Блог

Идући кроз раж Роберта Бернса, превод песме потке наслова Ловац у ражи Џерома Дејвида Селинџера

Ловачка капа црвене боје, малко наопако

Урош Ристановић, Београд

Сада је поноћ и који минут, среда на четвртак, пети март 2015. године. Сетих се сиротог таксисте из Ловца у ражи Џерома Дејвида Селинџера, о коме ником не причам, па нећу ни вама. Најављују велику кишу. Пођимо од претпоставке да до сада нико није превео песму Роберта Бернса (Robert Burns) Comin' thro' theRye, и нека нас то, за тренутак, зачуди. Зашто? Узмимо у обзир велики успех Селинџеровог дела Ловац у ражи почетком друге половине двадесетог века, и чињеницу да је аутор насловио роман управо према тој песми. Где је изостао њен превод? Најуспелији превод Ловаца у ражи је онај Драгослава Андрића (издао Рад 1979, БИГЗ 1987). Без омаловажавања каснијих, оценио бих Андрићев превод као најбољи, управо због пренетог утиска ноншалантног језика протагонисте Холдена Колфилда. Та једноставност и непосредност у изразу недостаје новијим преводима, који су у појединим изразима врло усиљени, и неосновано читаоцу одузимају од семантичке и  доживљајне вертикале.

Познато је да се Селинџерова књига може наћи у два наслова; у зависности од тога како је преведена реч rye, Ловац се може обрети у ражи и у житу. Лично сам за препев изабрао реч раж, желећи тиме да укажем на сопствену наклоност ка најранијем преводу Селинџерове књиге. Рећи ће неко, због чега помињем Селинџера ако само препевавам једну песму circa сто педесет година старију од Ловца у ражи (1951). Тој књизи би требало, као и самом Селинџеру, посветити опсежане есеје, но нека ово буде почетак.

                  Идући кроз раж 

                  Идући кроз раж, сирота,

                  Идући кроз раж,

                  Вуче своју потхаљину

                  Идући кроз раж.

                  Сирота Џени, мокра тела,

                  ретко сува баш,

                  Вуче своју потхаљину

                  Идући кроз раж.

                  Када тело сретне тело

                  Идући кроз раж

                  Када тело љуби тело

                  Треба телу плач.

                  Када тело сретне тело

                  Идућ' литицом

                  Када тело љуби тело

                  Свет сазна то.

Препев који овде дајем обликовао сам, уз мање или више посвећивања, прилично дуго. Оригиналну песму нашао сам у књизи The poems and songs of Robert Burns (Cassell And Company, Ltd. 1908). То издање је доступно у скенираној верзији, а на самом крају садржи речник који ми је умногоме растумачио старе шкотске лексеме. Трудио сам се, и нека ми вичнији преводиоци не замере, да до краја испратим версификацију песме, колико је то било могуће, а да не изгубим на духу нашег језика, и на слојевима значењским из песме. Друга намера ми је ишла у правцу мелодијског подударања препева и оригинала – или, једноставније речено, да песма може бити отпевана. Служио сам се притом мени омиљеном изведбом те песме, ауторке Маријан Андерсон из 1944. Колико сам у својим претенциозним намерама успео - не знам.

Већ је много пута паметно искоришћено, па неће ништа одузети тој старој мудрости ако је и ја употребим, да ко уме боље широко му поље. Нека мој покушај натера неког вичнијег да дâ успелији превод/препев, јер бих волео да ову песму видим лепшом, и спреман сам да признам боље. Ипак, лично сам везан за ову књигу, песму, и препев, зато нека се дебело помучи тај вичнији, јер ово поручује један пристрасни судија. Сад је 2 и 28, ето, почео сам да користим временску формулу почетка и краја као калуп. Исфолирано до крајњих граница, као рањавање Колфилда... Ал' ко би нам то замерио.

Аутор је студент компаративне књижевности у Београду