Блог

Форма и садржај

Димитрије Војнов, Београд

Српска секција међународне асоцијације филмских критичара ФИПРЕСЦИ пре неколико дана доделила је своје годишње награде. Неколико дана пре тога, у нашим медијима пренета је вест да је наш човек Ненад Дукић изабран за председника конкурентског удружења ФЕДЕОРА. Ова две вести делују као да у Србији цвета филмска критика, усмерава филмаџије снагом своје, мисли а има снаге и да поведе међународне чиниоце. Међутим, иза целе те форме остаје потпуно одсуство садржаја. Да нема неколико преданих људи који своје писање везују за интернет портале, а који иначе нису чланови ФИПРЕСЦИ, у Србији практично не би било филмске критике. Као умировљени члан поменутог ФИПРЕСЦИ-ја који се повукао онда када је почео да ради као аутор, могу да кажем како ситуација нимало није добра. Филмске критике у штампаним медијима практично нема, а на телевизији и радију је мање-више гаји само Јавни сервис. Остатак медија је потпуно одустао од ове форме, и ако затреба утисак о неком филму то решавају гости-саговорници.

Но, како и да буде критике када је ФИПРЕСЦИ ове године увео прилично необичну категорију документарно-играног филма и доделио награду „Лав Хантеру – причама из њујоршког таксија“ који је заслужио награде и пажњу, само има један проблем – није документарни и у себи осим неколико архивских кадрова коришћених у функцији флешбека фикционалног јунака, нема апсолутно ништа документарно, ни у погледу фактицитета онога што се дешава на екрану, нити егзекуције. Овај пример потпуне филмске неписмености - јер заиста су ретки људи који не разликују играни од документарног филма – не би смео да се допусти професионалним критичарима какве ФИПРЕСЦИ претендује да окупља. Међутим, по традиционалном обичају да су паметни и пристојни људи изнад бављења оваквим бизарностима, таква омашка би лако могла проћи. Ипак, назовите ме недовољно паметним или пристојним, али сматрам да се оваквим стварима ипак коначно мора стати на пут.

Наиме, сложићемо се да је годишња награда ФИПРЕСЦИ минорна ствар, али она ипак јесте једна од капи које на крају ипак боје општу слику наше кинематографије. Уосталом, Борислав Анђелић, председник организације чији чланови не разликују играни од документарног филма, је годинама био присутан као селектор фестивала или у разним комисијама и управним одборима од којих је штошта зависило, и на та места је долазио мешавином политичких постављења и кредибилитета стеченог радом у ФИПРЕСЦИ-ју. Дакле, ФИПРЕСЦИ није толико неважан као што делује и овај гаф треба искористити као подстицај да се ствари доведу у ред.

Кад је реч о удружењу ФЕДЕОРА, занимљиво је да Ненад Дукић није умировио свој критичарски статус када је постао продуцент филма „Неке друге приче“, а у припреми има још један пројекат. Међутим, ако укуцамо „Ненад Дукић филмска критика“ у интернет претраживач, на првих десет страна нећемо наћи ни једну једину критику коју потписује овај аутор. Наравно, има помена овог човека, њехових намештења, изјава и информација о продукцији, само нема критика. На енглеском можемо имати више среће и на сајту ФИПРЕСЦИ-ја можемо наћи пар његових састава на енглеском, скромног критичарског домета. Дакле, ни ФЕДЕОРА није кредибилнија. Уосталом, њен председник је истовремено и продуцент и критичар и није био спреман да се одрекне једне од профсија што је потписник ових редова сматрао елементарном колегијалношћу. Иако је и Дукић, као Анђелић, био селектор фестивала, члан комисија за доделу средстава итд. тешко да можемо наћи пуно писаних трагова о томе шта је његов поетски оквир, критеријум итд. Нота бене, Дукић је био ангажован на Радио Београду, вероватно његове критике лутају етром, ипак изненађује одсуство некаквих записа или барем транскрипата.

Ако имамо све ово у виду, очигледно је да се статус филмског критичара преселио у домен локалног или међународног фондовско-фестивалског мешетарења и да се људи у самом врху тих организација одавно не баве писањем и популаризацијом филма. Самим тим не можемо ни очекивати да гледају филмове или да разликују играни од документарног. Ако то већ не смета онима који се баве писањем о филму, и ако већ они немају жељу да их растерају, онда би репрезентативна удружења аутора морала да реагују како би изборила колико-толико достојанствене услове за вредновање својих дела.

Аутор је сценариста из Београда