Блог

Галатасарај-Црвена звезда 68:91

Део четврти: болесни Столе Апаш

Милош Јоцић, Нови Сад

Данас је Галатасарај екипа која није ни на небу, ни на земљи, ни жива, ни мртва; полу-аветињски одјек оног тима који се на почетку сезоне надао да ће коначно ући у четвртфинале Евролиге, као и да ће успети да се озбиљније умеша у борбу за турску титулу између сада мастодонтских Ефеса и Фенербахчеа предвођених Ивковићем и Обрадвићем. Невоље у ростеру започете су, да кажемо невино, одласком Нолана Смита (Партизановог џелата из прошле сезоне), услед „неслагања“ са тренером Ергином Атаманом – који се дакако није слагао са његовим необузданим дивљањем по терену. Лоша финансијска ситуација у клубу кулминирала је (макар засад) недавним одласком Карлоса Ароја, ветерана и главног покретача нападачке игре турске екипе, који је што својим плејмејкерским присуством што директним поенима Галатасарају донео многе европске победе у претходних неколико година. Нешто пре Аројовог одласка, екипу је напустио и центар Алекс Марић, а до пре неколико дана говоркало се да ће исписнице због неисплаћених зарада узети и Зоран Ерцег и Владимир Мицов, убиствени дует српских четворки.  Галатасарај, након је преживео Реал Мадрид који је кроз арену Абди Ипекчи протутњао са резутлатом 107–71, дочекивао је Звезду у стању полуживота: са играчима или уморним (Ерцег и Мицов одиграли пре само четири дана свих 40 минута у невероватној победи над Фенером у домаћој лиги), или израњаваним (бекови Мартинас Поцијус и Синан Гулер у утакмицу су ушли право из реконвалесценције), и између две изузетно битне утакмице (Фенер и Бешикташ) у домаћем шампионату у којем су, за разлику од ТОП16, још имали какве-такве шансе за пласман у плеј-оф.

 За овакав Галатасарај, са којим је Звезда у овој сезони одиграла бар две врло изједначене утакмице, црвено-бели су били, како то новинари воле рећи, „казнена експедиција“. Видело се можда већ на неузбуђеним лицима консултанта Владе Кузмановића и вечерашњег коментатора Дарка Плавшића да ће ова утакмица у Цариграду вероватно бити резултатски досаднија од ревијалног меча „Гробари за нас“; претпоставићемо да је, знајући ово, Илија Ковачић одлучио да вечерас оде у биоскоп или да остане кући и игра NBA 2K15. Није ствар била само у очигледној играчкој слабости Галатасараја, јер се Звезда уистину налазила у очигледном успону нападачке форме и расположења. Од оне последње четвртине са Макабијем Звезда се пронашла у истом оном модусу гажења противника (не побеђивања, већ баш гажења) какав смо гледали у октобру, новембру или децембру, захваљујући пре свега поново пробуђеним бековима (када смо последњи пут гледали да они коцкарски шутеви Вилијамса и Џенскинса у првим секундама напада заиста и улазе у кош?) који су коначно значајно доприносили игри уместо да су је својим промашајима и лошим протоком лопте додатно убијали.

Дочекати тако набријану екипу, која као да је у претходних осам, девет дана поново пронашла радост у кошарци, са тако сакатим ростером, у самом почетку осуђено је на пропаст. Ствари су биле јасне када је Црвена звезда у првих пет минтуа утакмице Галатасарају стукла чак 17 поена. У том тренутку, готово сваки посед Звезде завршавао се постигнутим кошем, било из првог или другог поседа, било из меке транзиције или паметном и сигурном игром полагања и гурања лопте под кош (сетимо се Макабијеве филозофије отварања утакмице, где се готово увек иде само на потенцијално сигурне поене из рекета, где чак и промашаји знатно умањујују противничке шансе за контра-напад). Сценарио, нажалост по Галатасарај али на срећу по Звезду, савим очекиван, будући да Галатасарај због ограниченог броја здравих и солидних играча себи није могао дозволити ни примисао о чврстој игри и фауловима. Они који су гледали увод у утакмицу сигурно су пратили анализу Владимира Кузмановића чија је специјалност, као бившем спољном играчу, уочавање суптилних промена у темпу утакмица и оних тренутака када се игра развија или сече. Приликом, дакле, анализе претходне утакмице између Галатасараја и Звезде, Кузмановић је указивао на оне моменте када је Галатасарај своје поене стицао, између осталог, брзим прекидима Звездиних напада, спречавајући тако наш тим да уђе у за њих пожељан ритам брзе, бесконтактне, течне игре. Тога, разумљиво, синоћ није било. Галатасарај је до средине друге четвртине направио свега два фаула, а изузимајући четири прекршаја Владимира Мицова (јединог играча који је уопште и ушао у проблем са пеналима у турском тиму), читава екипа Галатасараја направила је на синоћној утакмици свега девет фаулова!

