Блог

Алба-Црвена звезда 73:68

Пазите се Албиних крила

Милош Јоцић, Нови Сад

Када је Немања Дангубић изјавио да се његов тим мора чувати Албиних крилних центара, односно њихове змијолике покретљивости у простору, није се шалио! На страну што Звездини крилни центри сада већ традиционално (у Радоњићевој поставци игре) чине тек додатне играче изузете од главних нападачких замисли, а не круцијалне елементе везивног ткива екипе; Алба је, спомињали смо, специфична и модерна екипа, која као да је састављена искључиво од бекова и крила, са повременим плејмејкером у виду Алекса Ренфроа или Џонатана Табуа. Када Дангубић каже: „Пазите се Албиних крила“, заправо мисли: „Пазите се свих Албиних играча“.

Било је за очекивати да ће утакмица у Берлину бити потпуно другачија од оне у Арени, када је Звезда изборила прву од две заиста велике евролигашке победе ове сезоне. Звезда је те ноћи у Београду одиграла своју најбољу утакмицу у сезони 2014/15 (за разлику од меча са Макабијем, Звезда је тада играла сјајно читав меч, а не само у последњој четвртини) и том приликом апсолутно разбила тим Саше Обрадовћиа, који није успевао да пронађе свој израз ни у једном сегменту игре: нигде није било њихове блиске и бесне игре у одбрани, нигде није било ефектних контри после одбрањеног коша, нити ефектне „атрактивности“ (благодарећи хитрим и скочним физикалијама читаве екипе) у позиционом нападу. Видели смо само пасивност и конфузију, умногоме инспирисану страховито несигурним партијама Ренфроа и Табуа, који су пометеност пред Звездином експлозивном одбраном нажалост успешно пренели и на остатак екипе.

На домаћем терену, пред једним од најватренијих навијача у Евролиги – „најватренијим“ на  немачки начин, дакле са средњовечним женама као добошарима и публиком која хуче само приликом закуцавања, за разлику од рецимо Нептунаса и њихове хале пуне распамећених Литванаца који би за кошарку дали и крв и лимфу – Алба је била очекивано смиренији тим. Гледали смо синоћ сигурније и, можемо рећи, истинскије издање немачке екипе у односу на оно у Београду; и напад и одбрана деловали су лепо уклопљено и извршено, са осетно ређим тренуцима оне београдске конфузије. У нападу, Обрадовић је у складу са физичким особеностима своје екипе (упечатљива је била она реклама за пространа седишта у аутомобилима која је светлела на записничком столу, која је гласила: „Највиши играч Албе је 208цм“ – Марјановићу је то морало бити симпатично) одлучио за корисну идеју избегавања рекета, то јест Звездиног веома доброг сакупљања у средини.

Албини плејмејкери играли су игру сличну оној Олимпијакосовој у утакмици у Арени, дакле игру фингирања пенетрације, игру која је освајање дубине простора користила као финту у сврху освајања ширине простора, односно отварања слободних играча по боковима и угловима.  Већина пик-ен-ролова Албиних организатора игре били су управо то, финте, после којих су играчи са лоптом или враћали посед изван линије 6.75, или шутали флоутере из полукорака (другим речима: одлучивали су се за скраћене а не „пуне“ продоре), све у циљу избегавања Звездине одбрамбене гужве под кошем. Прави пик-ен-ролови готово да нису ни постојали у игри Албе, изузимајући неколико ситуација на самом крају утакмице, као и онда када је у игри био Мајк Цирбес. Према свом обичају, кошаркаши немачког тима су у огромној мери форсирали успешне пик-ен-попове са крилним центрима Леоном Радошевићем и Марком Банићем, који су у својој дворани очекивано били веома добри у шутевима за два поена (заједно су имали учинак 13/21)

У одбрани смо видели оно што се од Албе увек и очекује: атлетску игру константног пресинга, брзе кретње у ставу, веома кратка помагања на пиковима и блокадама, и шкрту страну помоћи. Када Албини Американци играју одбрану, углавном је то стриктна дефанзива један-на-један, одбрана играча а не простора, врло блиска и агресивна. Једина удвајања и дужа помагања долазила су, наравно, само у виду сендвичарења Бобија Марјановића. Таква врста одбране је на свом врхунцу, дакле у прве две четвртине, потпуно дотукла ионако сакату Звезду – за читаво прво полувреме, црвено-бели постигли су тек нешто више од 20 поена, а већину њих дао је Марјановић. Недостатак Лазића, Тејића и касније Вилијамса био је, како се испоставило, и те како осетан. Без Лазића, Звезда је изгубила ону додатну и потребну дозу пргавости (што је вредан допринос против тима попут Албе). Са изостанком Тејића, који је у последње време у можда и бољој играчкој форми од Луке Митровића, Звезда је изгубила битног играча у ротацији;  нарочито имајући у виду да је Митровић синоћ одиграо далеко испод нивоа играча који је капитен, главна четворка, и који је на терену провео 34 минута (иако је имао десет скокова, Митровић је због бројних грешака, фаулова, продатих додавања и пасивности у нападу на крају скупио тек 2 индексна поена). Одсуство Вилијамса, Звездиног квотербека (атрибут који користимо са свим његовим позитивним и негативним конотацијама), проузроковано вероватно безопасном повредом на самом почетку утакмице није ни потребно коментарисати.

