Блог

Смисао писања у (н)овом веку – ламентирање достојно античке трагедије

Весна Капор, Београд

Да ли је књижевност једина уметност која се, суштински, не успева ужлебити у време нових технологија и медија? Да ли је маркетинг пресудан за живот књиге, и да ли и на који начин, утиче и на „професионалне читаоце” – критичаре? Како се стварају доминантне форме, заправо како се формира читалачки укус? Шта су то пожељни модели писања?  Чују се и мишљења да ново време није време великих индивидуалних покушаја, да ће се појединци остваривати, искључиво кроз „пројекте”, јер савремено друштво које се јавља као “систем апсолутног изобиља и слободе” не тражи и не трпи ангажман изван система. Да ли је штампана књижевност још једини израз дубоког индивидуализма? И коначно, да ли су трибине на којима се окупљају само упућени, јавне, а ипак, скрајнуте, централна места промишљања књижевности као императива цивилизације?

Наведена питања, јављају се као опсесија, као неминовност или предсказање, књижевним посленицима у свим круговима и на свим нивоима бављења књигом, заправо, такозваном високом или уметничком књижевношћу. На преласку из века у век, на граници која је  не само календарска, експлозија објављених и написаних наслова, који често немају никакву одредницу ни жанра ни врсте, већ само мудро обележених термином „књига“, преплавила је излоге књижара, постала доступна и уз помоћ маркетинга, опседајућа сила, која није препорука суштинских вредности него пут до сигурног профита. Дакле, под термином књига, читаоцу се широм кугле препоручују равноправно: биографије, у различитим облицима, од историјских, романсираних до исповести јавних личности из свих друштвених категорија,  кримни романи, сф , популарна психологија....и коначно, како се онима који се њоме баве, чини- остварења високе уметничке књижевности.

Дакле, већ на том првом нивоу јавности дела, замагљује се и искривљује свест о томе шта је књижевност (јер књига је све што је штампано). Потенцијано, широка читалачка маса, уколико није специфично образована, оцењиваће и вредновати у истом рангу све написано. Треба ли напомињати да у веку конзумеризма и неподношљиве лакоће постојања читање постаје још једна разонода? Од књиге се очекује да подржи поменути модел живота. Читати оно што не оптерећује, што не изазива мучнину, не квари расположење,  претпоставка је популарности дела. А у новом веку ради се на моделирању  и свођењу свести на димензију у којој  је  популарност пропорционална вредности. Треба ли поменути да је Фукоово клатно, „тешко“ штиво, а Да Винчијев код, „одлична“ књига, у очима читалаца с краја 20. и почетка 21. века, и да, заправо, прилично образован читалац, није и неће бити „научен“ да прати захтевна дела?

Наравно, нови медији, нове форме визуелних уметности, закриљују књижевност, претходно узимајући оно најбоље из ње. Није тајна и увелико се прича о томе да су  будући књижевни хитови флешеви рекламног типа. Значи: врхунска уметност биће мерена умешношћу да се фрејмовима искаже и пренесе порука. Кажу, модерни човек, а још више човек будућности (уколико га иста не прогута) неће имати времена, нити стрпљења да чита. Култура ће бити фаст. Food неће бити, изгледа, ни у једној варијанти. Међутим, и поред веома суморних прогноза, пише се, више него икад. Сам технички чин писања (поседовање рачунара),  затим и  могућност самиздат објављивања, потпуно је индивидуална акција. Свако то може. Можда је репрезентативан пример одломак из књиге „Бегуни“ Олге Токарчук: Грађани света, машајмо се пера! Јасмин, љупка муслиманка с којом сам једном разговарала целе вечери, причала ми је о свом пројекту: хоће да подстакне све људе у својој земљи да пишу књиге. Говорила је: тако мало је потребно да напишеш књигу – мало слободног времена после посла, чак и без компјутера. Тако храбром човеку увек може да се деси бестселер, тада би његов напор био награђен друштвеним авансовањем. То је најбољи начин да се ишчупаш из немаштине, говорила је. Кад бисмо само сви читали књиге једни другима, уздисала је. Основала је форум на Интернету. Кажу да му је приступило већ неколико стотина људи.  Веома ми се допада да се читање књига схвата као братска и сестринска морална обавеза према ближњима.

Но, сасвим је изгледно да ово не мора остати књижевна фикција. После мало слободног времена, потребан је  само одлучан маркетинг, заправо потврда да је роба исплатива и освајање титула најбољег, највреднијег, најузбудљивијег, никад таквог, непоновљивог.. и сл...читања, тј. књиге, скоро па сигурно, обезбеђена је. Но, шта ћемо са оном давно прихваћеном  просветитељском улогом књижевности?  Промишљање, продубљивање свести, указивање, пропитивање, подстицање... Губљење моралности на широком глобалном фону, заправо увођење максиме да циљ оправдава средство,  утицало је, нажалост, и на изобличавање и девалвацију естетског. Користећи термин књига, за све што је написано, произвођачи бесмисленог смисла или смисленог бесмисла,  маркетиншке службе, закрилили су есенцију књижевности, произвевши је у површну забаву. Тек, невидовни пројектанти новог врлог света, кроз филтере моћи, тек с времена на време ( као израз губљења концентарције или  добре воље?) пропусте и  „ослободе“ појединце, и произведу их (нас) у симболе онога што потпомаже њиховим циљевима. Понекад је то слобода, понекад критика декаденције, понекад одличан егзистенцијалистички приказ и самосвест индивидуе,  критика сопсвеног етоса или антиутопија...Тако читамо: Уелбека, Љосу, Песоу, Херту Милер...Али, препреке следе: Петеру Хандкеу, Харолду Пинтеру, Милораду Павићу... Два су аршина за све мере, на овом свету. У веку  најгласнијег пропагирања слобода и права.

Но, и они, најпознатији међу Писцима, чак и кад су препоручени, само су (нажалост) за ужи круг читалаца, само за посвећене који се не дају поткупити општом помамом безбројних нијанси сивила. Тако долазимо до апсурда у коме се, ако и не буде краја цивилизације, прича о крају књижевности. Међутим, да је то обмана, и да књижевност  има смисла и улогу у креирању слике света ( или је то, остала заблуда векова у подсвести инжењера душе запослених у огормним апаратурама корпорација и влада), показује слика, нарочито у малим земљама, нарочито у транзицији. Будним оком усмерава се и награђује пожељна тема. Као на школском такмичењу, где се очекује подобност и лојалност. На цени су, теме које погодују неолибералном и неоколонијалном друштвеном обрасцу. Познати модел: новац, култура, политика, проверен је. У складу са тим, и књижевност, одједном бива осветљена. И, гле, важна! Али, ако пажљиво бирате лексику и теме.

Новом светском поретку су потребни обеспредмећени, хладни грађани ( не становници, акценат је на том лажно етаблираном термину: грађани) који ће у складу са општом сликом света као јединствене увезане прогресивне и јединствене Државе, бити свуда оратори и химнисти по већ модулираној и усађеној свести да све што је традиција, све што је колективно и фолклорно, нужно мора на отпад. Кратко речено, новом свету потребни су уметници-робови.  Без пртљага. Или, у најбољем случају, празних кофера које ће се напунути инсинуираним смислом, произведеним у слободан избор ( читај, пожељан је таленат, али душа, шта то беше? оставите, молим вас!). Произведени у бледи естаблишмент и употребљиви.

Коректност као један од основних императива пуни уши овог века. Како бити уметник, а коректан?  Коректност подразумева, да не буде заблуде, лојалност задатим темама. Принципијено је иста свуда, али регионално има, увек, неку посебну напомену, што се огледа и у слоганима који су подлога свим „транспарентним“  подршкама: делај локално, мисли глобално. Што, свакако само по себи, личи на хуманистичку и добродушну идеју, скоро инфантилну...али, сви већ, у свести имамо планетарног полицајца, и знамо да ће свако делање бити обележено. Понекад написати, и генијално дело, не значи ништа ако није на листи пожељних тема. С  једне стране, слобода књижевног израза апсолутно је загарантована, свима, а са друге стране, ако закорачите превише изван кодекса, постајете заточеници споствене слободе ( С. Ружди, Р. Савијано...)

Фондови, који су нарочито пожељни у земљама у транзицији, играју улогу мецена. Међутим, о, како су негдашње мецене биле наивне: тражили су да уживају у уметности, да се спорадично помену и похвале. Данашње „ мецене“ постале су неолиберални фондови (углавном) чији је смисао грађење утицаја, мењање свести и културних модела одређених средина. Онај ко то пориче, намерно је или благословено слеп. Дакле, поред саме књижевне вредности, да би Писац био прихваћен и дело препоручено, у игри је много других одредница које се огледају у геополитичком тренутку, циљевима и потребама, оних који креирају свест савременог човека. И као што пројектанти новог врлог поретка имају приватне војске које по потреби шаљу на разна жаришта, тако истовремено (већ поменуто) иде и новац и подршка културним посленицима. То су моћни одувек знали: култура (књижевност) је најмоћније средство освајања. На крају, док тривијализација књижевности беспоштедно траје, унутар многих, нарочито малих књижевности, букте  беспризорни ратови. И то, мили моји, не због поетика, нису у питању никакве епохалне стилске иновације. Реч је о идејно-идеолошким платформама! Или је то, можда, нова поетика, поетика (н)овог века? Ламентирање, дакле,  над судбином књижевности постаје достојно античке трагедије.  

Ауторка је писац и уредник књижевног програма у Студентском културном центру, Београд