Блог

Душа, звер, свест- чувар новосадског студентског града

Јелена Марићевић, Нови Сад

Године 1932. у Српском књижевном гласнику, Станислав Винавер објавио је есеј „Душа, звер, свест (Франц Верфел, Освалд Шпенглер, Томас Ман)“, а осамдесет година касније – 2012. године, седма књига првог кола Сабраних дела Станислава Винавера, читава књига есеја о европској и светској књижевности у приређивачкој визији Гојка Тешића, добила је овај наслов. Нимало случајно, ево којим речима се есеј поентира: „При пожарима, стари су спасавали ларе и пенате, кућне заштитнике, кућну свест, свест дома. Мара, Лазе Лазаревића, спасла је школску икону, Светога Саву, симбол свесне службе народу: свест народа. Томас Ман хтео би да спасе од пожара нашу културу, која је, по њему, вековни напор човечанства за свесним изразом. Он хоће да спасе свест човечанства. Нешто има и ново и древно и познато у овоме вољном оптимизму чувара и спасиоца, један апокалиптични осећај да је пожар већ ту. И једна болна, дубока, човечанска, давно заборављена психологија: психологија погорелца...“

На источном улазу у Студентски град Новог Сада, а на двоструком шаховском Г потезу на линији споменика подигнутих Доситеју Обрадовићу и Његошу, уместо споменика, стоји тако данима и месецима један човек, који се не би могао назвати просјаком, можда пре погорелцем или човеком-симболом. Овај човек, зрелих година, тамног лица и ведре ауре, у зависности од дана и доба године на том студенстком Истоку музицира на раштимованом синтисајзеру, продаје до 2-3 цртежа обојена темперама или чита неку књигу наглас. Он је тако волшебно занет својим стварањем, он свира на свом инструменту са толико жара, попут професионалног пијанисте, али производећи неартикулисане звуке; његови цртежи не представљају ништа, а једини медиј у којем је озбиљан и разумљив јесте читање у реторичком заносу. Овај човек, час озбиљан, час ведар, кога је неко једном ословио: „Жарко“, на Истоку једног града-света младих, мушкарац зрелих година са ружичастим ранцем за девојчице са кога се смеју барбике, чини се тако добро стилизованим (маргиналним) књижевним јунаком, да се често питам да ли сам га већ негде прочитала.

А пошто „нисам“, морам да кажем да осећам да је добро што овај човек постоји и што у себи сабира барокну интермедијалност (музика, ликовна уметност, уметност речи) и ингениозност једне шекспировске Луде, која својим постојањем поручује да се студентским градом не виоре велике мисли о којима би студенти жарко жаморили, већ рекламе за најбоље журке и пена-техно-whiteparty-маскенбале који заправо не представљају ништа, као ни слике и тонови које Чувар производи. То би могао да поручи и Доситеј, својим морално-дидактичним тоналитетима, јер душа се, велио би просветитељ, тако не узвисује. Недавно постављена биста Његоша, у рекламним флајерима и паноима би можда видела неку Звер, која разјапљених чељусти вреба луче студентског микрокозма, док у Чувару нема Кербера, већ се назире оптимистична Свест која својом симболиком можда може да распали луче у студентима, луче очувања не само технологије и економије, већ и културе, већ и уметности! А не гледају ли многи на уметнике, оне који сликају, свирају и читају (посебно наглас!) као на лудаке? Не сматрају ли их безразложно девојчицама, да не употребим вулгарну синегдоху? А они, Чувари, увек су на Истоку, тамо где је нада и где је улаз!

П. С. Група студената србистике и славистике Филозофског факултета у Новом Саду, инспирисана Жарковим јавним читањем књига, решила се да му се овог пролећа придружи. А што да не? Потреба за изразом, звецкањем „шекспирове минђуше“ - Свешћу!

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду