Блог

Црвена Звезда-Макаби 89:76

Вилинско гориво

Милош Јоцић, Нови Сад

Мучењу је крај! Након стравичног темпа утакмица, пет у свега девет дана, Црвена звезда је напокон напустила турбулентне воде којима морају пловити екипе које и у фебруару/марту играју две утакмице недељно. Куп је освојен, дерби са Партизаном, други у шест дана, остављен је за собом, а Звезда се вратила послу у Евролиги. Овога пута на јеловнику је била посластица – утакмица са европским прваком Макабијем, тимом са којим су се наши здраво надигравали тамо у Тел Авиву пре неколико недеља, све док се америчка foreign legion у жутим дресовима није разиграла пред својом публиком и дотукла сваки привид наде да се бивша Нокиа арена може лако освојити. За Звезду је синоћна утакмица била ем опуштена (црвено-бели су готово сигурно испали из трке за ТОП8), ем атмосферична, због Арене попуњене само – да се не увреде остали – ватреним присталицама црвено-беле кошарке. Меч са Макабијем дошао је као нека врста приватне Валхале за играче Звезде, прилика да се још једним надигравањем са и даље званично најбољом екипом Европе награде за труд који су уложили и умор који су претрпели. Али у вазудуху је висило питање: да ли ће Звезда заиста грунути у тај меч срцем и душом, као што је то било против Албе, њиховог овогодишњег Аустерлица, или ће се играти као против Реала, малодушно и у стилу пуког разигравања умереног јаког темпа?

Када смо говорили о прошлој утакмици са израелском екипом, Макаби смо назвали ратничким тимом. Снажни, јаки, скочни, Макабејци трче и туку, сипају и не питају, трпају и не гледају натраг; то је кошарка рапсодично дивљачка. Оно што нисмо напоменули јесте да је то и изразита домаћинска екипа. Када играју у својој дворани, Макаби је способан да игра у шестој брзини чак и када му не иде. Уосталом, то је и био један од разлога њихове победе у прошлој утакмици коју Звезда уопште није лоше почела, али је на крају била самлевена пред непоколебљивошћу Сијукса из Израела (сетимо се утакмице Макаби–Партизан од прошле сезоне, када смо видели како тим из Тел Авива може у првих десетак минута уништити сваку гостујућу екипу, ивећ тада решавајући утакмицу). Синоћ у Београду, Макаби је меч већим делом играо баш као домаћинска екипа без свог дома. Није чудно, само по себи, гледати Макаби који делује нападачки неповезано. Као што рекосмо, није то екипа која своју снагу чува у тактичком савршенству – чак и у ери Давида Блата екипа је играла кошарку која је опасно нагињала чистом run and gunu, односно концепцији где се иде на што више шутева, на што краће поседе, ма колико хазардерски то изгледало. Такав систем игре Макаби, у одређеном смислу, негује и под тренером Гајом Гудисом. Имајући у виду атлетски састав екипе, то не треба да чуди јер су Макабејци физички изузетно способни играчи способни да офанзивним скоком надокнаде већину онога што им бекови промаше. Дакле, од Макабија се ни не треба очекивати грчка или српска поставка паметне позиционе игре, али синоћ је у Београд очигледно стигла екипа која је патила за својим домом. Или, једноставно, тим који је мислио да се Звезда може добити са пола муке.

Главна нападачка идеја Макабија јесте, пре свега, оптерећење рекета. Не на класичан начин, као што то Радоњић чини базирањем игре на класичној петици попут Марјановића, већ на начин оне американизоване, брзе и течне кошарке која у свим секундама напада делује као да је у транзицији. Макаби има само једног тешког центра у екипи, Софоклиса Скорцијанитиса, који је апотеоза „тешког центра“, и један од ретких преосталих класичних петица у Европи који играју на врхунском нивоу. Потоње оптерећење рекета Макаби изводи хибридним играчима попут, рецимо, Алекса Тајуса: играча који је сличан Анти Томићу по вижљавости, снази и покретљивости, а уз то и бизарно скочан и експлозиван, чиме умногоме надокнађује своју на први поглед инфериорну висину од 2.03. Као некаква терминаторска верзија нашег Дејана Милојевића, који је своју инфериорну висину надокнађивао од Бога даним ниским тежиштем и изванредном интелигенцијом. Тајусу се у нападу придружује и колега-крило Брајан Рендл (који је Звезду у Тел Авиву дотукао са 16 поена), али и Девин Смит, бек који је изузетно сналажљив у обигравањима око рекета и тражења лопте из другог плана, као и плејмејкери Џереми Парго и Јогев Охајон, обојица способни да почине дар-мар испод коша – Парго, наравно, продорима којима често може извући кош и против много виших играча, и Охајон који је синоћ сакупио пет скокова, од чега два у нападу. Права представа модерне, гладијаторске кошарке! Све all around играчи који су способни и да напуне рекет и да оперишу ван њега, што умногоме олакшава Гудесову тактику: отварање утакмица из рекета, са намером да се у меч уђе са високим процентом шута који готово сваки посед лопте претвара у барем 2 поена, и касније ширење игре на шут споља, онда када противник почне да панично скупља рекет на саму помисао Алекса Тајуса са лоптом у руци.

У Арени, међутим, Макаби не да није брзо пенетрирао рекет, него уопштено није играо ни приближно силовито како иначе зна. Утакмицу су, на пример, отворили форсирањем тројки. Смит је сам шутнуо неколико док није убо прво из четвртог или петог покушаја; иначе је превише пута Макаби покушао да се у мечу одржава форсираним шутевима за три поена, што би им тешко упалило и у Тел Авиву, а камоли на београдском гостовању. Гај Гудис радио је шта је могао да би своју екипу усмерио ка обручу. У првој четвртини то је успео увођењем Скорцијанитиса, са којим је петорка Макабија добила корисно сидро које је осетно умањило њихово шутерско дивљање – после два брза фаула, на терену се опет нашао Тајус и екипа Макабија наставила је да лелуја у међупростору нестабилне и неодређене игре у којој су играчи хтели да шутирају (без успеха), а тренер очекивао да гурају лопту у рекет. Често смо виђали позиционе нападе израелског тима који су хтели да пронађу слободног играча, али и да притом избегну Звездин традиционално напуњен рекет. То је водило до кошмара сваког тренера: небулозних, неуиграних додавања по ширини и дугим дијагоналама која су, природно, у подједнакој мери ризична (јер лопта на путу до саиграча прелази „поље деловања“ неколико одбрамбених играча) и спора, омогућавајући одбрани да се лако враћа са помагања или стране помоћи.

Велики део овако недоречене игре Макабија – која дакле, нити је ишла у рекет, нити је била брза и прецизна у позицији или транзицији – био је узрокован врло добром Звездином одбраном, поготово одбраном од пика који је Звезда чак и са високим играчима (Цирбесом, Тејићем, Митровићем) бранила брзим и кратким искакањима који су у неколико случајева резултовали и украденим лоптама. Тако јака Звездина одбрана, коју богами дуго нисмо видели (изузимајући одређене периоде током Купа Радивоја Кораћа), нарочито је у појам убијала Џеремија Парга, плеја који је врхунски соло-нападач, и коме је неопходно да осети да има слободног простора у противничкој одбрани. Простора, је ли, кога синоћ није било, захваљујући између осталог одличном послу који је одрадио Јака Блажич, који се полако враћа у живот, макар у дефанзивном смислу, и који је Парга уз тело чувао већ на самој половини терена, што је Макабијевог плеја приморало да против своје воље игра много опрезније, леђима, више пажње посвећујући скривању лопте од разгоропађеног Словенца него покушајима организовања напада. И Парго је заиста деловао више него растројено. Памтимо период када је на почетку треће четвртине два пута заредом упропастио напад своје екипе, што се поновило још неколико пута током утакмице будући да је агресивна одбрана извукла оно баскеташко у њему (дакле неартикулисано и неопрезно), што Макабију никако није требало.

Иако је већи део меча губила (или водила ситном разликом), Звезда је у Арени показала освежавајућу игру која није, што је ретко за ову екипу, толико зависила од Марјановића, који је до краја утакмице ипак успео да постигне 19 поена. Независно од оне линије између Вилијамса и првог центра Звезде, црвено бели су одлично користили ниже проценте шута Макабија (~40% за два, ~20% за три) транзицијом и бековским проигравањима, што је екипи обезбедило добру „хемију“. Под „хемијом“ мислимо на разноврсност сарадње између играча, која Звезди није баш јача страна; Дангубић се тако синоћ лепо растрчао са лоптом и чак погодио тројку на почетку меча (што ће сигурно значити самопоуздању), а Митровић је имао украдену лопту или две (заједно са Тејићем) и чак је неколико пута одлично одиграо леђима против тако опасног противника попут Тајуса. Калинић, сада без сумње један од најбитнијих Звездиних играча, још једну утакмицу је одиграо као ветеран од 30+ година, а не као (релативни) клинац који је тек сада почео да игра на највишем европском нивоу. Погађао је тројке када је остајао сам, узимао шутеве и лопте које нико други није хтео да узима, изнуђивао фаул-кошеве, погађао бацања. Баш онако (уз дужно поштовање Луки Митровићу), капитенски. Екипа је поново изгледала набријано и самоуверено, што се осликавало и у одбрани и у нападу (шутали је Звезда 44% за три поена!). Чак и када је Звезда губила скоро +10, црвено-бели су играли да победе, што је био сасвим супротан приступ игри који смо виђали, рецимо, против Барселоне или Реала.

А када Звезда има жар за победом, све долази. О разлозима Звездиних пораза у овом делу сезоне причали смо много са гледишта Радоњићевих недоказаности или слабијој форми играча, истрошених од експлозивног првог дела сезоне, али чињеница је била да је Звезда велики део тих мечева играла без оног „Тигровог ока“ којим је газила у новембру и децембру. Уосталом, није ли довољан показатељ да у последње време жалимо над непостојећим доприносима Блажича, док смо га у првом делу држали за једног од тројице главних играча Црвене звезде, управо јер је он био најватреније отелотворење те невероватне енергије која, када  се потпали вилинским горивом, када веже неколико добрих потеза, не може бити заустављена?

То је Фактор Х, мистична сила интимне жеље играча о којој не можемо причати нити анализирати је, јер не причамо о електротехници или ботаници, већ о кошарци, где се неке ствари не могу свести на атоме. Не може се, рецимо, на атоме разложити како је ушла она Тејићева тројка у четвртој четвртини, која је дошла усред Макабијеве канонаде шутевима, када је лопта ударила у задњи део обруча, одскочила метар у ваздух, и упала кроз мрежицу. Још са мањим уверењем можемо појашњавати како су улазили Вилијамсове „степ бек“ тројке током тог јуриша у четвртој четвртини, и зашто је Џенкинс шутнуо, а затим и погодио тројку у контранападу који је потпуно сломила Макаби само неколико минута пред крај меча. Без обзира што су до малопре губили од стране окрепљеног Макабија (у смислу да су коначно почели филовати Звездин рекет, све више градећи своју предност након преокрета у трећој четвртини), Звезда је у том тренутку играла као да пред собом има ревијалног противника, јурећи на погону оног вилинског горива (микса енергије и магије потребне да сви они шутеви уђу тамо где треба), незаустављива, баш као омађијана, постижући више од 20 поена – против тренутног првака Европе! – за само неколико минута. Црвена звезда је погађала све што је шутнила, а бранила све што је Макаби шутнуо. Све је подсећало на ону лудачку серију Николаса Батума против нас у полуфиналу Светског, или можда на онај меч Панатенаикоса и Фенера. Колико год моћно супарничка екипа изгледала, у том тренутку их разбијате као децу.

Има много тога кармичног у синоћној утакмици. Звезда је вероватно и заслужила, у оваквој сезони, да првака Европе победи управо на овај начин, невероватном нападачком инспирацијом својих играча, постижући чак 35 поена (!) у последњој четвртини. Макаби је, са друге стране, на мосту платио оно што није на ћуприји, коначно се искупљујући за ону необичну победу у Цариграду када су у утакмици против Галатасараја били углавном слабија екипа. Оваква победа је победа за анале, и нешто чиме се Звезда, попут Партизана претходних година, може дичити у наредним годинама, јер је ловачким трофејима на зиду прикључен и капиталац попут Макабија – иако је ово победа од „само“ +13, субјективни осећај каже да је синоћ у Арени било +33 за Црвену звезду.

Међутим, ако може постојати сенка на овом мечу, то је сенка Радоњића, који је имао луду срећу да су му се играчи неким вештичјим силама у последњој четвртини не само тргнули, него и заиграли нападачком трансу који долази само неколико пута у животу. Постојао је један специфичан тренутак у овој утакмици за који сам мислио да је решио утакмицу: када је Гудис при највећем вођству Звезде у трећој четвртини позвао тајм-аут након кога је његова екипа по први пут у утакмици заиста нагрнула на Звездин рекет, оптерећујући га свим силама, чиме  су преокренули меч и дошли до тада изнимних +6. У том тренутку, тајм-аут је позвао Радоњић, а следећи напад Звезде завршио се тако што је Јака Блажич, човек који је до тада промашо четири тројке, промашио и пету, у седмој секунди напада. Тако катастрофалних поставки већ је пуна сезона; узимамо их само за пример како Радоњић, ма које предности имао и какви играчи играли за њега, и даље има проблема да искамчи поен или победу искључиво својим способностима. Победа је ова за историју, али да ли ће Вилијамс и Џенкинс бити подједнако инспирисани и у, рецимо, свих 5-6 утакмица финалног плеј-офа АБА лиге? Или је тада ипак боље имати тактички спремну екипу? Јер не могу сви бити Сијукси, и не може се увек давати 35 поена по четвртини.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду