Блог

Ако ме интуиција не вара...

Јован Вељковић, Ниш

Једино у шта човек може бити потпуно сигуран је његова интуиција. Ту, под интуицијом не мислим (само) на ужи, (како се интуиција данас углавном дефинише), психолошки појам „привидног, суптилног осећаја могућности стицања (са)знања без јасног и директног учествовања у процесу сазнавања.“. Чини ми се да сам потпуно разумевање интуиције у свој њеној ширини и улози у човековом бићу срео једино код француског метафизичара, Ренеа Генона. Генон, дакле, говори о нечему што врло прецизно назива „интелектуалном интуицијом“. У чему је разлика?  Психолошка дефиниција која осликава и психолошко схватање и становиште, пати од једног превида. То што се процес стицања (са)знања путем интуиције не може утврдити или измерити неким познатим и/или признатим методама, нити интуицији нити том стеченом сазнању – укида легитимитет. Генонова интуиција ближа је „наслућивању као разумски вођеном процесу“, а атрибут „интелектуална“ јасно показује дубину увида и разумевање проблематике коју је овај аутор имао.

Психологија не признаје сазнање стечено путем интуиције, али, можда битније, не верује у могућност стицања таквог сазнања. Одмах је, међутим, јасно, да је интуиција „старија“ од знања; било који систем, посебно у данашњим системима знања, почива на аксиомима или аксиоматским постулатима, који су по дефиницији недоказиви и узимају се као тачни, а на претпоставци њихове тачности се, потом, гради читав систем. Морам да додам да се истинитост аксиома (не)званично оправдава стабилношћу конструкције чији је сам аксиом темељ, али се и ту превиђа да је такав систем чврст и проверљив једино у области и реду величина којима тај почетни аксиом припада. До аксиома се, тврдим, и не може друкчије доћи, до да се путем интелектом, разумом вођене интуиције, одређене правилности или фундаменталности уоче. Импликације оваквог, штурог и крутог третирања фундаменталне особине човековог ума су бројне. Само преко овог примера да се (интуитивно) закључити о каквом се квалитету и морфологији доминантне свести ради.

Прво, укидањем интуиције укида се креативна бит. Неинтуитивни, или – ум који интуицију спутава као непожељну, неутемељену и лажну (све у складу са општим трендом), сам себе лишава могућности евентуалног прерастања система коме се на овај начин обавезао, а тиме и могућности било каквог личног духовног раста; одмах затим, и могућности духовног раста и развоја читавог човечанства, ван тренутних граница и оквира. Оправдано би било запитати се, зашто би превазилажење себе у духовном смислу или духовни напредак морао да буде непобитан императив, а не рецимо технолошки напредак? Покушаћу да избегнем замку у коју упадају они који се, више емотивно, по сензибилитету ухвате једне позиције са које тумаче свет, па аргументацију те позиције некритички усвајају и кроз њену призму пропуштају сваку мисао и став.Ако је (а ту нема много дилеме) основна особина која човека чини човеком (а не, на пример, животињом) – интелект, који је само једна инстанца оног вишег, ширег, свеобухватнијег појма душе/духа, онда је обогаћивање, унапређивање те дистинктивне особинелогичан пут напретка човека. Материјални напредак не поседује тај оплемењујући карактер; он то и не покушава да сакрије. Примарни циљ му није оплемењивање већ практично олакшавање физичких, техничких, материјалних услова живота, а забава, разбибрига и материјално благостање – главна устројства. Овим се, наравно, не негира значај материјалистичког развоја, само му се оправдано додељује позиција испод духовног развоја.

На интуицији, а посебно геноновској интелектуалној интуицији (тј. интелектуалном свешћу вођеној интуицији) почива, дакле,етика. Ако узмемо пример убиства, као једног од значајнијих етичких проблема, морамо се сложити да чин убиства представља један од најнегативнијих модела понашања, за велику, скоро па апсолутну већину наших савременика. Ту етичку неподобност убиству нису примарно приписали никакви световни закони или конвенције, а беспредметно је и улазити у расправу по питању психолошке мотивације устоличења оваквог погледа на убиство (теза да су моралну неоправданост убиства „осмислили“ физички слабији, на темељу бројности у односу на физички јаче и малобројније). И без анализирања тачности ове тврдње (узевши је тек као пригодни куриозитет), једно је сигурно: формирање етичке вредности према феномену убиства догодило се на суптилнијем нивоу, а закључак је више него јасан – морал је интуитивно утемељен.

На тај се начин суптилним укидањем легитимитета интуитивног сагледавања света укидају и темељи на којима почива друштво. Такво стање ствари би било јасније уочљиво и нешто мање опасно, када би актери овог укидања и прекрајања поретка ствари (водећи научници, филозофи, друштвена елита), отворено иступили против досадашњег и (још увек) актуелног устројства друштва.  Ако се ствар сагледа са практичнијег, свакодневног животног аспекта, лако се увиђа да су неоправдане оптужбе које се данас често чују – да су овакве интелектуалне и логичке вратоломије јалове када се суоче са тим свакодневним, практичним темама.  Иако данашња филозофија јадикује како јој је одузето врховно место у одређивању устројства неке епохе, усмеравање друштвених токова и идеолошких конструкција, она није у праву. То што она примећује и погрешно тумачи као губљење права и моћи је све мање узајамно разумевање и лоша практична применљивост која се осећа када се данашња филозофија суочи са реалном свакодневицом и просечним људима. Модерна филозофија укида метафизику, оптужујући је за бесмисленост. У великој мери, она се сама тиме одликује, одличивши се за сувопарне, круто логичке, интуитивног и емотивног елемента лишене, непотентне теме. У духу свеопштег позитивизма, она се, таква каква је, прилично прецизно осликава на свакодневицу и „обичан“ свет.

Заиста, чак се и у свакодневним односима, људи све мање ослањају на интуицију. Успех се мери количином, пре него квалитетом, човек се вреднује према друштвеном статусу, без преиспитивања начина на који је исти задобијен, пре него према интегритету и квалитету личности и духа, а друштвени статус је пропорционалан амбициозности, једној од најнегативнијих људских особина. Јасно је да се укидањем интуитивног, духовног, тананог душевног елемента, у први план износе механизми супротних вредности – квантитет, опипљивост, материјалност. Чопор лишен интуиције, те окоснице духовног елемента, кренуо је у стампедо коначног обрачунавања са (тако несхватљивим) мистичким, немерљивим, вечним и божанским у човеку. То је стампедо оних, намерних да линчују због сопствене ускогрудости.

Какав је то човек, спреман да тако олако одбаци било коју, а посебно духовну категорију, каква је интуиција, а то чини уверен да његову ускогруду интерпретацију деле и сви други људи? Подразумева, неспособан да разуме грешку подразумевања, да негирајући духовно како га он сам дефинише (најчешће као неку конструкцију склепану из незнања – неку мрачну заоставштину која сада мора да устукне пред материјалистичком, мерљивом науком), беспоговорно заиста негира духовно у целини. У њему, дакле, влада немогућност антиципације да би неке високе категорије могле, у умовима других људи, бити другачије – племенитије, смисленије, тананије и веће од њихових сопствених, ограничених интерпретација истих категорија. Непризнавање интелектуалног, умног легитимитета интуицији, верно осликава инфантилни ниво, бунт ради бунта, наше  епохе у пубертету. Добро је некада ослушнути и старије.

„Модерна је наука, која произлази из произвољног ограничења спознаје, на одређеном посебном нивоу, најнижем од свих, на ступњу материјалне или чулне стварности, самим тим ограничењем и последицама које одатле непосредно произлазе, изгубила сваку „умну“ вредност, уколико интелекту придодамо пуноћу његовог стварног значења и избегнемо „рационалистичку“ погрешку, то јест да чист интелект поистоветимо са разумом, или, што се своди на исто, да негирамо „интелектуалну“ интуицију. У основи те погрешке, као и великог дела других модерних погрешака, у самом корену сваког застрањења … јесте оно што се може назвати „индивидуализмом“, а то је исто што и сам антитрадиционални дух, чије многобројне импликације на свим пољима представљају један од најважнијих чинилаца хаоса нашег доба...“  Рене Генон

Аутор је апсолвент стоматологије из Ниша