Блог

(Не)празнична идеологија

Радоје Фемић, Никшић

Тортура јануарске, празничне ирационалности јењава, што је прилика да се размисли о неким празничним ефемеријама, без којих празници не би ни били то што јесу. Наиме, општеприхваћен став према празнику, независно од тога да ли је (празник) свјетовног или духовног карактера, подразумијева дисконтинуитет према уобичајеној рутинираној животној пракси која је позната и као свакодневица. А свакодневица, што је такође познато, зна бити маркирана не само литерарно похабаним ламентирањем над њеном једноличношћу, већ и извјесним динамичностима невеселе природе. Свакодневну изложеност стресним политичким и идеолошким заврзламама (не само) нашег времена требало би, бар у вријеме празника, да смијени релаксираност, у којој се дистанцирамо од свакодневног ја, прижељкујући и себи и људима око себе сваковрсно изобиље у предстојећем периоду. Но, тврдња да су празници ипак нешто више од пуког пријатног предаха може бити илустрована различитим примјерима.

Хладне новогодишње ноћи, које су многог поклоника бучног празничног славља на трговима навеле да размисли о алтернативном провођењу „најлуђе ноћи“, нијесу поколебале уличне продавце календара у намјери да продајом незаобилазног зидног оријентира барем минимално материјализују празничну еуфорију. Зато је посебно занимљиво било застати на улици, и погледати избор календара који се нуде, тј. начин њиховог илустровања. На импровизованој уличној тезги, обједињени покислим снијежним оквиром, зближени више него икада, своје потенцијалне купце и поклонике с изложених календара посматрају челници зараћених страна из Другог свјетског рата. Уједињени у потчињености трговчевој вољи, руководиоци републиканског (партизанског) и монархистичког (четничког) покрета уписују се својим ликовима и у 2015. годину, тачно 70 година након завршетка трагичног унутарсрпског сукоба, чијим последицама краја нема ни данас.

Ни избор зидног календара, дакле, као нужни дио празничног декора, није ослобођен идеолошког ангажмана. Штавише, може изазвати приличну конфузију уколико је потенцијални купац усмјерен искључиво на практичну, информативну димензију календара, која ће му омогућити да, рецимо, лакше обрачуна вријеме до следеће плате, или провјери да ли његов рођендан пада у радну седмицу. Уколико, међутим, купац календара није познавалац историјске епохе која је донијела усуд двојних вриједности, раскола и страдања, као ни личности које тај раскол персонификују, избор мора направити на другој страни. Наиме, понуда обухвата још два типа календара – један, који је осликан мање или више познатим, неинвентивним пејзажима који личе на позадине рачунара које стављамо тек у недостатку фотографије која би нам нешто значила. Овај тип календара продавац је изложио вјероватно имајући на уму поплаву псеудокосмополитизма, а посебно носиоце овакве идеологије који, како је примијетио наш велики пјесник, људе дијеле искључиво на основу тога да ли воле зрнасто или чорбасто.

Други тип календара доноси фотографије на којима се налазе најпознатији српски манастири, већином задужбине династије Немањића. Проницљиви трговац зна да, упркос званичној ненаклоњености према било чему што подсјећа на континуитет духовног, културног и националнoг постојања, још увијек постоје поклоници сопствених духовних коријена, који ће ту своју особеност артикулисати и приликом куповине календара. На тај начин, купац календара несвјесно постаје и субјекат и објекат идеолошког замешатељства, што у великој мјери угрожава тезу о празницима као оазама спокојног уживања, безбједно удаљеним од различитих политичких, идеолошких, па и мисаоних матрица.

Ништа мање празничне противуречности није садржано у вредносној дилеми која има (не само) идеолошки подтекст – да ли предност дати неупитном космополитском атрибуту – новогодишњој јелки, или најтврдокорнијем упоришту традиционализма – божићном бадњаку. Да наш нараштај није једини збуњен овим цивилизацијским, идеолошким и културолошким надгорњавањем, лијепо свједочи, на примјер, књижевни лик из романа Лагум Светлане Велмар-Јанковић. Наиме, један њен јунак, као најбољи изданак међуратног грађанског сталежа у српском народу (са којим се комунизам обрачунавао крволочније него ли с њемачким окупатором) такође има ову дилему. Иако ванредан познавалац историје умјетности, полиглота и поклоник западног цивилизацијског устројства, овај јунак пребацује сопственој жени немаран однос према властитој традицији, управо због њене одлуке да новогодишњу јелку стави у дневну собу, дајући јој предност над бадњаком, и чинећи лош васпитни примјер дјеци. Истицање јелке науштрб бадњака није, дакле, искључиво ствар „уклапања“ у светску (читај: западњачку) обичајност, колико је чин неповјерења према „само“ нашем бадњаку, који својом разгранатошћу опомиње да смо ми ипак изданци једног стабла које се на јелку мало теже калеми.

Најтрауматичније по недужног грађанина, од свега наведеног, јесте очигледна нужност да се и у вријеме празничне уживанције мора имати став према нечему, насупрот блаженој потрошачкој униформисаности коју нуди идеологија препуних супермаркета. Стога не треба губити из вида оне најбројније, који умовање уздуж и попријеко не толеришу ни у „обичним“ данима, а камоли у вријеме празника. Најмање главобоље, засигурно, оставља увијек присутна могућност регрутовања за борбене формације хедонизма, које празнични период идентификују с императивом уживања у храни и пићу, преко којих се најлакше стрмоглављује у прижељкивану срећу. Замку да је овај избор једновремено и најбезбједнији може лако довести под знак питања примјер из Андрићеве Травничке хронике, у којој се француски и аустријски конзули похвално односе према лијепо зачињеној овдашњој храни, али уз примједбу да се таква јела по правилу тешко варе. Према томе, ако у празничне дане треба избјегавати политику, идеологију, и све „тешке теме“ овога свијета, могуће је посветити се проучавању замки које крије укусни мени националне кухиње. Уосталом, неки злонамјерник би и овдје стигао да љепоту празничног уживања поквари питањем: зар и то није идеологија?

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Никшићу