Блог

Барселона-Црвена звезда 92:77

Тихо

Милош Јоцић, Нови Сад

Две су екипе морале победити синоћ у Блауграни: Барселона, домаћин, са тек једном победом у досадашњем току ТОП16, и Црвена звезда са ниједном. Две екипе су на половини првог дела такмичења хватале скоро последњи прикључак за одлазак у четвртфинале, али од та два морања, Барселонино се чинило веће, и ватреније. Ипак је то већи клуб, богатији, са више евротрофеја, који је приде играо пред домаћом публиком, који је у последњих пет година четири пута отишао на Фајнал фор, па стога још један пласман није очекиван као кошаркашко чудо, већ као рутинско задовољавање навијача. Звезда, на другој страни, као да није била она екипа са јесени и ране зиме, јер овде готово да ништа није морала. Од гомиле племенитих манијака који су у првом делу Евролиге млели што зубима што коленима, црвено-бела екипа је у последњих неколико евролигашких утакмица постала је домицилна група другара која је канда исувише озбиљно схватила своје изјаве новинарима о томе како је ТОП16 „место за учење“, како су срећни што су уоште ту и како ће се трудити да искористе своју шансу. Погрешан приступ! ТОП16 није учионица, него арена – веома педигрирана, за које ваља изборити улаз, а Звезда га је пре неколико месеци изборила убедљиво – стога чуди што је Звезда не само давала помирљиве изјаве него је, у последњих неколико утакмица, и играла помирљиво, као да су задовољни самом чињеницом да су у шеснаест најбољих на континенту. А  задовољавање пуким уласком одувек је била традиција малих.

На страну Звездина малодушност која је нешто касније савим превладала екипу у каталонској дворани, сам почетак утакмице наговештавао је сасвим другу представу, ону у којој ће Звезда можда успети да узме још један европски скалп. Барселона је пред овај свакако била рањена неиграњем Олесона и Живуће Легенде Навара, а после пораза од Албе и Макабија могли би рећи да јој ни генерална форма није била на очекиваном нивоу. И стварно, негде у првих пет минута, Звезда је деловала као она екипа коју волимо, и у првој половини првог периода игре обе екипе су заједно постигле преко 30 поена у утакмици високооктанске игре кош-за-кош. Чинило се да Звезда тада и много боље игра одбрану, иако се то резултатски није видело, јер чак и пословично мекана Барселона (толико различита од њихових – умерено – фајтерских комшија из Мадрида) ипак нападачки једна од најсавршенијих екипа у Европи. Ма колико Црвена звезда није дозвољавала отворене шутеве у раним периодима игре, играчи домаћих су толико добри да су у сваком тренутку могли себи наместити повољну ситуацију, попут дивне финте кретања Томића у првом нападу на утакмици, или постизати кошеве из нестварних ситуација, попут оног полу-евростепа Марселиња Уертаса када је Барсин први плеј у недостатку бољег решења прошао између двојице, право на трећег, шутнувши из скраћеног скока, високо од табле, право кроз обруч (а потом се војнички издерао на своје умно и тркачки „спорије“ саиграче које су га на то натерали). Насупрот неприкосновености у нападу, Барселона је у одбрани демонстрирала веома мекану игру коју би неки крвожеднији тренери назвали и веома дилетантском. Упркос томе што је домаћин био пре свега сконцентрисан на одбрану рекета, са нешто ризичнијим помагањем са бекова и крила, Звезда је успешно сипала са свих страна. Отворио је Марјановић, агресивним улазима су наставили Вилијамс, Јовић и Џенкинс који су били скоро потпуно неометени (чак ни фауловима!) од стране играче Барселоне који су руке опрезно држали високо у ваздуху. Надкошавање је – опет, у неку руку стандардно – зачинио и Бранко Лазић повременим убацивањем са тројке. Било је то страшно чудних пет минута, можда чак и за најватреније навијаче Звезде јер, ено, њихов тим не само да је пружао сасавим достојан отпор Барселони него је, стаменијом одбраном и стабилнијим нападом (насупрот Барсиним лепим и прецизним, но углавном изнуђеним шутевима), била чак и квалитетнији тим, или макар потпунији.

Ту се нажалост крила клица пропасти. На Барселону се, једноставно, не иде тако; мало је екипа у Европи које себи могу да приуште да у меч са Барселоном улазе са намером да играју за кош више. Са Барселоном се не игра, њој се супротставља. Саша Обрадовић, садашњи тренер берлинске Албе и бивши играч који је је био чувен по томе што се, при судијском подбацивању, спуштао у одбрамбени став из кога потом није устајао до краја утакмице, са својом екипом је Барселону тукао сводећи Каталонце на тек 70 поена. У Тел Авиву, израелско-амерички јуришници су Барсу зауставили на тек 68. Душко Ивановић, који је током својих десет плус година у АЦБ лиги и тренирао Барселону, био је надомак изненађења са распиштољеним бековима свог Панатенаикоса али ипак није успео у Каталонији постићи више од 76 поена, мада је противника свео на, да кажемо, тек задовољавајућих 80. Поука је да се у Барселону не иде са намером да се са њом надтрчавате, већ са, по могућству, деструктивним и злим планом да им убаците полугу међу ноге.

Вратимо се: у тих првих неколико минтуа, а богами и касније, Барселона као да је дозвољавала Звезди да се размахне колико год жели, показујући игру у одбрани која је у најбољем случају била блага и опуштена, а понекад, због бројних изгубљених лопти и лоших додавања приликом развијања транзиције, и отворено криминална. Дуго Барселона није посезала ни за поштеним „европским“ фауловима (насупрот фауловима из данас досадно пацификоване НБА лиге), чак ни када су се Звездини бекови праволинијски спуштали ка њиховом кошу. Штавише, већина фаулова које је Барселона направила у првом полувремену били су очигледно производ случајности: Уертасова замало неуспешна намера да Вилијамсу лупи банану отпозади, или једно крљање за лопту између Томића и Марјановића, и намеран фаул при доскоку центра Мачија Лампеа. Не мислим да је у питању била свесна намера, рецимо, допуштања Звезди да се превише растегне и тиме рано изгори (тешко да је тренер Ћави Пасквал у тој мери дијаболичан), иако се то, нажалост, касније и десило. У питању је једноставно обележје једне кошаркашке аристократије. Барселона има свој „фазон“, а тај „фазон“ су тројке, контре, куцања и уопштено јурење стотке на семафору. Такву екипу уопштено не занма шта ће кметови са којима игра радити у свом нападу све док успевају да сами себе сачувају од глупих фаулова, играјући са рукама у ваздуху, веома чисто али, нарочито синоћ, крајње свилено па и неозбиљно. Уображеност је то оне екипе која чврсто верује да ће, ма колико поена ви постигли, они постићи макар један више.

Звезда је врло добро користила такву Барсину ноншаланцију, и по први пут у скоро месец дана (не рачунајући егзибиције у осетно све слабијој АБА лиги) личила на онај кошаркашки страх и трепет са почетка сезоне, али је убрзо и почела да понавља своје грехове. Како се испоставило, медени месец је трајао свега седам или осам минута – као да је Пасквал уистину дијаболичан тактичар, бекови Звезде поново су, грешно охрабрени слободнијом одбраном Барсе, покушавали да испрате домаћинов лудачки ритам шутевима који су временом били све непотребнији, улазима који су били све исхитренији, што су Шпанци врло брзо кажњавали. Када је бековски шут пресушио, полако се, захваљујући дугој Барселониној центарској клупи (Томић, Лампе, Томас, Плис; Томић је и на крају узакмице и признао да је Барселонина премоћ у скоку, 42:31, дошла од тога што су на терену увек имали два, понекад и три за скок или разгртање веома способна центра), смањивала и могућност спуштања на Марјановића, што је сигуран знак Звездине пропасти. Поред Бобијеве још једне солидне партије (чак врло добре, са обзиром на каквим се отпором морао суочити), синоћ се добро видела и фактичка неупотребљивост Мајка Цирбеса као играча који ће правити предност, или макар одржавати постављен ниво игре. Сада је прошло више од пола године, и мора се признати да је уз сву добру вољу Цирбес тек неко ко ће мењати Бобија и чувати његове мишиће и кости од превеликог умора, а не неко ко ће, осим повремено, и онда када је утакмица већ решена (последњи минути четврте четвртине) направити озбиљнији офанзивно-дефанзивни допринос. Нимало радосна ситуација, која се потом затвара саму у себе, једући свој реп попут Оуробороса. Када су Звезди потребни лаки и брзи поени (због ефектнијег стизања противникове предности), Џенкинс или Вилијамс посежу за својим копирајтованим шутевима у првим секундама напада, уводећи екипу у још већу булу. Синоћ смо, такође, видели и просторно сасвим безидејну игру Блажича који је од играча који у два дриблинга може наћи пут од половине трена до коша постао, захваљујући килавој поставци нападачке игре, тек неефикасни потрошач времена. (Повремено Блажич и даље успева у својим нападачким жељама, нарочито користећи свој леви улаз уз полагање испод руке, али није то играч који може дуго да води лопту – осим ако решење не пронађе одмах, што се синоћ видело, најчешће се у празно тапкати пет, или десет секунди, потом улазећи у бесмислен продор у попуњен рекет)

Једини период, осим тог почетног, када је Звезда успела да се колико-толико састави и успостави резултатску равнотежу био је у другој четвртини након несмотреног, глупавог намерног фаула (паметан, додуше, не постоји) Лампеа над Митровићем, који у Евролиги изгледа постаје магнет за дивљачке стартове мишићавих центара. Тада је ионако неубедљива предност Барселоне од шест поена – неубедљива имајући у виду да је то ипак била утакмица на висок број поена – смањена на само +2 , а потом и изједначена, опет највише захваљујући Звездиној одличној игри у одбрани која је Барселони, све до последња три или четири минута у том периоду, дозволила тек један кош из игре. Било је то умногоме и због поставке Пасквала који је већ у другој четвртини, опет онако уображено, хтео да разиграва играче другог плана. Лампе, који је мењао Томића, иако је до краја утакмице скупио леп број поена и скокова (8 поена, 5 скокова), ипак је умногоме спорији, мање скочнији, рекли бисмо и мање кошаркашки интелигентнији играч, и Звезда је до прикључка долазила махом преко његових грешака у нападу (поменута намерна) и одбрани (испуштене лопте при скоку). Томас Саторански, који је у овом периоду на месту плејмејкера одмењивао Уертаса, у односу на бразилског колегу био је сувише опрезан, превише времена трошећи на чекање да се у кретњи његових играча отвори неки слободан простор – за разлику од Уертаса који је правом смислу комадант екипе, играч који се као небеска Дивља хунта стушти низ противничку одбрану и нађе решење, било пасом било невероватно шеретским полагањима, не презајући од подвикивања саиграчима и on-the-spot размештања тима (једном приликом је раширио екипу, и показао центру на десној страни да уради блок „свом“ беку; после наоко слабе блокаде, бек је откасао у правцу рекета, а центар зачудо остао у месту, у висини високог поста, где је и примио лопту од Уертаса и потом постигао кош из шута релативно неометеног збуњеним Звездиним дефанзивцем. У питању је можда и уиграна кретња, али је свакако кошаркашко бећарство пар екселанс). Звезда је, дакле, имала добар део четвртине да искористи помор и несналажење у нападу Барселоне, али није, због сопствене нападачке недоследности претходно описане. Све што су успели у тој игри вијања резултата је неколико пуштених полагања, и неколико заређаних изједначења. Када су се на паркет, на страни домаћина, вратили стандардни окосници Уертас, Томић, Абринес, и синоћ пријатни Марио Хезоња (12 поена, 5 скокова), за свега неколико минута Барселона је постигла десетак поена рокајући Звезду, као до малопре она њих, их свих позиција, а до краја полувремена је предност већ била комотно двоцифрена.

Импликациа је да се Барселона – играла. Када је видео да са другом поставом не иде, Ћави Пасквал је убацио прву и утакмица је била решена, јер ето и у четвртој утакмици Евролиге заредом на видику нигде није било оне Звездине Треће четвртине у којој долази препород и прелом. Штавише, Трећу четвртину ове утакмице можемо комотно у потпуности прескочити у анализи јер је донела само лагану игру коша за кош, како је Барси и годило (додуше уз нешто већу употребу рука и фаулова у одбрани Шпанаца, вероватно на инсистирање Пасквала у свлачионици). Међутим, није ипак Барселона толики баук, а поготово то није била јуче.
Вратимо се на слику Марселиња Уертаса. Заповедник екипе, ослонац, играч који не преза да се издере на своје саиграче (чак и у педигрираном ТОП16!) и који, када преузме одговорност на себе, постиже кош, тражи расположене играче, а оне друге буди из евентуалне заспалости. Наспрам тога, Звезда све више постаје тиха екипа стиснутих усана после фаула и кајућих очију после промашаја. Она тиња, наравно, као што је и досада тињала, али прошле су недеље откад смо видели ову екипу да се запали, да повеже неколико добрих, преломних, пре свега храбрих напада. Од индивидуалних слалома Блажича, изненадних кошева из другог плана Митровића или невероватних тројки Вилијамса сада нема ничега осим лоше одмереног јуришања, а прошле су недеље откад је Звезда хазардерском, но смисленом игром стављања главе тамо где неки не иду ни руком успевала да повеже поене који су заиста правили прелом, или макар осетнији утицај на ток утакмице. Сада, шта год да ураде, а чини се да изнова раде исте ствари, руке су им свезане, а они прочитани. Можда је то зато, сада завршавамо ону линију од Уертаса, што на терену нема вође екипе – уз дужно поштовање према демократији, тимски спорт ипак више воли велможе и ауторитет, на терену и ван њега, неку врсту играчког или тренерског вектора-ослонца екипе који диктира темпо и спречава посртање. Радоњић, иако добар „постављач“ игре, никако није вођа екипе; он је њен добар тренер, ни мање ни више. Иако капитен и оно што се понекад утешно назива „добар дечко“, вођа није ни Лука Митровић, сувише млад и играчки недоказан. Иако миљеник навијача, то није ни Џенкинс, играч сувише пољуљаног самопоуздања да би тренутно мислио на било шта друго осим враћања своје статистике на добар колосек. Вилијамс, иако воли преузимање одговорности, ипак можда то превише ради због себе, а не због екипе, о чему сведочи и то да ће он „преузимати одговорност“ и онда када је свима јасно да га шут не иде, а да је у продору добро маркиран – додајмо на то и чињеницу да је, у одбрамбеном смислу, подређен готово сваком плејмејкеру у ТОП16 фази. Блажич јесте пожртвован, и волимо га што гине, али то је играч који тензију на терену добро користи само у темпираним ударима кинетичке енергије, а не ко ће читавим током утакмице представљати неког ко ће екипу смиривати и усмеравати где треба.

Пуно играча, али нема Једног. А и у тих много играча нема чини се ни врхунске селекције, што је неопходно за такмичење где је потребно да имате 10-12, а не 7 или 8 играча. У овој утакмици, рецимо, Радоњић није толико грешио што се тиче ротације, као што је то можда чинио у прошлој при неубацивању Лазића и Калинића онда када је то могло нешто променити на терену. Марјановић, на пример, не може играти 40 минута, као ни било који други играч, а сада, у ТОП16, на наплату долази Звездина немогућност одржавања истог ритма утакмице квалитетним изменама. О линији Марјановић-Цирбес је речено. У неким претходним текстовима спомињали смо и остале црне рупе Звездине ротације, најпре бесмислени плејмејкерски трио Вилијамс-Џенкинс-Јовић (који представљају, у неком квантномеханичком смислу, истог играча, истог стила игре, у три паралелне, али неједнаке верзије), потом потенцијално корисног, али неискоришћеног и сада већ у појам убијеног Дангубића. У последњих неколико утакмица овој мрачној слици се придружује и Лука Митровић, који је од придуживања групи најкориснијих Звездиних играча (тамо око друге утакмице са Галатасарајем, где је постигао више од 30 поена и скочио више од 10 пута), поново постао тек перспективни клинац који само повремено осетније допринесе екипи. Имати таквог играча на, у модерној кошарци фантастично битној, позицији крилног центра чини вашу екипу осетно некомпетентнијом, нарочито имајући у виду да су његове измене или принудна решења у виду нпр. Калинића, или још неискусни Тејић.

Чудно је замерати Звезди на овој утакмици. У нападу су постигли свој просек поена, седамдесетак, а у одбрани су примили 90, што можемо подвести под категорију „Дешава се“, нарочито против Барселоне. Али и даље чудан дух лебди над овом утакмицом; оно што брине јесте Звездина необјашњива тишина, једноличност, играчка и тактичка. Јер, прилика у Барселони јесте пропуштена – тим из Каталоније показао је само у овом месецу да се итекако може победити, или да се са њим макар може часно борити, уз прави приступ, уз луцидност, уз кураж. Звезда није показала ни приступ, ни кураж, ни сопствено ратничко самопобољшање које се очекује од свих екипа у другом делу сезоне. Барселона, споменуто је, као супербогати тим који је приде селектиран хируршки прецизно, има ту слободу да на исти начин игра годинама, сезонама, да чак и овде целу утакмицу одигра, за разлику од „пензионерског“ Галатасараја, ниједном стајући на лопту у нападу већ увек јурећи право напред. Звезда тако може играти само у АБА лиги и евентуално у првој, слабијој фази Евролиге; за ТОП16 потребна је инвенција, промена приступа, ментално уверење да се на терен јачим екипама излази да се макар осакате, а не да би се у њиховом узвишеном друштву „учило“; не трудећи се да на серијама од по 10:0 правите можда и исхитрене тајм-ауте, или да на минус двадесет разлике покушате, последњим атомима снаге, смањити резултат (макар због могућих кругова у финишу такмичења, ако говоримо о чисто административним, а не „моралним“ разлозима ублажавања пораза).

Након утакмице, у студију смо слушали приче о Жалгирису који је јуче, знајући да у дуел са Макабијем улази као несумњиво слабија екипа, ишао на то да своју кожу макар скупо прода, па су тако спуштања лопти на големог Скорцијанитиса „луди Литванци“ ногама избацивали напоље. Можда ће Макаби добити нови напад, али богами њихови центри рекета видети неће! План наравно није упалио, ка ни сви очајнички планови, али упркос томе што је Жалгирис на тој био утакмици напуњен са педесетак поена из рекета (као уосталом и Звезда), утакмица у Тел Авиву била је густа све до последње четвртине, а победа Жалгириса можда је била нереална, али  не и недостижна. Звезда ништа тако није покушала. На Барселону је ишла онако како увек иде; када добро, старо спуштање на Марјановића није успело, кренуло се на добро, старо шутање у трећој секунди напада, а онда ни то није успело. А Звезда је могла покушати нешто лудо и ново: да ли можда повременом зонском одбраном, којом је Радоњић повремено и играо ове сезоне? Можда нарочитом меч-ап одбраном? Удвајањем на Уертасу, а потом тучом под кошем, да се искористи Барсина плишаност, и да се некако нађе сврха Дангубићу, Тејићу, можда чак и Цирбесу? Можда игра са Цирбесом на четворци – момак јесте фино покретљив и скочан, а Барселона свакако игра са гомилом покретљивих центара, па што да не? Много од тога иде на душу Радоњићу, неспособном да некако обогати свој тактички репертоар за други део сезоне, а можда и на душу играча који су можда превише задовољни, онако куертеновски, самим учешћем у ТОП16. То може бити витешки, али истовремено и свим осталим екипама у такмичењу даје до знања да су Звездине гаће већ допола скинуте.