Играти против Звезде јако и насилно, са намером да се њени бекови (заједно са Марјановићем) убаце у нервозу је одличан рецепт. Подсетићемо се још једном оног Звездиног, подвлачим, изузетно нервозног пораза од Џикићеве Крке, када су црвено-бели, до границе испровоцирани тучом у одбрани, направили пет техничких грешака. Уосталом, један од разлога зашто Звездини бекови нису били толико убедљиви у пост-јануарском периоду, поред њиховог умора, јесте и много озбиљнија игра у одбрани тимова попут Реала, Барселоне, Панатенаикоса, Макабија, итд. Будући да Галатасарај у одбрани није могао урадити ништа осим надати се да ће њихови спори и дуги позициони напади некако успорити Звезду (што није упалило), Радоњић је просто пустио своје играче да играју своју игру, форсирајући у уводним деловима меча поменуте сигурне поене из рекета и транзиције (неколико пута на овом мечу видели смо Јовића и Вилијамса како екстремно брзо отварају контре пасовима преко целог терена). Поред споре, свезане, уморне и повређене Галатасарајеве екипе, Звезда је одиграла паметно и одмерено разигравала себе у нападу сигурним шутевима, што јој се и те како исплатило у каснијим деловима меча када су се, охрабрени и пуни самопоуздања, разигравали Јовић и Цирбес, када је Блажич после сто година имао три погођене тројке и укупно 19 поена, и када је Џенкинс убō скоро сваки од својих експресно брзих шутева.

Није Бог зна шта Галатасарај урадио ни у нападу, иако је постојала здрава жеља да се Звезда, као и у Београду, умртви дугим поседима лопте. Уопштено је то екипа која игра спорије, и која је губила свој нападачки смисао кад год Аројо није играо. Синоћ се њихова неусмереност у нападу нарочито наглашавала повређеним Гулером (који је одиграо само осам минута), потом резервним опцијама попут Џастина Картера или голобрадог Кристијана Николова (очекивано збуњеног клинца који није могао битније допринети на битној позицији плејмејкера; памтимо његове две тројке, али и тренутак када није успео превести лопту преко пола за осам секунди) – подсећамо, у односу на почетак сезоне када је Галатасарај Европу хтео напасти са Ноланом Смитом и Карлосом Аројом, ово су тек друге и треће резерве на позицији плеја. Напади Галатасараја против Звезде су се умногоме сводили на намерно одуговлачење напада због, како рекосмо, покушаја умртвљивања Звезде; скоро трећина сваког од њихових поседа завршила готово у последњим секундама напада. Услед тог свесног одуговлачења, утисак је да се Галатасарајева позициона игра свела на индивидуално сналажење, уз тек повремене лепо отворене слободне шутеве са бокова, што је Звезди само олакшавало наметање своје познате спринтерске кошарке.

Није лако причати у суперлативима о овој убедљивој Звездиној победи. Она претходна, против Макабија, изборена у последњој четвртини у којој су наши бомбардовали владајућег првака Европе са 35 поена, нешто је о чему се могу певати десетерци. Победа против Галатасараја, иако бруталнија (индекси корисности: 114–69 у корист Звезде), била је досадна, не Звездином кривицом, већ потпуно урушеном играчком структуром финансијски руинираног Галатасараја који, као што је коментатор Плавшић истакао, тешко да ће добити иједну утакмицу до краја Евролиге, нарочито имајући у виду рат који им предстоји у домаћем шампионату. Било би кошаркашки много лепше да се захуктала Звезда борила против Ароја; да се борила против екипе у којој Гулер и Поцијус нису тек опорављени од повреда; да улогу главног плејмејкера противника није скоро читаво полувреме (18 минута) играло македонско чељаде од 18 година. Било би занимљивије и да је Галатасарај више играо зонску одбрану – Атаман је зону поставио свега неколико пута, притом наравно тотално девастирајући Радоњићеве нападе (као и обично; аман, Радоњићу, нацртај им више нешто против зоне!) – или можда да Лука Митровић није игром случаја ухватио ону одбијену лопту коју је Џенкинс шутнуо у последњој секунди безнадежног напада, после чега би Галатасарај у једином налету брже игре (током треће четвртине) можда и смањио разлику на једноцифрену предност, уводећи утакмицу у нешто неизвеснији финиш.

Утисак је да Звезда заиста постепено игра све боље после оног мучног периода у јануару и фебруару, што је нешто што је није красило прошлих сезона. Због тога је штета што је синоћ за противника имала болесног и истрошеног Столета Апаша, а не оног спретног кабадахију од пре неколико месеци. Иако је прошлу утакмицу Галатасарај и добио тако што је Звезду силом убацио у свој пензионерски, средње-спор ритам кошаркашке игре, синоћни Галатасарај ипак је био преслаб за било шта више од слабашног замахивања песницом и потоњег пљуцкања крви из болесних плућа.

 Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду