Блог

О писмености и писању

Димитрије Војнов, Београд

Нажалост, гимназија ме није довољно описменила. Упркос томе што сам почео да пишем за новине још као ученик трећег разреда средње школе, и дан-данас правим страшне грешке, и једино ме теши позната изјава Богдана Тирнанића да је тек после неколико деценија писања савладао употребу запете. Један од разлога зашто се никада нисам довољно потрудио да избрусим свој рукопис били су уредници и лектори са којима сам радио. Они су водили рачуна да се моји текстови “описмене” пред одлазак у штампу и та магија се дешавала мимо мене. Отуд ме је пријатно изненадио недавни позив једне издавачке куће да напишем приповетку за једну збирку коју би чиниле приче јавних личности које су можда и писале прозу, али су пре свега познате по другим стварима. Позив је звучао интересантно, имао сам идеју о чему бих писао, а онда сам упитао “Ко ће бити уредник?”

Испоставило се да ће уредника бити, али да то није неко ко ми улива поверење. Учинило ми се да ће та “магија” која је описмењавала моје текстове изостати. Када сам затражио да приче уреди неко ко ми улива више поверења како би “уприличио” не само мој већ и остале рукописе неискусних “прозаиста”, издавач је рекао како се њима ова књига већ у старту не исплати, како је њихов циљ да са губитком промовишу прозу, како ће коначно они поднети највећи трошак у овом пројекту – штампање књиге. Тада сам им понудио да ја штампам књигу, а да издавачи напишу приче. Наравно, под условом да претходно постану јавне личности. Рекоше да не умеју. То значи да није штампање најскупље, већ писање.

Зашто се свест о тој врло једноставној чињеници у међувремену некако загубила? Одговор је нажалост у томе што писање “испуњава” писце. Колико год то наивно романтично звучало, људи пишу да би изразили своје ставове, осећања, реаговали на проблеме, забележили догађаје и спасили их од заборава, и продукције има чак и онда када се не финансира. Нажалост, поставља се питање колики је део те продукције заправо озбиљан? Јако мали број писаца живи од писања већ свој породични буџет морају да допуне радом у новинама, у школама и на факултетима, и ако имају среће успевају да барем у ширем смислу живе од бављења књижевношћу. Многи немају среће чак ни да живе од књижевности и раде неке послове који су ван њених оквира. Јасно је да људи којима су интересовања расута тешко могу да се посвете амбициознијим делима, великим истраживањима, брушењу рукописа итд. Чак и када наиђу на озбиљног уредника, само дебитанти међу њима заиста слушају сугестије. Ко други хоће да ради на рукопису који је предао јер већ мисли да је квалитетан, да га мења, интервенише на обимном тексту, осим ако није уцењен објављивањем? Или неко ко је натприродно скроман и жељан да усаврши свој рукопис?

С друге стране, и уредници раде за минималан новац, тако да ни њима није баш лако да непрекидно читају обимне рукописе, осмишљавају сугестије, истражују подједнако колико и писци. Резултат је продукција романа који су врло често солидни, а у њима се крије одличан рукопис који није успео да се ослободи јер је изостала уредничка интервенција. Књижевност је темељ цивилизације, још увек. Али цивилизација је на довољно високом нивоу већ сада да се тај темељ може расклимати. Шта је са другим текстовима који обликују наш живот – рецимо оним информативним? Верујем да бисте се изненадили када би новине означавале све оне текстове који  су објављени, а нису плаћени. Многи београдски дневници чак имају праксу да објављују текстове који им се пошаљу, само ако испуњавају одређене критеријуме. Ако нам је јасно шта “испуњава” људе који пишу романе, поставља се питање шта је мотив оних који бесплатно пишу у новинама?

Има ту скрибоманије, има личних интереса који могу бити политички или напросто статусни – никоме није штетило ако је имао репутацију колумнисте угледне престоничке новине, а резултати су у корист свих изузев јавности. Уверен сам да су многе угледне новине намерно објављивале свињарије само зато што су знале да ће ти чланци покренути лавину реакција угледних људи и напунити њихове странице неплаћеним текстовима великих имена. Био сам у неколико наврата учесник ситуација у којима су на моје колумне реаговали људи који су били нечим незадовољни, а уредници би ме онда притискали да им напишем (неплаћен) одговор. Нисам се упецао. Међутим, многи људи не успевају да препознају тај трик. Као што су телевизије форсирајући такмичарске и reality програме довеле до тога да им главни протагонисти емисија буду гледаоци, а не професионалци, тако су и наше новине, све више “reality новине” уместо професионалних листова. Плашим се и да наша књижевност све више добија тај reality префикс. Срећом, остало је још помало нас који смо свесни да смо неписмени, и трудимо се да радимо за публикације са минимумом професионалних стандарда. Можда је баш неписменост последње уточиште професионално обрађене писане речи код нас?

Аутор је сценариста из Београда