Блог

Жалгирис-Црвена звезда 76:70

Али, како разиграти себе?

Милош Јоцић, Нови Сад

Гледаоци су сигурно били захвални кошаркашима Црвене звезде на томе што су, некромантским силама, оживели синоћну утакмицу у другом полувремену, призивајући притом у сећање феномен „Звездине треће четвртине“ о коме смо толико пута причали у првом делу сезоне при гототово свакој Звездиној победи. Пре тог периода меча са понајбољим литванским тимом, у којем је Звезда играла своју најсвежију и за око кошаркофила најпријатнију кошарку у последње време, утакмица у Жалгирио Арени одисала је мањком нападачке инспирације обе екипе на терену. Одбране су фино функционисале, играчи су, што се каже, добро трчали, али лопте нису лепо улазиле у кошеве, или нису улазиле уопште, у подједнако неспретној игри на обе стране терена.

До средине прве четвртине обе екипе постигле су по кош, а захваљујући Жалгирисовим двема тројкама (које су дошле после избацивања лопте са ниског поста на капицу) и Звездином Марјановићу, резултат на крају тог првог периода износио је „чак“ 12:12. Звездина мука у нападу била је добро знана, и много пута спомињана претходних недеља: без Бобана Марјановића, у којем тренутно лежи барем 30% снаге црвено-белог тима, Радоњићева екипа све осетније пада у ентропију, па је тако у првом полувремену Звезда, и поред Бобијевих десет поена и десетак офанзивних скокова, успела постићи свега 27 поена, колико иначе постижу – када их хоће – за једну четвртину. Као што смо прошле недеље рекли у закључку утакмице са Албом, може бринути то што је све чешће једина разлика између одличне и неубедљиве Звезде њихов проценат погођених тројки преко руке. Екипи очигледно све више фали разноврсније међуиграчке сарадње, више додира са лоптом, више различитих канала додавања и асистенција.

Радоњић би, наравно, био потпуно луд да не игра у толикој мери на тренутно једног од најбољих центара у Европи, али постоји разлика између коришћења доброг играча и немогућности да се постави смислен напад који не укључује спуштање лопте на ниски пост. Када се Боби умори, или када изађе из игре, нападачки проблеми црвено-белих почињу да зјапе. Тада излази на видело да Звезда, рецимо, нема конкурентног крилног центра који ће бити сигуран са полудистанце и који ће доприносити тимској леђној игри. Лука Митровић је тако синоћ одиграо још једну исподпросечну утакмицу: момак кога смо у његовим „најбољим данима“ (тамо око прве утакмице са Галатасарајем) хвалили због његове спацијалне интелигенције и одличног оперисања из другог плана, још једном је био несигуран и спор у нападу, задржавајући лопту по неколико секунди пре него што би кренуо у неки фаталан и на крају погрешно усмерен дриблинг, успоравајући и кварећи игру екипе која и овако има великих проблема са „разигравајућим“ протоком лопте у позиционом нападу. Опорављени Марко Тејић, који је у другој четвртини успео да направи три фаула за три минута и тиме настави Митровићев низ неуспешне одбране на литванским центрима, није успео исправити грехе свог капитена. Њих двојица су синоћном Звездином поразу допринели са укупно 9 поена, 6 скокова и заједничким индексом корисности од 2 (!) поена; овај збир вреди упоредити са центарским паром Марјановић–Цирбес, који су синоћ имали учинак од 21 поена, 14 скокова и чак 38 индексних поена, од Звездиних укупно 70.

Када Бобија нема, осети се дакле да Звезда нема четворке; осети се и да је поменути Цирбес понекад добар (као синоћ) а понекад не (што је засад чешћа варијанта), те да је након хаварије које је на плану самопоуздања и форме доживео Јака Блажич, једини играч у Црвеној звезди способан да направи квалитетан продор ка кошу постао Чарлс Џенкинс. Још једна у нападачком смислу проблематично вођена сезона од стране Радоњића поново је учинила да Звезда у последњем делу сезоне игра несређено и несигурно, са тимом пуним играча који можда могу више, али су остали углављени у концепцију игре која је, упркос филозофији играчке слободе и фристајлованих нападачких решења, ограничила шта могу а шта не могу урадити у офанзиви. Тако је изгледало претходних недеља, и тако је изгледало и у Жалгирису, макар до треће четвртине.

А до те треће четвртине, Жалгирис је неким чудом имао утакмицу у руци. Кошаркашка представа је умногоме наликовала прошлом мечу ова два тима, када је победу однела, може се рећи, мање лоша екипа. Те вечери у Београду, Звезда је промашивала и трчала у празно, Жалгирис је тромо погађао из рекета (и са 6.75, када је требало) и на крају победио са +2 у празњикавој Арени. Утакмица је била изнурујућа за гледање, а читав доживљај смо у нашем прегледу назвали „Лош трип“; субјективни осећај је одговарао, рецимо, гледању представе у којој је половина глумаца вукла назеб, слине и промукле гласове. За разлику од тог меча у Београду, Жалгирис синоћ као да је превише комбиновао, не знајући чиме је заправо најбоље напасти Звезду. Тренер Гинтарас Крапикас није имао ону камену одлучност као и у претходној утакмици ове две екипе, после које је причао о „савршено одрађеном плану“ своје екипе; подсетимо се, Жалгирис је тада Звезду кљуцкао опробаним рецептом сигурног пуњења из рекета, захваљујући те вечери прилично упачатљивој центарској линији коју су чинили Сонгаила, Јавтокас, Јанкунас, са вредним доприносом у виду бека-крила Андерсона.

Синоћ, међутим, Жалгирис је био нападачки видно раштимована екипа. У првом полувремену Крапикасови момци пробали су напасти Звездин кош свим средствима, са свих страна: продорима бекова, шутевима са полудистанце, спуштањем центрима, извлачењем на тројку... Предњачила је, у овој шареноликој страгегији, хазардерска игра литванских бекова који су покушавали емулирати рецепт који су применили Алба или Олимпијакос: дакле игра фол-пробијања у средину у сврху ширења простора и стварања отворених шутева у корнерима и на крилима. Плејмејкери Вил Чери и Лукас Лекавичијус ипак се нису најбоље сналазили у таквој игри, па су тако или одлазили сувише дубоко, на мегдан Звездином аждајском скупљању у рекету, или су, у покушају да (опет попут Албиних бекова) лобују Звездине високе играче, двокораке завршавали неколико метара раније, што им је уместо корисних флоутера доносило само бизарну механику избачаја која је тек неколико пута резултовала поенима.

Такве грешке Жалгирисових организатора игре макар су нам показале, пост фестум, колико су заправо напади Олимпијакоса или Албе били фантастично одмерени. Након те  неуспешне тактике, Крапикас је у другој четвртини успео да свој тим уведе у нешто смиренију игру, која је дала видног резултата. Спорије кружење лопте по ободу рекета, тражење центара, који су потом завршавали на кошу или избацивали лопту на слободне играче, било је нешто слично ономе што смо гледали у Београду. Таква, Жалгирису очигледно комотнија игра,   домаћем тиму донела је 28 поена у другој четвртини и укупно 40 на полувремену. Била је то напослетку „њихова“ игра, коју су играли пред сопственом публиком, што је без сумње уливало преко потребну дозу мира и самопоуздања, нарочито после оне неефектне банзаи кошарке какву су играли у првом периоду меча.

Али упркос тих 40 поена Жалгириса, чинило се био да је утакмица била мртва и конфузна, попут оне у Београду, и да су обе екипе нападачки биле осетно неинспирисане. Упркос солидном нападачком полувремену „зелених“, обе екипе су тавориле око 35% успешности из шута за два, са тек две или три погођене тројке за двадесет минута игре (што повлачи закључак да смо гледали утакмицу бројних поседа који су се најчешће завршавали брзо и без поена). Утисак је био да су обе екипе у меч ушле као у обично разигравање, што делује разумно знајући да ни једни ни други нису имали шансе за пласман у четвртфинале Евролиге – тако се макар чинило док Звезда у трећој четвртини није донела преокрет у ритму утакмице, и на терен Жалгирио Арене коначно увела жељу за тријумфом, и жељу да тај меч не добије, као у Београду, „мање лоша“ екипа, већ екипа која заиста јесте најбоља и која је победу више желела.

Почело је Звездином серијом 9-0, која је тек на средини четвртине била прекинута првим поенима литванске екипе. Жалгирис је, релативно говорећи, наставио да игра оно што можемо назвати „њиховом игром“, само много неубедљивије. Њиховим позиционим нападима (транзицију и контре су ретко играли) почела су доминирати пасивна додавања, што ће рећи – неинтрузивна, неагресивна додавања која нису освајала простор, дакле која су махом ишла у ширину а не у дубину терена. Нападачка игра Жалгириса у готово читавом другом полувремену била је игра веома слабог баскета један-на-један, где су Жалгирисови играчи, очигледно не толико технички спремни или брзи као Звездини (изузимајући Вила Черија, чије су минијатуре на крају меча одржавале Жалгирис у игри), за циљ имали само да своје противнике делимично избаце из равнотеже како би тиме добили предност у скок-шуту, а не да их, као у правом баскету, оставе себи иза леђа и тиме отворе потпуно слободан простор.

На другој страни, Трећа четвртина донела је Звезди антитезу свега оног што смо о црвено-белима до сада рекли. Боби, рецимо, иако је имао свој допринос, био је само важан шраф у машинерији, стабилан додатак, а не аxis mundi који је, као против Албе, сам освојио више од половине индексних поена свог тима. Чак и када није био на терену, мењао га је синоћ уз њега најбољи играч Звезде, Мајк Цирбес, који је био страобално агресиван, сигуран у постављању у простору, брз чак и у одбрани где је успео и да отме једну лопту Вилу Черију после чега је хтео и да уђе у кавгу са њим, што говори да је у меч заиста ушао додатно нажарен. Свиђа нам се овакав Цирбес – његов мањак решености раније га је спречавао да буде конкурентан други центар попут, рецимо, Рашка Катића, који управом својом решеношћу и сталном агресивношћу на обе стране терена успешно надокнађује сада већ оматорела колена и зглобове. Другим речима, лако је замислити Рашка како се са неким бије на терену (штавише, то не морамо ни да замишљамо, колико се само пута десило!), али је синоћна утакмица била једна од ретких прилика када смо и Цирбеса гледали у сличном фајтерском расположењу.

Звезда је у тој Трећој четвртини најзад добила ону „ширину“ у нападу. Погађали су Калинић, Јовић, Џенкинс, чак и Блажич, чак и Митровић (и то чак под кошем), и била је то парадигма оне разигране Звезде коју смо прижељкивали у претходним месецима, код које ни у једном тренутку не бисте знали одакле тачно прети опасност. Памтимо, на пример, ону минијатуру када је Џенкинс спустио на Цирбеса, и када је овај, уместо да покуша нешто зидањем свог чувара, уручио лопту Тејићу који је тихо утрчао са супротног бока и положио на зицеру. Плеј до центра, центар до четворке, четворка сама под кошем, читава кретња од капице до дна рекета у само два додавања и без иједног дриблинга: сарадња из снова, и оно што желимо чешће гледати! Нажалост, тако нешто ипак је трајало само у једном десетоминутном или дванаестоминутном налету, сличном оном против Макабија, који је ипак био много експлозивнији. После фантастичних 28 поена у Трећој четвртини, којима је предност Жалгириса не само анулирана већ и престигнута, наши су се брзо вратили у модус шутања тројки у првим секундама напада, у модус бескорисних скокова и безглавог трчања; нападачке, укратко, импотентности. Звезда је после фуриозних 28 поена у трећој успела постићи свега 15 поена у четвртој четвртини, за длаку више него у оном гробљанском првом периоду.

Још једном је стога показано Звезда игра врхунски само када јој играчи ухвате вал доброг расположења. Иако изјаве о Радоњићевом лошем вођењу мечева већ постају и навијачко опште место, дакле игралиште за препуцавања а не озбиљна тумачења, прагматичан доказ за те тврдње може бити проучавање динамике утакмице након Радоњићевих тајм-аута, после којих се најчешће не дешава апсолутно ништа значајно по екипу. Поставља се питање: шта онда тренер прича својим играчима тридесет секунди, или читав минут, шта црта на табли? Тачан одговор можда знају само камермани Евролиге и Звездини економи, али ми остали видимо резултате тих договора између Радоњића и играча. Када је при крају утакмице Звезда још имала предност од +6, тренер Крапикас позвао је тајм-аут после кога је његова екипа за мање од двадесетак секунди постигла два брза коша, уз украдену лопту у одбрани. Тада, при резултату +2 за свој тим, Радоњић је позвао тајм-аут; када је после неколико минута касније позвао и други тајм-аут, Звезда је већ била на -2. У тренуцима када се утакмица одлучивала, један Крапикасов тајм-аут његовој екипи је донео директна четири поена, уз позитивни налет који се касније пренео и на остатак утакмице, док је Радоњић са два блиска тајм-аута успео да изгуби читавих осам поена у низу, од чега се Звезда није опоравила до краја утакмице.

Пораз од Жалгириса још један је у низу меких, што ће рећи безпоследичних Звездиних пораза. Ниједна екипа није, као што рекосмо, имала шансу да се укључи у битку за пласман у ТОП8 ма који да је резултат ове утакмице био, чиме је меч у Каунасу, макар до треће четвртине, имао обележје „ревијалног“. Звездина игра у Трећој четвртини је одличан узор како би таква екипа требало да игра стално – али већ ко зна који пут узимамо један ситан, ограничен период Звездине игре и глорификујемо га у жељи да се тај минискул кошаркашке филозофије препише и на читаву Звездину поставку. Када се сведе рачун, Звезда је од Литванаца добила јаку пријатељску утакмицу у којој је ипак било много лепих ствари: разљућена игра Цирбеса, на пример, Бобијев рекорд Евролиге од 15 узастопних дабл-даблова, потом одличан низ дриблерских минијатура Стефана Јовића, као и осетно добра, у шутерском смислу, партија Немање Дангубића. Радоњић је солидно разиграо своје играче не губећи из вида да је утакмица у Жалгирису у теорији могла бити добијена – другим речима, није се унапред предао насилним експериментима попут неувођења Марјановића или потпуног одмарања Џенкинса или Вилијамса – али још једном није успео разиграти самог себе (какав зен!), односно, није успео макар на силу убацити нечег лудог, вицкастог, тактички корисног у игру своје екипе. Иако је за то било и времена, и простора.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду