Блог

Црвена звезда-Жалгирис 68:70

Лош трип

Милош Јоцић, Нови Сад

Жалгирис је ове сезоне екипа у артуровском походу на противнички рекет. Макар тако изгледа у овогодишњем издању ТОП16. На готово свакој утакмици, Литванци су умереној мери демонстрирали оно због чега је њихов део Балтика познат у кошаркашком свету (тројке и шутеви са полудистанце од стране способних бекова), али увек је ту била и снажна намера да се уђе и покори онај хтонски простор под кошем. Није да Жалгирис није имао чиме. Ту је Робертас Јавтокас, стамени литвански репрезентативац, као и његови заменици Артурас Гудаитис и часни ветеран Даријуш Сонгаила; као подршка, релативно омалени (високи 2.03 и 1.97!) Паулијус Јанкунас и Едгарас Улановас. Скоро пола поставе, дакле пет играча, способних да играју доле!

Убаците у рачуницу и Американца генеричног имена Џејмс Андерсон, скоро два метра високог комбо бека/крила, и схватићете да пред собом имате атипичну литванску екипу која можда, колективним центарским врачањем, покушава да призове дане славе из Сабонисове ере; толико различити од наше уобичајене перцепције бековски оријентисаних литванских екипа попут Лијетуваса (који је шутерски глатко испрашио Партизан у оба њихова овогодишња сусрета) и Нептунаса (вреди ли понављати?). Никада, додуше, колико год се трудио, тај Жалгирис није успевао успоставити доминацију у рекету. Против оне нејаке Барселоне (која је изгубила од Албе, а у тренутку док ово пишем, оверава свој +20 пораз од Реал Мадрида) били су испрашени од стране Доелмана и Томића. Банзаи-тактика избијања лопте из рекета по сваку цену, чак и ногама, није упалила против Скорцијанитиса, Тајуса и осталих Сијукс-ратника из Макабија, који је некако извукао тешку победу из Жалгирио Арене. Жалгирис је хтео, али још ни је успевао; иако су имали солидну центарску линију, она није била врхунска, а ТОП16 је такмичење које сурово разграничава солидне од врхунских.

А онда је дошла утакмица у Београду...

Пред синоћну утакмицу Црвена звезда је несумњиво проживљавала други медени месец. После разумљивих, али ипак опорих пораза на почетку ТОП16 фазе, црвено-бели кренули су узлазном путањом. У домаћој лиги су побеђивани незгодни противници попут Олимпије и Будућности, оба у густим завршницама, а онда је уследила и насилна рапсодија у Пиониру – евролигашки меч, тек други ове сезоне одигран у хали где играчи иначе проводе свој радни дан, у интимнијој и за противника застрашујућој атмосфери – где је немачка Алба побеђена, понижена и истерана са паркета. За разлику од Жалгириса (који је такође имао само једну победу у Европи, али уз много досаднију, уједначенију форму играња) ствари су деловале веома добро: тим се опет дизао, а на мегдан је, попут Албе, долазио један од слабијих противника у групи. Са таквим супарником вероватно се није разрешавала борба за одлазак даље, али су такве победе биле преко потребне; „сигурне“, на домаћем терену, у циљу стварања доброг ритма и залихе бодова пред одлучујуће дуеле са противницима са којима би се црвено-бели истински тукли за то четврто место у гришо (у овом случају: Галатасарај и ПАО, односно Барселона, имајућу и виду њене слабије игре и одличан залет који прави Макаби).

А онда, је ли, Београд. Било би добро отићи на крај утакмице, и мирно лице пријатно бркатог тренера Гинтараса Крапикаса који говори, два пута заредом, о „плану који је на утакмици савршено испоштован“. То су речи које ове сезоне застрашујуће одјекују за Звезду, јер зна се шта „савршено испоштован план“ супарничке стране подразумева – пре свега специфичан одбрамбени задатак одсецања Бобана Марјановића од протока лопте, о чијим смо последицама већ причали. Спречите лаке поене преко линије Вилијамс-Марјановић и спречили сте и све остале кретње у простору које омогућавају бековима да буду слободни на шуту (из угла, или са крила), или да имају колико-толико отворену трасу продора. Већи део прве четвртине, Марјановић је био добро удвајан од стране литванских центара; наравно, био је Марјановић удвајан и против Албе, само веома неуспешно, са закашњењем, или са слабим покривањем. Уосталом, говорили смо како је Алба са својим релативно ниским играчима ненавикнута за праву, класичну центарску игру коју Радоњић покушава да гура својим америчким плејмејкерима и дивом под обручом, ону која не подразумева брзе кошеве из флуидних кретњи попут пика или транзииције (тешко је користити човека од 220цм у контрама или пин-ен-ролу), већ класично спуштање и зидање. Несрећом по нашу екипу, литвански центри никако нису били ненавикнути. Гудаитис и компанија покушали су једно веома чврсто удвајање које није подразумевало да се Марјановић „тек мало“ омета у пријему лопте, или да се „тек мало“ изгурава напоље – као што су Албини играчи „тек мало“ покушавали у прошлој утакмици. Жалгирис је, дакле, напао сендвичарењем. У борби за позицију, Марјановићев чувар одлазио је испред свог човека, спуштајући дупе на његово колено, док је играч са стране помоћи прилазио и држао лакат на Марјановићевим леђима. Веома проблематично ако су ти играчи Јавтокас и Јанкунас, или Гудаитис и Улановас итд, а не омалени Албини центрићи!

Резултат је био већ виђен. Прво спуштање на Марјановића је прошло, друго је већ резултовало изгубљеном лоптом, а код трећег или четвртог, Вилијамс је оклевао са додавањем, потрошивши неколико секунди на стојање у месту и циљање угњеченог Бобија, након чега је лопта почела да бескорисно кружи око коша. Само је, знамо, вешта илузија то да су играчи Звезде врхунски у игри један-на-један: они јесу веома добри, али одличним их је чинио факат да се спуштањем лопте на Марјановића, по дифолту, отварају стране помоћи које само пожелети може сигуран шутер или куражан пробијач. Када је престало то чешће спуштање на центре, одбрана Жалгириса није имала разлога да се разређује, и Радоњићев концепт слободног напада опет се урушио јер – акције у кошарци не постоје ради хира, већ као утврђени потези који за циљ имају да се путем унапред договорених кретњи покуша направити слободан простор за неометан шут. У Звезди је једина „кретња“ спуштање на центра, јер када играч Марјановићеве висине и вештине прими лопту, противник мора користити растегнуту страну помоћи, што потом отвара онај слободан простор за друге играче. Заврните ту славину, и престану да теку слободни простори за Звездине бекове, који онда постају принуђени на шутеве преко руке или небезбедно главињање у продору – које може, али не мора упалити.

Звезди је потом, већ у првој четвртини, наметнут очигледан контра-ритам (који се попут канцера проширио и на остатак утакмице) који је затворио и други њен извор поена ове сезоне: брзу транзицију, односно лаке контре. Напади Жалгириса, да се разумемо, нису били сјајни: били су тек поштено организовани од стране плејева Лука Черија и Лукаса Лекавичијуса, за трунчицу превише пуни празних дриблинга и несређених додавања, који су за последицу имали надпросечно велик број тесних шутева, да не говоримо о чак 17 изгубљених лопти. Међутим, опет по речима тренера Крапикаса, „план“ је био савршено остварен. Без обзира на повремену траљавост коју је више но једном вадила генетска способност Литванских играча да погађају необичне шутеве, напади Жалгириса увек су били дуги и грозничаво сигурни. Жалгирис је, сматрам, можда чак више него Макаби (који је такође пунио Звезду из рекета) показао које су све слабости Звездине доње линије – баш зато, подсећамо, јер су њихови играчи „само“ солидни центри, а не врхунске тркаће машине пуне мишића и ваздуха у петама као Макабејци. Жалгирисови играчи морали су се довијати и подсећати неких старих трикова, баш попут оног шутирања лопте против Макабија.

Искоришћена је, као прво, „централизованост“ Звездиног рекета оличена у лику Бобана Марјановића. Реално гледајући, он јесте основа свега и неупитни МВП екипе, док су играчи попут Цирбеса или Митровића неопходне измене или евентуална подршка из другог или трећег плана. Напади на Марјановића тако су често решавани изузетном балетском сарадњом, умешном променом страна и међусобним утрчавањем центара и крилних центара; за разлику од уобичајеног начина разбијања Звездиног сакупљања у рекету, који се углавном сводио на избацивање лопте уназад, на високи пост или крила, Литванци су намерно ишли на оптерећење рекета својим бројним центрима, користећи и благу конфузију која је настала када се Звездин простор накупио горостасима са обе стране. Сећамо се, у том смислу, оне школске комбинације Сонгаиле и Гудаитиса, када је ветеран, зидајући Марјановића, нашег центра навео да га прати скоро до друге стране рекета, а онда умешно проследио лопту Гудаитису који је у међувремену протрчао, заузео место са којег је овај почео зидање, и неометано положио.

Литвански центри били су веома способни и у чистој игри један-на-један, што се нарочито било уочљиво када су играли против Звездиних крила, Митровића и Калинића. Лука Митровић, поново можемо рећи, сада већ осетно стагнира, или игра све горе, поново се вративши на онај ниво из октобра/новембра када смо говорили да је у питању „дечко који обећава“, али који се тренутно не може носити са тврдим, искусним европским четворкама; Калинић, иако веома вредан као комбо бек, ипак не може играти озбиљну одбрану као четворка, о чему је сведочила и једна ситуација када је, при релативно бенигном поседу Жалгириса, за два напада направио два фаула под својим кошем. Литвански центри су против Звездиних четворки – које су, као што видимо, или слабије форме, или ту као тек принудна решења – релативно лако решавали ситуације у директном дуелу. У томе им је свакако помогла и њихова, у новијој кошарци скоро већ заборављена, вештина хорог-шута, нарочито хорога из двокорака (популарног „руског хорога“; тј. „совјетског“, из поштовања према литванским колегама). За разлику од већине новијих центара који на кошеве иду углавном са намером да положе или закуцају, играчима Жалгириса је изузетно годило то што су користили нападачку технику „центарског шута“ која им је, природно, омогућавала да постижу сигурне поене чак и када су бивали истерани на метар и по или два од противничког коша.

Синоћ у Арени гледали смо, дакле, игру поседа, то јест сукоб две филозофије поседа. Тим Жалгириса је сигурним, спорим спуштањем на центре желео утакмицу у којој је раскалашног домаћина требало убацити у што спорији ритам меча, на што мање поседа. Њихови центри, уосталом, дали су скоро 40 поена (уз 22 јуче одличног Андерсона, који је на крају меча од умора, и са знојем у очима, једва давао интервју за Евролигу), а број транзиција које су извели био је једноцифрен. Једну или две је Андерсон сам повео после украдене лопте Звездиним плејмејкерима, а још једну је алеј-апом завршио Јавтокас. Таква опрезна игра омогућавала је Литванцима да имају висок проценат шута (што им је омогућавало да већину својих дугих напада завршавају поенима, чиме су увек резултатски били у игри. Штавише, Црвена звезда на утакмици ниједном није повела!), и да чак и у случају промашаја – који су, дакле, били промашаји одмах под кошем – спречавају било какав развитак транзиционе игре Звезде. Без транзиције, црвено-бели су шансу морали тражити у позиционом нападу, а тамо, што рече Небојша Глоговац поводом једне утакмице на Хајберију – мук. У обрнутој слици у односу на Албу, где је Звезда набилдала самопоуздање у првим периодима утакмице и тај импулс потом одржавала током читавог меча, газећи и газећи и газећи, сада је захваљујући тек мало чвршћој одбрани Жалгириса на њеним центрима и неколико почетних промашених шутева, увлачила себе све дубље у поонр депресије и стреса, и тонула и тонула и тонула.

Таксативно прелажење остатка утакмице свело би се на тужан списак. Звездини неискоришћени скокови у нападу (имала их је чак 17!), Вилијамсови шутеви у првим секундама напада, Џенкинсова брзања у додавању и продору (после једне његове изгубљене лопте, коју је Андерсон бритком соло-контром претворио у +6 у другој четвритни, Радоњић је звао тајм-аут; у првом нападу после тајм-аута, Џенкинс силује улаз и опет губи лопту), Блажичева изненађујућа бојажљивост и промашена полагања и отворене контре, општа Митровићева немоћ наспрам својих супарника; 19 промашених тројки (страшан и грозан „рекорд“), неутешно просечних 50% у шуту за два наспрам, опет, солидних 60% Жалгириса – све до једног знаци екипе убијене у појам, која је синоћ у Арени преживљавала 40 минута јако лошег трипа. Ево још једног податка: ма шта коментатори и стручни сарадници после утакмице причали о томе како је меч завршен са само +2 за противника могао бити преокренут једном лоптом (да је ушла она тројка? Да није свиран онај фаул? Итд), део који боде очи и руши ескапистичку теорију о „само једној лопти“ је онај где је збирни индекс корисности екипе Жалгириса био 81, а Звезде 61. Од тога, 35 је отишло на Бобана Марјановића. Једна лопта, другим речима, можда би донела победу, али Звезда би и даље одиграла очајну утакмицу.

Шта је био узрок овако страобалном паду? Не бих рекао да је у питању противник. Штавише, мишљења сам да Жалгирис у Арени није одиграо ни приближно феноменалну утакмицу, са изузетком Андерсона који је самлео Звездине бекове у одбрани, а у нападу допринео збиром тешких и важних поена. Одбрана им је била дакако била успешна, али виђали смо раније Звезду како проналази начина да заобиђе слично удвајање својих центара; била је то, ипак, одбрана која је себи дозволила чак 17 офанзивних скокова противника.

Одбрана Литванаца чак није била ни надпросечно издржљива. Крајем треће четвртине, Крапикасов „план“ изневерио се низом изгубљених лопти Жалгириса који је Звезди коначно омогућила кратку али плодну серију поена из контра-напада; крајем четврте, одбрана на нашим центрима значајно је омекшала, уз одсуство удвајања, што је омогућило „позадинцима“ (Цирбесу, Калинићу и синоћ одличном Тејићу – био је једна од ретких светлих тачака; да цитирам коментар са једног сајта: „Објаснио Индијанцима како се игра одбрана“) да двоцифрену разлику смање на тек неколико поена. Жалгирисов напад: такође ништа вансеријски, ништа фантастично. Андерсон је, као што рекосмо, одиграо одлично; центри су били успешни, али сваки њихов кош ипак је био продукт добрано мучног посла; бекови, на крају, допринели су са тек три погођене тројке за читаву утакмицу, од чега је две погодио Андерсон. Ништа што би нас уверило да је Звезда заиста изгубила од бољег тима, као што је у Арени, тада можда зачуђујуће, био Галатасарај, који је својим наумом да противнику затвори рекет, успут пунећи га шутевима са дистанце, синоћ изузетно намучио и сјајни Макаби који их је сломио тек после продужетка.

Звезда синоћ није изгубила од Жалгириса, изгубила је од саме себе. Дође екипи понекад таква жута минута када ништа не иде, када се обручи стегну, и када се у екипу увуче апатија. Тако је, рецимо, дошло и Алби прошле недеље. Међутим, у свакој тој жутој минути, ма колико тај феномен мистично изгледао, има клице која га објањава и оправдава. Албин „лош трип“, рекли смо, вероватно је дошао из немоћи екипе да, захваљујући Звездиној фуриозности у нападу и одбрани, у Пиониру заигра ону покретљиву игру ниског тежишта која одговара њеној конструкицији. Звездина клица сличне је природе. Док је Жалгирис у дугим нападима и релативно малом броју поседа лопте (Звезда је на крају имала, захваљујући 17 офанзивних скокова и 17 изгубљених лопти Жалгириса, двадесетак напада више од свог ривала) налазио сигурност и ритам који им је омогућавао да увек они буду ти који имају предност и диктирају темпо, Звезду је њена оријентисаност на брзе нападе изједала изнутра.

Екипа је то која, због свог система позиционог напада, изгледа као да само и зна играти брзо – или се лопта брзо спушта Марјановићу, или све одлази у першун. Када их видимо како стају у дуг напад, где лопта никако не успева доћи до ниског поста (као нпр. у Барселони), знамо да нешто не ваља. То је једна опасна неразноврсност у игри: сви Звездини нападачки битни бекови – Вилијамс, Џенкинс, Блажич док је још био „жив“ – су играчи који обожавају да ударе брзо, да акције завршавају неколико секунди по пријему лопте. Није случајно што Вилијамса зовемо „Звездиним квотербеком“: шта је друго задатак квотербека него да поене освоји само једним брзим пасом?

То је одлично када се такав муњевит ритам успе наметнути екипама које су слабије, или ван форме, због чега је Звезда тако убедљиво добијала Лаборал или Валенсију (обе екипе су у међувремену смениле тренере), и због чега тако убедљиво играју у АБА лиги, рачунајући ту и скорашњу победу над мађарским Солноком од чак +40. Али када нешто крене по злу, када се убаци полуга у машину, Звезда изгледа нема способност да продуктивно стане на лопту, да се смири и поразмисли у ком правцу сада треба кренути. Не помаже ту ништа што су играчи који највише покушавају да нападе окончају што је пре могуће Вилијамс и Џенкинс. Налази се у томе једно разилажење погледа. Док гледаоци, навијачи, можда чак и саиграчи њих посматрају као плејмејкере, организаторе и стабилизаторе игре, они себе посматрају као обичне бек шутере који не гаје никакву врсту одговорности према поставци игре, просто се посвећујући шутирању и личном дриблингу. Што је огроман проблем јер, као што смо напомињали, то чини да Звезда заправо нема Вођу на терену; нема играче који ће смирити екипу и стати на лопту. Онда када екипи треба извор мира и сигурности, Вилијамс и Џенкинс делају као потпаљивачи све веће, све нервозније жеље да се напади заврше што краће, што брже, и без пуно петљања. Отуда и 19 промашених тројки на утакмици: док су прве три или четири били оправдани промашаји у уводу тешке евролигашке утакмице, остали су били бојажљиви шутеви играча који су били плутајући субјекти, без сигурности, смисла и усмерења. Тактична нервоза колико и она унутрашња.

Звезда је синоћ доиста играла у веома лошем расположењу, у веома лошој форми, али био је то лош трип који ипак није био вештичје необјашњив, већ који је директно произилазио из, видело се, ограничене поставке игре. Радоњић свој тим познаје, то није упитно, и са њим има добру хемију. Добро поставља игру, што се највише види у томе што је колико-толико консолидовао претходно дивљачку екипу увођењем камена ослонца у виду Марјановића, и тиме што је паметно искористио предност коју Блажич, Калинић, Лазић могу донети по питању изврсне одбране. Лош је, међутим, Радоњић у писању одговора; лако је играти против екипа које су индивидуално слабије или које играју „своју игру“, али како одговорити на тежњу другог тренера да чита вашу таблу за цртање, да вам минира све што сте изградили, тежећи да кроз деконструкцију ваше игре избори своју победу?

Јер то је оно што је урадио Крапикас учинио Звезди, и то је био његов план. Опасна работа, поготово у овом периоду: Радоњић сада са правом може страховати од тога да га чак и реално слабије екипе – а Жалгирис то и јесте, јер је једну очајну Звезду добио једва са два разлике – почну читати и ометати у нападачким намерама. Но, то је једна видовњачка претња, која се може а и не мора остварити. Више брине, мислим, то што је Звезда у само седам дана одиграла и најбољу и најгору своју утакмицу у сезони. Лоша форма је ружна за око, нарочито ако сте навијач, али је нешто што је природно попут прехладе; али играти са великим осцилацијама велики је проблем за екипу, нарочито пред наступајући турбулентан период финиша сезоне.

 Фотографије преузете са www.kkkcrvenazvezda.rs