Без играча који је у Радоњићевој игри већ утврђен као „џокер“, без преко потребне измене за тако битну позицију попут четворке, и без првог организатора игре, Звездина игра се у више него уобичајеној мери свела на тактички неартикулисан збир индивидуалних нападачких замисли. Оставимо ли по страни стандардно одличног Марјановића (који није имао проблема са знатном нижим, и на доњим позицијама несналажљивијим Албиним „центрима“; на крају утакмице је имао индекс корисности 40, а читав тим Звезде 73), највећи нападачки допринос Звезди пружили су Чарлс Џенкинс и Стефан Јовић. Изузимајући њих тројицу, остали Звездини играчи су у арени „О2 World“ заједно постигли свега 13 поена! Иако са једне стране радује што је Џенкинс изашао из оне фазе безразложног дивљања и мучног, форсираног постизања поена, као и то што је Јовић паметно препознао прилику да преузме одговорност у случају скраћене плејмејкерске ротације свог тима, њихов допринос екипи био је искључиво индивидуалан. Џенкинсова игра један-на-један, која је резултовала финим поенима из продора, слабо шта је учинила по питању разигравања синоћ очигледно нерасположених саиграча. Јовићева храброст на шуту и неколико добро пресечених лопти тек су у одређеној мери, са друге стране, надокнадили његово катастрофално издање у првом полувремену, где је имао неколико изгубљених лопти и сасвим неубедљив учинак у одбрани и нападу.

Био је синоћ, другим речима, Звездин ред да буде растројена екипа. Чак и када су се наши враћали у меч после заслужених +19 Албе у трећој четвртини, били су то тек енергични трзаји и недомишљени напади. У време када су Звездини играчи поново пронашли, као толико пута ове сезоне, оне залихе „вилинског горива“, то је и даље био скуп индивидуалних играча а не „тим“ – приде што је тих расположених индивидуалних играча било тек тројица. У време када су Немци имали прво минималну предност (+3, +1), а потом када је било нерешено, Звезда је нападе и даље решавала тако што је, на пример, Блажич дуго водио лопту, а затим шутнуо тројку, или тако што је Џенкинс дуго водио лопту, а онда такође шутнуо тројку. Нажалост, кош је убó само један од њих. На другој страни, Алба је још једном показивала да упркос чврстој Обрадовићевој поставци игре и даље представља тим који почесто пада у неспретност, опуштање и нервозу како у нападу тако и у одбрани; али чак и када им је утакмица клизила из руке, када су им кретње постајале неуређеније а одбрана млитавија, и даље је Алба фурала игру пажљивог кружења око тројке, тражећи кроз низ блокада и пик-ен-попова повољну и безбедну позицију за шут. То је на крају било сасвим довољно за мирну завршницу и победу која можда није била тако убедљива, али јесте била сигурна, неометена.

Како се (можда изненађујуће) испоставило, изостанак двојице играча био је синоћ кобан за Звезду. Када се на то додало одсуство Вилијамса и поновна флегматичност осталих црвено-белих играча у већем делу утакмице, проблеми су каскадирали и на крају довели до предности непријатеља од скоро двадесет разлике. Несхватљивим се чини утисак да је Звезда, из неког разлога, у АБА лиги увек спремна за кошаркашку битку на терену – подсетимо се у храбро изборене победе против Игокее, или демонтирања МЗТ-а – док у Евролиги већ трећу или четврту утакмицу игра скоро незаинтересовано. Разлог свакако не може бити „неважност меча“, јер су утакмице са Игокеом и МЗТ-ом биле умногоме небитније него ова са Албом, па их је Звезда ипак одиграла у складу са сопственом снагом. Оно што додатно може бринути, нарочито пред плеј-оф АБА лиге, је то што се разлика између „флегматичне“ и „феноменалне“ Звезде углавном огледа у њиховом проценту шута преко руке, а не у генералном тактичком расположењу и међуиграчкој сарадњи.

 Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду