Блог

Панатенаикос-Црвена звезда 74:69

Q1 и све остало

Милош Јоцић, Нови Сад

Синоћ су широм Европе пуцали пејсмејкери, стављали се хладни облози и кидали се тикети, уз обиље псовки и радовања на двадесет и кусур различитих језика, макар у оном минијатурном (рекли бисмо пристрасно: квалитетнијем) делу старог континента који петак вече не зна трошити ни на штa друго него на гледање древне игре убацивања мјехура кроз гвоздени обруч. Као увод, тамо око седам часова, гледали смо архетипски дуел који се из Атине пренео у Цариград: Жељко Обрадовић, најбољи тренер Европе, против Дуде Ивковића, такође најбољег тренера Европе (приде и учитеља оног првог), још једном су ударили један на другог. Један је то од ретких дуела – ето, и један од разлога зашто волимо европску кошарку – који посматрамо као сукоб двојице личности „ван“ терена, а не као сукоб, рецимо, двојице нарочито квалитетних играча.

У прединфакртној утакмици у којој је Јан Весели погађао хороге, где Немања Бјелица није имао десет скокова и где су анђели на смену избацивали лопте из коша, Фенербахче је тридесет девет и по минута водио фанатичну, медитеранску борбу са Ефесом у којој обе екипе понекад нису ни стизале, неколико напада заредом, направити фаулове над супарничким играчима услед брзине игре. Отпор Дудине екипе коначно је сломио Ендру Гауделок пола минута пред краја ужасно невероватном тројком, још једном потврђујући да је дивљак који је ипак врсно обучен у уметности дивљања. Какав трилер! Несрећом по срчане болеснике, the night was still young, макар што се евролигашке кошарке тицало. Јер, одмах после Жељковог тријумфа, нешто се опасно кувало назад у Атини, том негдашњем бојишту.

Утакмицу између Панатенаикоса и Црвене звезде дочекало је расположење где је наш тим, можда први пут ове сезоне, био тек споредни глумац. ПАО је био екипа у изненадном налету; тим је са четири победе из шест мечева био чврсто учвшрћен на трећој позицији групе уместо да се, према прогнозама, борио за четврто место. Екипа Душка Ивановића неговала је кошарку одличне одбране скопчане са дугим позиционим нападима, пажљиво грађеним под надзором чувеног Димитриса Дијамантидиса. Не треба притом заборавити ни то да Панатенаикос у саставу има и Џејмса Гиста и Еј Џеј Слотера, као и екс-звездаша Демаркуса Нелсона, играче са фантастичним потенцијалом за брзе и лако решиве нападе, онда када то околности налажу. Наравно, сви су они и сјајни шутери. Оно што је у Ивковићевој поставци игре карактеристично је то да поменути дуги напади, испуњени честим пик-ен-рол минијатурама (за сналажљивог али ипак све споријег Дијамантидиса се често постављају и двоструке блокаде) и протрчавањима, за циљ углавном имају налажење слободног играча на шуту, а не спуштање под кош, иако Панатенаикос у саставу има сасвим доброг Уругвајца Естебана Батисту.

ПАО је пред својом публиком, где је ове сезоне у Европи само једном поражен, тражио продужетак низа добрих игара, као и останак у игри за ТОП8. Звезда, за разлику од њих, вероватно ни сама не зна шта је тражила, заробљена у веома чудној фази свог живота. У АБА су неприкосновени и у теорији могу да не играју ниједну утакмицу до краја, а да опет буду први; међутим, пораз од Џикићеве Крке очигледно је био веома болан (Звезда је у том мечу имала неколико техничких грешака, Лазић и Радоњић били су искључени са терена, а о огромној нервози сведочила је и фрустрирана гестикулација готово свих њених играча). У Европи такође као да нису морали излазити на терен: када, по речима Радоњића, у такмичење уђете са наивном жељом да „учите“, скор 1-5 не делује тако изненађујуће, као ни да на половини ТОП16, услед повреда неких играча (Дангубић, Јовић) и брутално тешког ритма који вас очекује у домаћем првенству, добијете жељу да најрадије баталите целу ствар. Што је Звезда онда играла? Да би, наравно, доказала нешто; да нису прежаљени и да још могу да се крећу попут лептира и боду попут пчеле, макар то било и усред запаљене ОАКА арене. Чиста интронаутика.

На почетку утакмице била је заиста то она истрошена, безидејна Звезда која је губила од Жалгириса и Крке. Не може се много тога значајног рећи о четвртини која је завршена резултатом 26:6 за једну екипу, у овом случају Панатенаикос. Звезда је била екипа која заиста није  знала зашто је изашла на терен; ПАО је играо, рекли бисмо, без тактичког замора, фурајући  претходно описану игру, са енергичним Гистом и Слотером и мирном плејмејкерском руком Дијамантидиса. То је била игра намерно дугачких напада, са акцијама које су за можда за кретњу или две биле дуже од просечних, са великим, дакле, нагласком на спољне играче. Тешки центар Атињана, Батиста, био је у великој мери индиспониран (иако се вратио средином меча, онда када његови саиграчи-бекови ништа нису могли урадити) и својим исхитреним пивотима и финтама шута није успевао преварити ни Цирбеса, а камоли Марјановића; иако снажан и отресит у ролингу, Батисти је синоћ ипак фалило финесе и прецизности потребне за тачно дизање у шут након успешне серије финти кретања.

У одбрани се ПАО концентрисао, природно, на терање Звездиних бекова даље од коша, користећи одбрану која (попут оне Албине) није била нарочито снажна у контакту, али је била веома брза – са том разликом што је у случају Панатенаикоса то упалило, па су тако играчи у зеленом изузетно брзом страном помоћи и добром искакању/пробијању иначе безопасних пин-ен-ролова Вилијамса и Џенкинса приморавали Звездине бекова да безопасно орбитирају око линије 6.75. Већ виђено? Услед тога, као што знамо, нигде у нападу није било Марјановића, али ни преко потребне сигурности (нарочито ако сте гост у ОАКИ) у пророду и шуту. Већ сама од себе стегнута, поремећеног самопоуздања, Звезда је била у још горем стању након онакве одбране Панатенаикоса, који је у тој мери добро контролисао простор да је Звезда већ у првој четвртини имала скоро десет изгубљених лопти, губећи посед искључиво лоше извршеним додавањима (једна сцена нарочито сведочи о позиционој конфузији у игри Звезде: када је Марјановић са високог поста покушао да спусти лопту Вилијамсу испод коша!). Штавише, Црвена звезда у првој четвртини није имала ниједан отворен шут, чиме се самообјашњава „скор“ од свега шест постигтнуих поена и осам-девет шутнутих тројки без поготка, чиме се само наставила агонија из прошлог меча са Жалгирисом (Звезда је до краја овог меча тројке шутирала и даље очајних 3-18).

Оно што се могло приметити, ипак, било је да ни ПАО није имао нарочито много отворених шутева. Упркос анализи коментаторског консултанта Владимира Кузмановића која је посебно потенцирала прецизне и споре напада Панатенаикоса, то је екипа која релативно лако, рекли бисмо и релативно често, улази у серију шутања преко руке противника. Баш попут Звезде, још једне „лако запаљиве“ екипе, нарочито у својој дворани, бекови грчке екипе лако се подају опијености шутања онда када набилдају самопоудање; изгледа да је то ахилејско проклетство екипа који решења у позиционом нападу траже пре свега споља, а не под кошем. Центри су питома, кротка створења која углавном неће претеривати уколико се не налазе у доброј ситуацији, док истовремено не постоји нормалан шутер који није бар мало ударен у главу и који ће пре или касније полудети и кренути да се јуначи преко испружене руке противника у одбрани (напомена: претходну реченицу написао је бивши центар).

Подсетимо се већ помињане, невероватно убедљиве Панатенаикосове победе над јаким Фенербахчеом (91:73; 82:57 на крају треће четвртине!) – када се та огромна разлика бифлала поенима Слотера, Фоциса, Гиста и осталих, напади су се завршавали за трунку брже него обично, јуришним шутевима, како би се искористио тај налет домаћинског адреналина, шутерске самоуверености и громогласности домаће публике наложене против „мрских Турака“ (упркос томе што их је водио поштовани Обрадовић). Душко Ивановић ипак је тренер шпанске крви, у кошаркашком смислу: колико год волео да му екипе играју врелих бутина, јако у одбрани, такође воли и када противника обасипају канонадом тројки.

Када иде, тај нападачки модус је фантастичан; али када не иде... Иако феноменалан у првој четвртини, Панатенаикос се самоиздувао у другој четвртини, када је после скоро 15 минута игре из игре коначно изашао Гист, кога је заменио синоћ невидљиви Антонис Фоцис (3п, 5ск), а када се уместо Слотера и Дијамантидиса на паркету нашао Нелсон. Након невероватне предности од +20, десио се огроман, ментални пре свега, пад у игри Панатенаикоса, неозбиљност у приступу за коју се у потпуности може окривити неозбиљна клупа грчке екипе која не само да није успела задржати наметнути ниво и ритам игре, већ је успела да га деконструише, вероватно лажно осокољени огромном разликом. Напади су прешли, под вођством смушеног Нелсона (који је на позицији организатора игре играо као натеран), у ниске безвезних и исфорсираних шутева. Тако нагло опадањање учесталости погођених шутева Звезди је, природно, омогућило да заиграју онако како и (једино?) знају: на брзе, једносмерне нападе.

Иако у овом периоду игре још није било толико контра-напада (колико их је било у другом полувремену), све изломљенија игра Панатенаикоса у нападу, дакле са све више исхитрених и непрецизних покушаја, отворила је Звезди могућност да напад постављају у оном међупростору када Панатенаикосови играчи још нису у потпуности постављени у одбрани, немоћни да са истом ефикасношћу играју своју претходно успешну покретљиву одбрану. И тако је почело, полагано, Звездино враћање у игру. Прво је Џенкинс повезао неколико добрих продора (коначно, његови лаки поени! Џенкинс је синоћ уопштено играо као васкрснут, макар у нападу, са 17п), дакле игром један-на-један; потом су се отвориле и карактеристичне Вилијамсове минијатурице са центрима, а на крају су чак Радоњићеви крилни центри (све отреситији Марко Тејић, као и Митровић) кренули да погађају из офанзивних скокова, што је био још један знак умирућих Панатенаикосових покушаја чувања свог коша.

Готово неосетно, предност грчког тима спала је на +16, па на +10, а онда и на једноцифрену бројку. Ноншалантнији приступ резервних играча Зелених за последицу није имао само један слабији период своје екипе, већ потпуну промену на ваги. Тек што су у првој четвртини наметнули свој начин игре, онај у коме Звезда доказано не може да се снађе (спорији ритам меча, огроман притисак на бековима који провоцира параду глупавих шутева), Панатенаикос је самог себе увео модус брзе и хазардерске игре – који њима штети, а који Звезди изузетно годи, нарочито јер тако нису играли већ неколико утакмица (Жалгирис и Крка су их у подједнакој мери убацили у спорији ритам меча). Није ни чудо што је Звезда тако постојано и ефикасно отопила огроман заостатак од +20 разлике; у последњу четвртину се ушло са свега поеном предности за Грке, а Звезда је у другој и трећој четвртини заједно примила поена колико у првој, добивши ове периоде резултатом 55:26. Као да су се у ОАКИ играле две утакмице: једна у првој четвртини, друга у остатку утакмице.

У таквом ритму утакмице Звезда као да је била, гледајући стил игре, истински домаћин на терену. Пребрзо и прелако опуштена екипа ПАО-а није успевала успоставити за себе пожељан ритам у другој четвртини, није успевала успешно стати на лопту и вратити меч у своје руке. Дијамантидис, vintage европски плеј, јесте атински краљ, али стари је то краљ, а између њега и Еј Џеја „Подмазане муње“ Слотера често превагне онај други, млађи, бржи, виталнији, и исхитренији – а када, као синоћ, имате проценат тројки од тек 27%, а када за два поена шутате осетно исподпросечних 47%, то је расподела моћи која вам уопште не одговара. Само је почетком треће четвртине Панатенаикос успео успоставити, на тек неколико минута, спори темпо који је прижељкивао, онда када се видело да грчка екипа намерно избегава да развије чак и полу-транзиционе нападе, и да се чак и њихови офанзивни скокови враћају назад на високог поста како би се поставио цео напад.

Међутим, као и у другој четвртини, чим је на кецу опет заиграо Нелсон све се, захваљујући његовим изгубљеним лоптама и немогућности да ваљано постави екипу у нападу, вратило на исто. За ПАО се ситуација онда погоршала и првом великом „иновацијом“ Радоњића у овом делу сезоне – зонском одбраном, која је потпуно збунила ионако побенављене организаторе игре Панатенаикоса, уводећи једну осетно шутерску екипу у још катастрофалнију серију лоше постављених напада који су били кажњавани контрама и, што је још важније, Звездиним спштањем на центре, нарочито на Марјановића који се озбиљно разиграо у другом полувремену. Звезда је коначно ухватила ритам који није могла пронаћи ни против Жалгириса ни против Крке, то јест онај ритам у којем се напади завршавају за не више од 15 секунди, брзим пасовима на Марјановића или на бокове.

Завршница, дакле, за инфаркт! Нажалост, „завршница“ је и даље оно што Звезда, са Радоњићем, не може да истера до краја. Упркос томе што су неколико минута пре краја имали (психолошки) огромних пет поена предности, Звезда је нашла начина да их изгуби, а ПАО је нашао начина да их надокнади: дијамантидиском тројком Дијамантидиса, затим слотеровском тројком Слотера, све у два узастопна напада. Фантастична Звездина борбеност у финишу утакмице прешла је у панику и организациону несналажљивост; Вилијамс није морао шутнути онај последњи шут (који је наравно дошао сувише рано, који је био из неизгледне позиције, изграђене степ беком Звездиног плеја, а не каквом квалитетном блокадом); Марјановић можда није морао држати ону лопту тако дуго и тако ниско (олакшавајући посао играчу који га је са леђа удвојио и лопту ишчупао из руку); Лазић можда није морао завршити онај напад, итд.

Звездине грешке још једном произилазе из неколико повезаних узрока о којима смо писали поводом било којег од њихових сада све бројнијих пораза у другом делу сезоне. Када треба имати план, Радоњић га, изгледа, нема; када треба можда искочити из зоне комфора и на тајм-ауту нацртати нову кретњу, Радоњић је, како изгледа, нема. На терену, што је најважније, нема Вође, нема црвено-белог Дијамантидиса, нема продужене руке тренера на терену, неког да маторашки бунари лопту када противник покушава да вас убаци у фрку. Постоје само шутери! Невероватна утакмица која је оснежила косе многих, за друге је можда била болно предвидљива; у чему можда лежи и већа трагика од простог несретног пораза зачињеног домаћинским суђењем.

Шта нас може радовати у оваквом поразу, истовремено очекиваном и ненаданом? Радује борбена игра; али не радује што таква борбеност не бива каналисана како треба у тактичком смислу. Радује коначна „новина“ у Радоњићевој поставци; не радује, међутим, што је зонска одбрана ипак дефанзивна „иновација“, јер екипи очигледно треба неко усмерење у нападачком смислу. Радује Марјановић, једини 100% солидан Звездин играч од почетка сезоне, као и фин допринос Тејића (7п, 4ск) и Џенкинса. Ово је јуначки пораз, који је домаћин тешком муком ишчупао упркос раном вођству од +20, али и још један пораз који потврђује да се Звезда налази у растројеном стању у којем је способна да у размаку од само неколико дана одигра две потпуно различите утакмице. У овој фази сезоне, када се полако улази у финиш свих такмичења, у космичком смислу боље је пред собом имати екипу за коју знате да је у лошој форми, него тим који игра скакутаво попут јо-јо лоптице. И као закључак, сада важнији него икад: утакмице се не могу добијати само на борбеност, ма шта спортски новинари причали.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду