Блог

О једном филму и књизи у глуво доба

Шта сам ја то опет лоше рекао?

Урош Ристановић, Београд

Сада је 2 и 9 минута, трећи фебруар 2015. године. Читав дан сам провео учећи основе развојне психологије, повремено паузирајући уз храну и шетњу. Успут сам писао и један текст за ,,Нови Полис”, који ћу, можда, неком приликом објавити. Хоћу да кажем да сам уморан, и да бих требао да спавам. Двестадвојка је пуштена и положај је идеалан, али ми један случајни тренутак уз ТВ не да да мисли преноће без да их запишем. Премда свесно кршим правило ,,пусти да преноћи”, желим да своју мисао невину (каква само тек рођена може бити) пренесем на папир. Кунем се овде да нити један ред и нити једна реч  неће бити сутра промењена, јер желим да овим текстом у правој мери пренесем један искрен осећај, импресију и емоцију поводом те ствари коју сам управо одгледао. Одричем се овиме и употребе интернета, и ма које друге литературе и извора који ми физички нису на дохват руке.

Филм је (ако није ТВ драма) насловљен ,,Љубав долази касније”, и желим да о њему напишем један спонтани панегирик. Сценарио и режију потписује Хаџи-Александар Ђуровић. Ја за њега (филм) нисам чуо, мада по камери и мосту на Ади, претпостављам да је новији од 2011. Приповест прати три пара, и типизиране, али маргинализоване и (колико год то не хтели да признамо) савремене ликове. Мушки принцип пројектован је кроз ликове напуштеног, растројеног и једног на смрт болесног човека (сваки егзистира као појединачни лик, са макар сенком судбине друга два мушкарца). Женски свет представља проститутка, као и ,,унапређена”, она која је на путу до апсолутног остварења на плану каријере. Њихове су судбине наивно испреплетене. Толико наивно како само живот (комедијант) то уме да замрси. Баш ту, и у сценама попут хистеричних и неочекиваних зачињања смеха, лежи привлачност овог материјала. Привлачност за оне који прихватају истину – а ти су, макар у слутњи, морали имати искуство једне ,,бурдељ” собе, нарушене ,,друштвене конвенције” и смејања при наношењу менталне боли (са дозом уживања, нек ми опрости морал) и одношењу  пирове победе над капитализмом – кроз одбијање у соби која ће ускоро бити ,,пентахаус”.

,,Јеси ли ти глуп” – одзвања на неколико места, имплицитно и експлицитно, желећи да постави (а и то ,,корпоративна” успева) питање ,,шта ти мислиш ко си ти?”. Ту је антиципирано и покренуто то велико питање садашњости, страх од суочавања са собом. Различити ментални програми и упутства за живот пружају вам прилику да одаберете ,,срећу” за циљ живота, без праве слободе избора. Како би само неко савремен и смео да не жели бити срећан, радостан и испуњен, кад то тако примамљиво проповедају водитељке са два, и понека са једним презименом. Ја искрено сумњам у искреност неизлечиве болести и смрти проћелавог глумца. Но, заиста сам уживао у његовом уласку у лифт, премда је све то деловало узалудно и неплаузабилно (да не употребим појам немогућно, могао би се ко разљутити). Такав поступак протагонисте треће приче, па и ако је болест лаж у сврху гажења (циљ оправдава средство, што каже Макијавели, ако је за општенародно добро) и сопственог опоравка, делује окрепљујуће на мене. Тако је деловао Осман Гундулићев или Ага Мажуранићев, са тематиком буђења и најаве ослобођења, поткрепљење духа (нек ми не замери ко на овако слободној асоцијативности, моја вокација је занесени компаратиста). Овакав филм би могао бити филтер за сепарацију капиталиста и каријериста од болесних идеалиста. Ја му опраштам чак и што је можда био помало патетичан крај лифта, на прозору, опраштам му и чак сам захвалан, што ми је разбио предрасуду о Горану Јевтићу, којем је ова улога ,,освежавајућа” након низа комерцијалних по којима сам и стекао утисак. Па грешим, занесен па греши, опростите г. Јевтићу, имате моје симпатије.

Кроз филм се провлачи и тај чудесни реквизит, још једна спојница међу протагонистима ове три приче, књига Џулијана Барнса ,,Ово личи на крај” (издала Геопоетика 2012, дакле, филм је најраније тад снимљен. О наслову ове књиге, а и о њој самој, лепо је писано у последњем Летопису). Ја ту књигу сасвим случајно имам при руци, и премда се сат приближава броју три, она ме неодољиво привлачи. Баш њена насловна слика приказује једну од сцена видљивих и у самом филму, иако је амбијент филма, за разлику од насловнице, мрачан. Та књига је добила Букера 2011, а чини ми се (нек ми старији и припремљенији на анализу не замере) да су везе филма и књиге више прожете од тог згодног наслова на којем има да захвалимо Зорану Пауновићу. И тај Тони Вебстер, он тако лепо жваће и пије свој немир, као што ,,никад више поново” пар пије накисело вино, негде на Теразијама, у том сањивом граду.

Београд је, изгледа, метропола. Кажу да је неки град мит кад изгледа лепше на снимку него што изгледа уживо – то кажу или сам ја сад измислио, нећу да вам признам. Биће да Београд није, и даће Бог да никад и не буде, лепши на снимку. Шта ће нам мит, ми имамо дух. Сад је 3:04, ето, ни цео сат нисам издржао. Поглегдајте филм ,,Љубав долази касније” и прочитајте књигу ,,Ово личи на крај”, и... Немојте да ми замерите. 

Аутор је студент компаративне књижевности у Београду