Блог

Писмо Мефисту

Јован Вељковић, Ниш

Увек када се загледам над неким пространством, неминовно размишљам о смрти. Било да је то морски пејзаж, који говори о модром, меланхоличном судњем часу који се протеже у бесконачност, вечитом лутању душе по воденим дубинама, или кршевити, планински предео, спреман да чврстим, каменим песницама самеље тело недостојног путника ка висинама. Свеједно је. Суштину даљине, пространства, ширине, уопште – великих димензија наспрам човека, увек везујем за смрт и – проблематику ослонца: где ослонити поглед? Линија, која спаја тачку о коју се ослања поглед, са оком посматрача поседује неку врсту гравитације, у њу се улива читав крајолик, све се около начас скупи, од бића и ствари постану идеје, и ум бива принуђен да њима барата. Влат траве више не постоји. Кап воде, зрно пустињског песка, каменчић који се одрања са стрме стене. Све ствари предају своје појединачности, своје посебности, танане нијансе и постају симболи. Па чак и аутомобил који некуд јури, тамо доле, по кривудавој цести, више није аутомобил, већ представља чист, безмало векторски, покрет.

Увек када сам близу да поверујем у индивидуализам, Космос ме неумитно демантује. Људска душа смрт доживљава као нестанак, али материја и енергија (то зна и наука!) не могу нестати. Нестају само облици, форме, који се разливају у Једно, али се, из тог, Једног, наново одвајају и поново у њега враћају.
То се увек мора имати на уму. Тако, пространства имају особину да показују обрисе те градивне потке, мреже коју су само богови могли да исплету, а у коју се уплићу материја и дух, градећи свет. Да би се она уочила, потребно је послужити се једним лукавством. Мноштву детаља на пространом пејзажу не смете придавати значај. Не смете их јурити, сакупљати зенице и чкиљити! Оставите поглед да остане ослоњен на тачки коју је сам изабрао. Ка њему ће, свакако, привучени привлачном силом, почети да гравитирају сви детаљи ван фокуса, претворени у симболе. Потребно је, дакле, да застанете. Чак и да благо, док то не представља напор, задржите плућа у издаху. „Тамо где човек застане, то више није живот него бивство“, каже Хамваш.

Пред пространством се застаје. Јер, основ живота човековог не чине ова или она епоха, друштвено уређење, научна достигнућа, материјална добра или друштвени статус. Основ човековог живота су ерос и танатос, јин и јанг, вода и ватра, рађање и смрт. Вечити круг, вечита цикличност. Бивство. Сав живот, сва природа и природни закони, само су (као да је то „само“!) флуктуације духа и материје. Људски живот се, такође, повинује овим законитостима. Зато, не волим да шетам улицама када су препуне људи. То ме дубоко узнемири. Наши суграђани, које сусрећемо у тим приликама, верујте, немају на уму никакав други смисао свог путовања; они верују једино у циљ коме су се запутили. Они верују у напредак – лични, општи, у бољи посао, нови аутомобил. То је, сложићете се, сасвим у реду. Али они на уму немају бреме ни прошлих ни будућих тренутака, не брину о проблематици смисла, не застају пред вечношћу и не врти им се у глави од погледа на огромно, незамисливо пространство које се крије иза познате плаве завесе озонског омотача. Како их је лако завести! Сваки пут их посматрам и проучавам – то се јасно види на њиховим лицима, покретима тела, у држању. Што је свет цивилизованији, он је све бесмисленији, све теже разуме и све га је теже разумети.

Пространство не познаје смисао и бесмисао (бар не смисао на људској равни), а најмање га познају највећа пространства – вечност и Космос. Мудро је и неминовно и тога бити свестан! То нипошто не подразумева одбацивање смисла у људским терминима. Било би, међутим, лоше, или макар наивно, отпловити бродом на пучину а немати на уму законе пловидбе и непредвидиву ћуд мора или океана, те се њима не потчинити. Тако сам, недавно, овако размишљајући док сам са прозора посматрао прилично топло фебруарско поподне, у одразу прозорског стакла случајно угледао драгу књигу Андерсенових бајки. „Читав је свет пун чудеса, али ми смо на њих тако навикли да их називамо свакодневним стварима“, рекао је Андерсен, прилично тачно. Не морам да идем даље, од обичне хемијске оловке која управо похрањује моје мисли на парче папира. Управо сада, док ово пишем, кроз оквир прозора видим како љубичастим небом пролеће авион, остављајући кратак, бели траг из млазног мотора. Линију погледа пресецају птице и у делићу секунде нестају са сцене.

У дубини бића, одмах поред основних инстинката, јасно осећам време, као неку физичку силу. Оно је заправо покрет Једног, преливање, умршена пруга по којој неуморно клизи воз постојања. Утолико се слажем са Камијем – непостојање души изгледа потпуно ужасно. Увек када сам суочен са пространством и даљином, размишљам о смрти, али она никако не може бити непостојање! Непостојање, просто – не постоји, другачије него као идеја људског ума. Дакле, постојим ја. Ако постојим, не могу одједном непостојати. Па чак и када не мислим! (Кад спавам, ни тада не мислим, па, да ли тада нисам?). Воз постојања ће клизити по прузи времена и после смрти човекове. Заустављати се на станицама, убрзавати, успоравати, гибати се по шинама. Ми смрт можемо поистоветити са непостојањем, али тиме одајемо тек толико да се таква једна тужна идеја, као што је идеја непостојања родила у нашем колективном уму и ту остала довољно дуго, па јој се мора признати да је за тај ум пријемчива. 

Када сам несрећан (сматрам да, бити несрећан, не само да није лоше, већ је корисно и пожељно!), увек сам ближе суштинском (ма шта оно било!), него у тренуцима среће или спокоја. Нисам сигуран зашто је тако. Потврду те тезе налазим и у чињеници да је уметност унајвеће покренута несрећним, тужним осећањима. Бити несрећан отрежњујуће је за дух, али опијајуће за ум. Зато су несрећни умови увек оптуживани са сањарство, док њихов трезни дух вазда прибегава заносима сваке врсте. Пићу, дроги, уметности.  Метафизици. Из различитих се разлога опија жедни дух од жедног ума. Тврдим да су сви озбиљни духови били дубоко несрећни. Суштински. Једино несрећан дух може спознати. А спознаја не може бити ни срећна ни несрећна већ је потпуно лишена таквих категорија. Једино патња, дакле, води духовној спознаји. Али не свака, већ искључиво патња духа, или, боље речено, свака патња у коју се дух укључује.

Сваки трагалачки дух осуђен је на патњу. То је зато што је разумевање постојања, разумевање суштине, од које је саткано све, процес који човек никада не може да заврши коначно. Просто, јер је својом људском природом у том разумевању ограничен. Њега, који ће увек ићи узводно, против струје, увек ће на супротну страну вући велика вода масе, и то је његова судбина. Дух осуђен на трагалаштво, ипак, ни под којим условима не може одустати од свог трагања, он то нити жели нити може да разуме као могућност. Вечито ослушкивати, то је врховно устројство. Отварати по сваку цену чула, увежбавати их, јер у посебним тренуцима који долазе ненајављено, смисао се отвори пред човековом душом. Такав је, увек, код мене, случај са пространствима.
Научио сам да тугу, несрећу, као и срећу, пригрлим меко и поздравим као блиске, драге посетиоце. Бити човек, данас, овде, овакав, баждарити дух за вечне, суптилне шапате смисла, јединства, вечности. Живота, љубави, смрти. А што се те смрти тиче, нисам уплашен; јер знам да је и данашњи дан најсавршенији дан који сам икада проживео.

Аутор је апсолвент стоматологије из Ниша