Блог

Реал Мадрид-Црвена звезда 85:61

Пост-куп разигравање (или: поетика лавине)

Милош Јоцић, Нови Сад

Причали смо већ неколико пута о Црвеној звезди и важности Купа Србије као дела сезоне после кога ће многе ствари (које се тичу форме и расположења екипе) бити јасније. Јер, није тајна да је Звезда још од јануара имала проблема – што је можда чудна формулација за тим који је био убедљиво први у регионалном такмичењу, и који је више него упечатљиво обезбедио учешће у ТОП16 са освојеним другим местом у групи, одмах иза Олимпијакоса. Упркос добром стању ствари на обе ове табеле, цвеће ипак није цветало у том предузећу. Почев, дакле, тамо од јануара, Звезда је ушла у чудан и непредвидљив унутрашњи ритам због кога су црвено-бели једне недеље разбијали Албу, друге губили од смушеног Жалгириса (обе утакмице игране су на истом месту, у Арени!), а тамо пете или шесте недеље истамбурали све противнике у Купу Радивоја Кораћа и освојили га трећи пут заредом.

Куп је, као што рекох, био добар лакмус папир досадашње сезоне, и заиста је изврсно сажео форму свих његових учесника. Мега Лекс је потврдио да је у питању скуп борбених, играчки јаких младића (пре свега ту мислимо на Јокића и Миљеновића) који играју тактички веома уредну кошарку захваљујући тренеру Милојевићу, али, као и све младе екипе, често обољевају од несигурности и/или претераних излива самопоуздања (Миљеновићева конфузна додавања иза леђа, нпр.) и осталих спортских „дечијих болести“. Партизан, који је у полуфиналу одиграо за њих нетипично нервозну утакмицу (нарочито је растројен био капитен Милосављевић), показао је бољке екипе која је у потуности окупљена тек у децембру и која је у ротацији толико специфична да јој плеја понекад игра четворка (Мачван), а да је други, и уз Милутнова једини, класичан центар у екипи тек недавно придошао млади играч из домаће лиге (Бунић). Чак и тако сакат, Партизан је ипак показао да је и против расположене Звезде тврд орах за сломити; а Звезда је, на крају, потврдила да је тренутно најбоља српска екипа, и да се њени проблеми ипак углавном провиде тек у дуелима са најјачим европским екипама.

Захваљујући уједињеном календару европске клупске кошарке – хвала г. Бартоломеу, могућем добитнику Нобелове награде за мир, уколико ФИБА претходно не уцени његову главу – и све остале лиге на континенту играле су своје Купове прошле недеље, па су опијене тријумфом или натронтане разочарењем, али свакако уморних колена, дочекале почетак друге фазе у ТОП16. Синоћ у Мадриду смо тако гледали два победника Купа, Реал (који је у финалу Купа  добио Барселону) и Црвену звезду, али се само у бизарним сновима ово може сматрати ваљаним представљањем. Један од ова два победнка дошао је из земље која сваке године даје четири евролигаша, а други из земље која реално не може ни имати квалитетну домаћу лигу; један је, уосталом, у ТОП16 имао скор 6-1, а други 1-6.

Била је то у суштини, синоћ у Барклејкард центру, добра прилика за разигравање. Реал је дочекивао последњепласираног у групи, а Звезда је била, говорили смо о томе прошлог пута, у „резултатском лимбу“: последња кола АБА лиге је могла прескочити јер је већ сигурно прва, а Евролигу није морала играти јер су и теоријске шансе за пласман даље биле готово угашене. Позив за разигравање озбиљније су, како је изгледало, схватили играчи Реала. У првој четвртини, коју је Звезда са правом добила 18:16 (а могла је и убедљивије!), Реал је био екипа која мислима није била у Мадриду; можда су још били на победничком постољу Купа краља, можда су мислили о некој утакмици која им је тек следила, али на терену тешко да су обитавали. Све је почињало од спољње линије, коју су у том периоду предводили Серхио Љуљ и Руди Фернандез.

Љуљ, а резимирао је то и Владимир Кузмановић у postgame анализи, више воли да игра као чист шутер, као играч који се занима само тиме да вреба слободно место, да успешно протрчава кроз узастопне блокаде, и да се по пријему лопте брзо дигне у шут. Иако је он у исто време и солидан плејмејкер, његово постављање игре синоћ је било тромо и превише ослоњено на шут споља, а не на, као што Реал то иначе зна радити са Ајоном, Рејесом, Слотером и Бурусисом, спуштање на центре. Током те прве четвртине, проценат успешности Реала за два поена једва да је досезала 50% (упркос томе што је већина шутева долазила из сасвим пристојних, неометених позиција, што додатно говори о одсутност Мадриђана), док је Звезда истовремено лебдела на сигурних 70%.

Док су се Реалови играчи понашали као на разшутавању на почетку тренинга, Вилијамс је пунио рекет, то јест Марјановића, који је већ након петнаестак минута на утакмици имао дабл-дабл учинак. Љуљ је, дакле, много убојитији када му нападачка кретња отвара простор него када он сам, као организатор игре, мора поставити кретњу која ће неком другом отворити слободно место. Из тог разлога, након једног тајм-аута тренера Пабла Ласа, организовање игре (ако то можемо тако назвати) преузео је Руди Фернандез. Играч је то коме понекад ни не требају саиграчи, јер ће вероватно и од њих покушати да изнуди фаул; међутим, са играчем попут њега, који је углавном оријентисан искључиво на игру један-на-један (сетимо се овог детаља са утакмице: Фернандез добија лопту на крилу, одлази на висои пост, спушта се под кош, извлачи се у угао, пење на супротно крило у односу на оно одакле је кренуо, и шута – Руди ће урадити шта год је потребно да би себи изградио позицију за кош) почиње и нова нападачка тактика Реала: занемаривање интригантних позиционих напада у корист брже игре један-на-један. Пабло Ласо мора да је рекао „Што је сигурно, сигурно“. Ако играчи не желе да се зезају у позиционом нападу, ено их нек се играју баскета – јер у директној игри један-на-јдан Реал је несумњиво јачи од Звезде, што се и осетило. Реал је заиграо убојитије, а Звездина предност од скоро +10 истопила се, нарочито уласком феноменалног Серхија Родригеза крајем прве четвртине, као снег.

До своје предности, као што је речено, Звезда је стизала уобичајеним путем, поенима из рекета, и наравно поенима Марјановића. Имала је на томе мало и да захвали Реалу; опет, да ли од умора или чега већ, Реал није био она агресивна екипа из Београда. Целу ту прву четвртину (која је била најизједначенији период утакмице, због чега јој и посвећујемо оволико пажње) провели су далеко од својих играча, и дубоко у пољу, са незаинтересованим преузимањима у пику и чудним померањима на страни помоћи. Све то је Звезди неочекивано омогућило много луфта у нападачкој поставци, због чега је лопта неколико пута долазила и до као дух самог Марјановића, а у неколико ситуација је чак и Тејић, играч на четворци, успео да свом центру спусти изврсно прецизне асистенције, баш због неометености од стране Реалове одбране.

И шта још? Можда је необично причати о Звезди из утакмице у утакмицу, и стално разматрати ону утврђену осовину Вилијамс-Марјановић око које све креће и којој се све враћа, нарочито сада када је од оне „ударне игле“ о којој смо причали почетком сезоне (Вилијамс-Блажич-Марјановић) остао само Боби, уз повремен, нередован допринос Маркуса Вилијамса. Било би лудо, рецимо, пратити Реал, који је у две утакмице са Звездом демонстрирао неколико различитих приступа одбрани, нападачким кретњама, центарском понашању, развијању транзициције и ротацији играча. То је ваљда слобода екипе која на кецу слободно може да мења играче попут Родригеза, Љуља и Фернандеза, врхунски квалитетне а тако различите. Имате, под један, Родригеза, европског плејмејкера par excellence којем и при тешким, лошим шутевима лопта питомо тапка по обручу; фасцинантно је било гледати као цела нападачка игра Реала оживи када се он појави на терену као неки брадати бог пролећа (подсетити се малопређашњег поређења Звездине игре и снега). Имате и кракатог и поквареног Фернандеза, који је понекад заборавља да ли га је заиста неко фаулирао или се на паркет баца по навици, али је то играч који у сваком тренутку може измислити кош, са сваког дела терена. Имате и Љуља који, иако бек-шутер у глави, итекако зна да стане на лопту, што је вештина којом Џенкинс, Вилијамс и Јовић (један од оних неприметних играча у Звездиној ротацији, и који Радоњићу служи само да одмори неког другог) нису још овладали. А онда, доле у рекету, имате фајтерског Бурусиса, који упркос својој пивској грађи итекако зна буде брз и шутерски прецизан са тројке; па Ароја, човека са једним од најдаљих полухорога у Европи (синоћ га међутим није добро служио; ето, чак и центру може се десити да има лоше шутерско вече), и тако даље.

У односу на такву екипу – не причамо овде о снази, већ о разноврсности – Звезда је тактички досадна. А када нема расположених Вилијамса и Марјановићва, и тактички неуредна. Попут лавине, Звезда је екипа огромне снаге, али та је сила једнолична и једносмерна. У тој једноличној игри, и синоћ смо знали да ће лопта увек ићи на Марјановића. Знали смо, такође, да ће то потрајати све док Пабло Ласо својим игрчаима није утувио да се не игра пријатељска утакмица (коментатор Илија Ковачић је и рекао да никада није видео тако бесног Ласа као на оном тајм ауту у трећој четвртини), и да се одбрана мора стегнути, да се Звездиним играчима мора приближити, а не стојати од њих на раздаљини већој од домета руке, а у продору их бранити грудима и рукама забаченим уназад. Када је Реал заиста заиграо стаменије у одбрани (што се такође повезује са периодом игре у којем је играо Родригез, човек који је свој тим, у два наврата која је провео на терену, одвео на +10 а потом и на +20), поново смо гледали ону сада већ стару бољку Звезде, конфузију спољних играча који под притиском одбране која можда није врхунски агресивна (као што је то била Крка, џикићевски расположена за кавгу), али је одлично постављена и покретљива, и којој је требало десет минута конфузије у првој четвртини како би ухватила прави ритам и правовремено темпирање искакања на пику и померања на страни помоћи.

Много се причало о 19 изгубљних лопти Звезде синоћ, које изгледају тепићевски нестварно. Јасније ствари постају када при погледу на статистику уочимо да су од тих деветнаест, чак тринаест биле украдене лопте Реала. Као и у случају са Панатенаикосом, још једном екипом која у одбрани не игра тучом већ спацијалном интелигенцијом, Звезда је своје лопте губила пре свега у додавањима између синоћ разбијене спољне линије – којој можемо признати расположеност Вилијамса (који је имао одличну комуникацију са Бобијем као и неколко лепих продора), али и сада већ стандардну неприсутност Блажича (кога је тек накратко дигао одбрамбено благ Партизан у полуфиналу Купа) и Луке Митровића.

Митровића смо убројали у спољне играче јер тешко да бисмо могли да га стрпамо негде другде. Причали смо раније о Радоњићевој поставци игре која изгледа не зна како да у себе креативно укључи концепт модерне четворке; прошле су недеље, можда и месеци, када смо од Митровића последњи видели убедљиву игру леђима, под кошем, а једини период његове осетно снажне игре споља видели смо само у финалној утакмици купа против ипак инфериорних играча Мега Лекса. Исто важи и за Тејића, који је синоћ одиграо веома добро (што би за младог играча значило: играо је пуно и није много грешио), који се у Мадриду понашао као само још један бек у ланцу протока лопте, без смисленог начина да се учини продуктинивјим делом напада. У Радоњићевој поставци игре четворке као да су стављене на маргину, што додатно доприноси Митровићевој убијености, што би могао бити изузетно велики проблем по екипу у плеј-офу АБА лиге где Партизан има феноменалног Мачвана, а где се Будућност појачала више него солидним Борисом Савовићем.

На крају, утакмицу у Мадриду као да нико није хтео да игра. Играчи Реала, који су у паузама стојали руку наслоњених на бокове као женице, ретко кад су и били задихани. Звезда, чак и када је губила +25 разлике играла је исто, увек исто, понекад чак и са осмесима, што је чудна врста самоуверености. Волео бих да сам синоћ видео тучу, што је такође предложио и Владимир Кузмановић, који је након утакмице рекао би радије послао играче Реала на дупло више слободних бацања него да им дозволи толико велику разлику. Радоњић, међутим, ипак није хтео са Реалом да се надиграва, већ као што рекосмо, да се разиграва. Цирбес и Марјановић имали су тако приближну сту минутажу (17 наспрам 20 минута у игри), Дангубић је играо скоро три целе четвртине (25 минута), а Тејић је на терену провео скоро десет минута више од Митровића (21 наспрам 13).

Можемо расрпављати о моралним оправданостима стратегије екипе која у Мадрид игра како би одиграла, усред ТОП16 фазе, мало јачу припремну утакмицу, али у ситуацији када је пласман у четвртфинале Евролиге мисаона именица а када се полако ближи плеј-оф АБА лиге, одлука се чини оправданом. Иако бисмо сви желели да видимо екипу која крвари и гине сваку утакмицу, морамо признати да је мањак далековидости био један од великих узрока претходних пропалих сезона Црвене звезде, па се тако Радоњићу ипак може опростити жеља да мало измеша карте у својој екипи, па и по цену да се равнодушно изгуби. Оно што брине (а овом синтагмом често завршавамо ове колумне о Звезди, као какве наџак бабе), јесте то што Звезда упркос тим променама минута у ротацији и даље игра – исто. Радоњић да додаје грудве у лавину, а лавине остаје иста.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду