Блог

Трактат о тврдоглавости географије

Бранко Димитријевић, Београд

Био сам водитељ књижевне вечери коју је Ведрана Рудан имала пре пола године у Новом Саду. Манифестација је прошла без међународних скандала, а ја сам за себе задржао своје опажање да је још један доказ неправде коју међународни заједничари спроводе над Србљем у томе што нама не би била дозвољена једна наша Ведрана. На страну то што је не заслужујемо, али не заслужују је ни наши западни сусједи, па је ето ипак имају. А ми немамо колумнисту ни мушког ни женског који би распалио и по једној и по другој домаћој страни, а онда и по Европи и Америци. Нама страни амбасадори не би дозволили ни домаће стране да се критикују несметано, а због критике Европе и Америке би тражили да им ту особу испоручимо у Хаг. И онда би избила туча међу овима нашима ко ће пре да је испоручи.

Добро, немамо Ведрану, али било би нормално очекивати да се појави нека новина која крпи све редом кад заслужују, а сви ту и тамо заслужују. Има младих идеалиста који се још нису навикли да ћуте кад гледају око себе неправде и аномалије, па се нађе таквих и међу младим новинарима. А има и матораца који се никад нису опаметили, очекивао сам да такви некако преузму једне новине, па да распале ни по бабу ни по стричевима. А онда ко велим ако не у штампаним медијима, могу ваљда бар једну страницу на интернету да формирају и да постану популарни кад се рашчује да никога не штеде. Добро, ено га тамо њузнет, јесу духовити, али имају предзнак хумористичког приступа, те су стога безопасни по власт и околину. Тешко ми је да поверујем да се сви играмо озбиљности и респектабилности у време кад се све распада, те је прави тренутак за једну новину типа Егзил, каква је својевремено, у време распадања, излазила у Москви.

Можда ће се једног дана некако установити да ли смо се Марк Ејмс и ја једном физички срели. То је могло да се догоди почетком деведесетих прошлог века или у Фостер Ситију или у Сан Франциску, где смо се обојица у то време мували. Он се био управо вратио из Прага, а у то време су мене често позивали на разне трибине да будем један од учесника. И све те трибине су се могле подвести под један заједнички наслов: КРАЈ ГЕОГРАФИЈЕ. Тако се заиста и звала једна трибина на сајму књига у Сан Франциску, коју памтим само по томе што једини од учесника нисам заговарао да се Чехословачка окупира тенковима НАТО пакта и да се становништво пред цевима натера да чита тазе преведене америчке бестселере. То што нисам био за тенкове на улицама Прага, Плзена и Брна само показује колико нисам злопамтило. Осамнаест месеци пре тога била ми је одобрена стипендија једног америчког универзитета да у Прагу пишем докторат о чешким дисидентима-писцима под насловом на који сам и данас поносан: ПИСАЊЕ ИЗМЕЂУ РЕДОВА. Већ сам видео себе како се проводим у Прагу с џеповима пуним долара, кад су Чеси пожурили са својом плишаном револуцијом и стипендија је нестала. Да су само два месеца касније збацили комунизам, паре би биле на мом рачуну и ја бих у Прагу говорио на сасвим другачијим трибинама.

Ако ћемо право, није било лоше ни у Сан Франциску. По први пут сам у Америци добио добро плаћени посао, нашао весело друштво и тако сам огромно разочарење што никада пред своје име нећу ставити оно Др, утапао у разним супстанцама. Пошто је и млади Марк Ејмс прибегавао сличном понашању, ако смо се и срели у таквим приликама, тога се не сећамо, а дигитална фотографија и видео и друштвене мреже су тада били ствар будућности.

После тога Марк је отишао у Москву. Тамо су већ постојале новине на енглеском, The Moscow Times, где је накратко радио да би касније основао лист The eXile. Ова новина анархо-либералне оријентације и данас је симбол времена анархије и хаоса у Јелциновој Русији. Сурова транзиција, криминал, алкохолизам и дроге, нови богаташи, контроверзни бизнисмени, спонзоруше и корумпирани полицајци и политичари и пљачкашке приватизације, све је то давало и више него доста материјала новинарима Егзила, који су опет уживали у слободнијем животу базираном на неограниченом хедонизму, него што би то могли да чине у Америци. Лудовало се ту, смишљале разне намештаљке, слане и неслане шале, самоповређивало се у пијаном стању, све док их власти руске ипак нису укинуле, користећи разлоге техничке природе. У својој родној Америци Марк покушава и даље да нађе нешто чиме би се бавио, а да то има бар део одјека онога што је својевремено радио у Русији. Каже да му је дистанца од америчке културе помогла да по повратку увиди сву њену бруталност и поремећеност. „У сваком добу постоји страшна очигледна опресија која још није препозната, а касније се покаже као врло очигледна. Постало ми  је то јасно у Русији када нико од „либералних“ западних новинара, академика, финансијских стручњака и чланова Клинтонове администрације није показао ни трунке симпатије за милионе Руса који су патили под такозваним приватизационим програмима који су им били наметнути, када су милиони Руса прерано умрли од последица такве политике.“

А ко су били сарадници овог двонедељника? Пре свега Едичка Лимонов, кога је прво као писца прихватила западна јавност, па су га одбацили кад се пајтао са екипом на Палама, па су га опет прихватили кад је постао критичар Путина, па ће га опет одбацити ако већ нису како им и када буде згодно. Едичка је био на робији и одатле је слао колумне за Егзил. Кевин Мекелви, амерички новинар склон жестокој капљици сломио је обе ноге кад га је побеснела гомила скинула са зида неке московске зграде, док је покушавао да им умакне. Њихов неспоразум није имао везе са Кевиновим писањем, он је био задужен за филмску критику, а у сукоб је ушао ко зна због чега, док је био мортус пијан.

Сигурно најпознатији новинар који је радио у Егзилу био је Мет Теиби. Марк и Мет су се лепо проводили у Москви и успут покушавали да се баве озбиљним новинарством. „Свима су уста била пуна слободног тржишта, капитализма и демократије и све  је то требало да нас води у неку сјајну велику будућност, али само је требало погледати око себе и видети да је нешто јебено погрешно, ми смо били у средини тоталне девастације, једне од најгорих трагедија нашег времена“, писао је Марк.  Као сваки прави енфан терибл, Ејмс је у штампи крпио своје колеге. За Овена Метјуса, шефа московског бироа Нјузвика је рекао да му сваки зуб води своју политику и да подсећају на руине келтских храмова. Метјус није био злопамтило, па је рекао за Егзил да је то новина која је у исто време тамна, цинична и бриљантна, таква каква је не би могла да постоји нигде, у Америци би нестала за три секунде.

Ето, даме и господо, таква су јавна гласила погодна за оваква времена. Шта преостаје у општој безнадежноти сем ударања бриге на весеље и доброг зезања. Јер географија се показала жилавијом него што се мислило, вести о њеном крају биле су преурањене. Ми, као једна од њених највећих жртава би могли о томе онолико, само ето немамо ни своје Ведране, ни свог Егзила. 

Аутор је писац и драматург из Београда