Блог

Сви смо ми помало Кант

Јован Вељковић, Ниш

Не можеш човеку објаснити категорички императив, ако тај човек није помало Кант, па да га камџијом тучеш по леђима. Говорићеш ти, он ће те слушати, ако је заинтересован (или ти поседујеш вештину излагања па га заинтересујеш), климаће главом или ти пак противречити. Ништа, не вреди. Таман аргументима (чини ти се ефектно) поентираш. Ништа! Човек који није помало Кант, не може да разуме. Иако су њему,на пример, потребни закони и прилично отворено ће их заговарати и оправдавати, то скоро никада није зато што су закони промотери и чувари моралног. Он је углавном за закон(е) јер је прилично рано научио причу о светом Сави и ђаку, оном што је украо мед па се после први машио за капу...

За таквог човека би постављање против норматива и признатих вредности изгледало потпуно исто као да се машио за своју капу. Такви се срећу све више и на све стране. Или сте мислили да се иза љуштуре амбициозних, успешних, водећих – заиста, истински крију ове категорије, као правило, пре него изузетак? Аутентичне људске категорије ванредни су изузетак. За ове који попуњавају љуштуру друштвене улоге, закон је, наравно, потребан, какво је то питање? Кроз шта би се иначе пролазило, прошуњавало, милило и провлачило макар унатрашке у вечитој борби за... за устаљено, за закон! Али, најбоље би било постати закон! Тај не размишља много о метафизици – закон је закон, живот је живот, без филозофирања, молим!  А ако је, рецимо, анархистичког духа – говориће како закони нису ни потребни, држаће слово о моралу, дефинисати га, окретати, извртати, клети се у личне слободе и све тако. На крају, изгледаће само као човек који се заузео за неку ствар, тек онако. Ни анархиста не мора бити против закона због тога што је прожет категоричким императивом као интегралним делом свог бића, нити поседовање високих моралних категорија неодвојиво иде уз безакоње или аморалност. Напротив, чак. Човек анархистичког духа (углавном) је само помало романтик. Вечита побуна и утопијски идеал беспотребности закона, као наличје утопијског идеала законитости – то привлачи анархисту. Као што романтичарске теме врцају од недостижних мотива, умрлих драгана и напуштених домовина, тако је и анархиста у дивној заблуди да може променити свет ако закон замени безакоњем. А гомила такозваних анархистичких духова (као и свих осталих „такозваних“) неодољиво подсећа на социјално маргиналне, а заправо конформистичке групе у којима се несигурни појединац осећа прихваћено. (Лично – више преферирам „металце“). Човек који је помало Кант – може бити и „анархиста“ и „законодавац“.А обојица могу бити и прилично лоши људи. Очигледно, ове полу-идеолошке категоризације не говоре ништа о томе. Кажем – помало Кант; прво, зато што је Кант велики, а друго, зато што је питање колико је сам Кант – био Кант. Онда би, по аналогији, значило и да човек не може бити на путу индивидуације, ако није помало Јунг, зар не? А да ли морал и индивидуација иду руку под руку...? Тачније, да ли је „индивидуиранији“ човек моралнији? Најчешће не, иако би требало да јесте. То може бити из два разлога – или се не ради заиста о индивидуацији, или се (а)моралу мора признати да је урођена особина.

Тако, неко може бити просто лишен категоричког императива у себи, као што је неко други рођен без одређеног дела тела. Може ли се онда и којим средствима такав да научи? Освести? Па ипак се мора и признати да је онај Анархиста одозго једнако у праву – морал и јесте лична ствар, различит од човека до човека. И квалитативно и квантитативно. Ја не бих имао храбрости да друге учим моралу, јер, то би био мој морал, а он је, уверен сам – (по)грешан. Ето концепта греха. Можда би боље питање било – да ли је потребно, и како неком, ко је нема – усадити моралност, како га, скоро као љубљеног (исто је) – завести да у свакој пори свог духа осети радост пред вечитим трагањем за недостижним идеалом. Добра? Немојте да заборавите, ни добро није коначна ствар – Бог је рецимо, насупрот добра и зла, јер он, као Једно – у себи не познаје дуализам. Да ли смо, на крају, уопште позвани да неком усађујемо моралност па макар и из најбољих намера? Најбољих? Зашто је уопште „бити добар“ – добро? Зато што је добро, просто – људско? По таквој логици је све људско на неки начин оправдано. Док су оваква размишљања у пракси, с једне стране скоро неупотребљива и непотребна, са друге су опште позната тема, посебно онима који се конкретније баве проблемима етике. Много се тога о моралу зна, али је то знање јалово. Вероватно су вам познате и приче о оним дивљим племенима чије су моралне вредности толико другачије од наших, да су, не опозиција нашим вредностима, већ потпуно друга категорија...

Етика је, мирне душе кажем – мртва. Она само дели судбину дијалектике. А дијалектика је мртва из простог разлога што се све може критиковати са одређене вредносне позиције. (Ако се све може критиковати онда се ништа не може критиковати). (Мртва) дијалектика примењена на етику само шири трулеж смрти. На крају, окрените се око себе – читав свет је скоро мртав. О вредностима, посебно моралним, дакле, не треба расправљати. Заправо, ни о чему не треба расправљати. А опет, о многим се стварима, ипак, треба расправљати. На пример – о лепоти. Или о љубави. То је зато што су расправе о лепоти и љубави различите од етичких расправа јер немају за циљ разрешење. Стално расправљање о лепоти и привлачности љубљене, рецимо, о озеленелој природи с пролећа, о родољубивој песми – све ово нема за циљ разрешење проблема, већ само утапање у океан симбола како би се са њима повезало, а повезивање са симболима, посебно онима који се могу узети као универзални означитељи примарни је циљ човековог бића, нус његове душе. Свака етичка тема, на крају, води у неразумевање. То је и узрок неразумевања света у коме живимо, слепог бауљања по тами материјализма. Јер, етичност није материјалистичка нити јој се са ове тачке може приступити. Ово се подједнако односи и на теме које гравитирају ка етици – друштвене норме, прихваћени обрасци понашања, политика. У великој мери и култура, посебно популарна култура. У времену људи-љуштура, човека-масе, потребно је да свако ко осети у корену свог бића ону искру божанског, исконског, сачува своје биће нетакнутим. Иако идеалистички верујем да ова искра није резервисана за одређене појединце, и да је поседују сви људи, она се итекако може искварити и уништити. Људи масе су своју божанску искру угасили или потиснули. Ово је трагедија модерног света. Зато је потребно по сваку цену избегавати људе. Или, макар већину. Одбијати сваку врсту конформизма. Бити спреман да човека - друштвену љуштуру препознаш и у ближњем. Чувати се „фах-идиотизма“. Бити доследан. Искрено волети. Јер, не можеш неком објаснити категорички императив, ако тај није помало Кант, па да га камџијом тучеш по леђима.
„А да ниси ти, можда, помало Кант?“, питао би неко. Читалац који ће за себе рећи да није – нека први баци камен.

Аутор је апсолвент стоматологије из Ниша