминацијом у рекету“. Естебан Батиста је одличан, брз и јак играч, али ипак тренутно за класу испод Бобија, чак и у директном дуелу, а синоћ тешко да је могао добити већу подршку у борби под кошем, имајући у виду да Антонис Фоцис и Лукас Маврокефалидис више воле да оперишу са полудистанце, из угла (Фоцис) или са високог поста (Маврокефалидис).

Иако је Панатенаикос желео играти на лаке поене, то му није успевало. Осим у ретким случајевима (попут оних неколико контра-напада и Дијамантидисових али-апова), Батиста углавном није успевао да се успешно надиграва са Бобијем: снага и брзина му ништа нису значили када, због скупљања у рекет осталих Звездиних играча, није имао слободу за ширу игру под кошем, бивајући ограничен на уско омеђен простор под обручом. Екипа Панатенаикоса, видевши да од поена под рекетом нема ништа, макар не из њиховог спорог и млитавог позиционог напада, стидљиво је потом покушала утакмицу отворити шутевима, али и ти покушаји били су подједнако слаби. Грчке кретње биле су, као што рекосмо, барем петнаестак секунди дуге, али банкарским термином казано, неисплативе из cost-benefit перспективе: за тих десетак, петнаест секунди Панатенаикосови организатори игре успевали су, на крају, пронаћи покојег слободног играча на шуту (развлачећи до краја Звездину одбрану), али лопте нису улазиле у кош. Тек су у другој четвртини, поготком кога другог него Дијамантидиса, бекови Грчке погодили прву тројку – и све до друге четвртине, и у више наврата након ње, нападачка игра Панатенаикоса била је несређена и бојажљива, несигурна у себе (тј. пре свега у свој шут; Џејмс Гист је, рецимо, једном промашио и цео обруч), са лошим планом А и нејасним планом Б.

Одбрана је била још нешто око чега је Ивановић додатно чупао косу у тој првој четвртини, иако се 16 примљених поена за десет минута, у Пиониру, против тако нападачке екипе попут Звезде, може чинити као добар рачун. Играчи грчког тима су, нарочито дакле у првом периоду игре, у позиционој одбрани стојали сувише далеко од својих играча, дајући им тако сувише слободног простора за индивидуалне егзибиције, што је ужасно погубно у случају Звезде која је препуна играча веома агресивних по питању освајања дубинског простора у игри један-на-један (Калинић, Блажич, Џенкинс, Вилијамс).

Звездини продор-играчи тако су савршено користили чињеницу да су Панатенаикосови играчи били толико удаљени од својих нападача да су се њихове „сфере утицаја“ у одбрани често конфузно преплитале, што је водило до траљавих, односно сувише раних или сувише касних помагања и искакања. У скоро дословном смислу, Панатенаикосова одбрана била је пуна рупа; тако нешто је, уосталом, дозволило Луки Митровићу да после дуго времена одигра одличну утакмицу у Евролиги. За разлику од претходних утакмица (Реал, Барселона, Макаби, Алба, Жалгирис) када су га противнички крилни центри чували чврсто, блиско и „у месо“, овај просторно интелигентан играч синоћ је коначно имао где да се креће по паркету, што је битно за било коју растрчанију четворку, а нарочито за њега.

Игноришући мушки изборену победу и још једну врло добру представу Марјановића, Звезда ипак није бриљирала у нападачком смислу, чак и поред онако бушне одбране противника. Пионир као да је црвено-белим улио превисоку дозу самоуверености и куража – поново је било у Звездиној игри осетно много глупавог главињања у играче, и сувише непотребних шутева преко руке за три поена. Изузимајући последњу четвртину, у којој су наши преокренули захваљујући одличној одбрани и индивидуалном нападачком расположењу неколицине играча, а не захваљујући нечему што је Радоњић нацртао, Звезда је по четвртини постизала свега 15 поена у просеку, а на крају трећег периода игре имали су за њих исподпросечних 44 поена. Утакмица је била, што се може видети и по коначном резултату (који се лако могао вртети око 100 укупно постигнутих поена да обе екипе нису офанзивно експлодирале у последњој четвртини), била нападачки слабија, нарочито за Звезду. Док су црвено-бели до поменутог последњег периода одржавали слаб просек од петнаестак постигнутих поена по четвртини, ПАО се полако дизао. Преокрет у превише тупој игри зелених донео је пре свега бек Никос Папас у другој четвртини: након што је његов тим постигао само 7 поена у првој четвртини, Папас је својим продорима и вештим контра-нападима у игру Панатенаикоса увео све оно што јој је очајно недостајало: брзину, одлучност и пре свега изражену агресивност ка кошу.

Изузимајући прву четвртину и осетно моћнију игру Звезде, остатак меча донео је Панатенаикосово лагано враћање у меч. Након десетак разлике за црвено-беле у првој четвртини, разлика је смањена на 3-4 поена у другој, да би у трећој, у два наврата, ПАО први пут и повео, а предност је грчки тим учврстио серијом успешно реализованих фаул-кошева Демаркуса Нелсона на почетку последњег периода утакмице. Упркос томе што се очекивало да ће спора и намазана грчка екипа очувати своју лепу предност од 5-6 поена до краја утакмице, Звезда се од Евролиге опростила још једним вилинским јуришем који је комбиновао гранитну одбрану и брзе, као сабља оштре нападе. Остаје утисак да је у финишу утакмице Ивановић био бољи стратег од Радоњића. Поново можемо навести примере како је Радоњићева екипа након тајм-аута и даље губила, док је Ивановићева након договора поред аут-линије готово увек улазила у позитивне налете – ипак, насупрот томе, Радоњићеву екипу је у живот вратио Блажичев фаул-кош са тројке, постигнут из мртвог угла, што је погодак који се постиже свега неколико пута у каријери и који ни у ком случају није био производ неког тактичког наума (попут оног навођења Дијамантидиса и његовог додавања као дух самом Фоцису на тројци, који је уследио нешто касније), него пре свега играчке инспирације и повољног положаја сазвежђа.

Одемо ли даље у астрално тумачење синоћне утакмице, можемо рећи да је Звезда победу желела више, и чистије, а оног тренутка када је Макаби у Берлину добио Албу и тиме потврдио да ће ПАО ићи даље без обзира на исход утакмице, кошаркашка карма била је у потпуности на страни црвено-белих. Можда је и та карма – или звезде, или која год врхунска сила која благонаклоно гледа на кошарку и кошаркаше – дозволила Бобану Марјановићу да се од звездашке Евролиге, насред фанатичног Пионира, опрости у складу са својом поетиком: прво једним одлично постављеним и „одбрањеним“ скоком након промашеног Калинићевог бацања, а онда и снајперски хладним извршењем оба пенала за слатку победу од 69:68. Није то била тројка у последњој секунди која неколико пута одскаче на обручу пре него што у њега уђе, али кошаркашке филмове обично не режирају кошаркаши; Бобијева последња разгледница из Пионира имала је, за све навијаче и поклонике Боби-нације, крваву напетост Хичкока и сузну сентименталност последње епизоде „Породичног блага“.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду