Блог

Умри мушки у Гардену

Марко Танасковић, Београд

Има смрти које вас из неког разлога погоде много јаче и дубље него што бисте то очекивали или желели. Када је стигла вест да је од последица срчаног удара у 49-ој години преминуо Ентони Мејсон, бивши НБА кошаркаш и саиграч нашег Владе Дивца из времена Шарлот Хорнетса, осетио сам како се у мени спонтано и незадрживо подиже плима туге и меланхолије, док су сећања на његове славне кошаркаше дане, потпомогнута Јутјубом, само навирала. Као да је са Мејсоновим изненадним и прераним одласком нестао и део мог детињства и ране младости који је обележила опсесија НБА кошарком.

Мејсон свакако није био мој омиљени играч (та част била је резервисана за „Сер“ Чарлса Барклија и Дејвида „Адмирала“ Робинсона), није ни изблиза био најбољи или најатрактивнији играч свог доба (будимо реални, ипак је играо у ери недодирљивог Мајкла Џордана), али јесте, можда више него било који други кошаркаш из тог периода, био симбол једног другачијег времена, времена током 80-их и 90-их година прошлог века, када се у НБА играла мушка кошарка. Данас, када је НБА бренд постао глобална бизнис машинерија и политички коректан мамац за спонзоре, а голобради младићи постају милионери и пре него што су одиграли макар један минут на професионалним паркетима, игра се једна припитомљена, девирилизована и бескрвна верзија некадашње НБА кошарке, која и даље обилује атрактивним потезима и врхунским примерима кошаркашког умећа, али којој очајничкии недостају страст, чврстина и лудачка енергија које су красиле асове из 80-их и 90-их.

Доминантни тимови тог доба попут Детроит Пистонса, Бостон Селтикса и Чикаго Булса форсирали су један крајње такмичарски приступ игри у коме је одбрана била основ идентитета сваке екипе, нису се превише бирала средства која воде до победе и нису се дозвољавали лаки поени, а вишак емоција, играчки понос и глад за победама често су доводили до грубих фаулова, прљавих потеза и жестоких туча у којима су предњачили дежурни грубијани као што су Рик Махорн, Чарлс Баркли, Бил Лејмбир, или Чарлс Оукли. Ентони Мејсон, са својом грађом боксера супертешке категорије, фајтерским ставом и уличним, баскеташким искуством стеченим на теренима Квинса, био је идеалан заступник таквог „разбијачког“ стила игре са мното контакта и борбености, што га је учинило љубимцем њујоршке публике и незаменљивим чланом легендарне екипе Њујорк Никса која је освојила све симпатије кошаркаше јавности почетком 90-их.

Популарни „Мејс“, чији пут до НБА није био посут ружама, био је јединствена комбинација снаге и финесе, играо је увек срчано и пожртвовано, а његови поени, скокови и енергија са клупе често су доносили превагу у неизвесним утакмицама. Заједно са већ поменутим Оуклијем и Патриком Јуингом био је део застрашујуће и врло корпулентне центарске линије Никса против које су само најхрабрији смели да уђу у рекет на полагање или офанзивни скок. Мушка, ратничка кошарка, увек на ивици флагрантног фаула и на „граници аутодеструкције“ (Д.Вујошевић), била је заштитни знак тог тима Никса који је обликовао и са клупе водио велики Пет Рајли, а култна дворана Медисон Сквер Гарден из вечери у вече била је претесна да прими све навијаче који су желели да учествују у подухвату враћања шампионског трофеја у „Велику јабуку“ по први пут још од 1973.

Након неколико година у којима су Чикаго Булси били непремостива препрека, прилика се указала 1994. када су Никси, захваљујући Џордановом повлачењу, успели да стигну до финала и дуела са Хјустон Рокетсима предвођеним сјајним Хакимом Олајџувоном. То финале остало ми је у сећању као једно од најузбудљивијих и најдраматичнијих (ниједна утакмица није завршена са двоцифреном разликом), а спадам у оне који никада неће прежалити катастрофално шутерско вече бека Никса Џона Старкса у мајсторици (2-18 укупно, 0-11 за три поена) и губитак несуђене титуле која је, чинило се, судбински припадала Никсима. После тог пораза екипа Њујорка је пала на моралном плану, али је Мејсон наставио индивидуално да напредује.

Био је изабран за најбољег шестог човека лиге 1995., а након што је трејдован у Шарлот за Лерија Џонсона, постао је, заједно са још двојицом прогнаника из великих градова, нашим Владом Дивцем и Гленом Рајсом, лидер Хорнетса-једног од најживописнијих и најзабавнијих тимова друге половине 90-их. Ту је стигао чак и до треће петоркелиге, а већ у позним играчким годинама, као члан Мајамија, уписао је у свој играчки CV и једно Ол стар учешће. Након повлачења, преселио се у Тенеси где се бавио приватним бизнисом са трговином некретнина, а сваку прилику користио би да сврати у Њујорк и да погледа неку утакмицу својих вољених Никса. Публика би га увек дочекала громогласним аплаузом и овацијама, а након што је објављено да је Ентони Мејсон преминуо, навијачи Никса су свог хероја испратили минутом ћутања и морем проливених суза. Once a Knick, always a Knick,  вртео се натпис на великом екрану, а Гарден је још једном показао да је увек умео да препозна и цени оне који су играли и умирали мушки.

Аутор је књижевник и публициста из Београда