Блог

Црвена звезда-Галатасарај 65:74

Део трећи: победа пензионера

Милош Јоцић, Нови Сад

Утакмица између Црвене звезде и Галатасараја, трећа у овој сезони, а друга у Арени, није требало онако да изгледа. Испрва је то требао бити дуел за четвртак вече, можда у термину од 19 часова; један меч између две екипе које би пласман међу ТОП8 тражиле превасходно у међусобном сукобљавању, тој крвавој борби за сањано четврто место у групи. Ипак, читава ствар била је – нажалост – медијски догађај, хепенинг, а навијачко убиство је постало изговор да се од утакмице и свега око ње направи главна пројекција у ударном термину. Медијска машинерија, наравно, слабо се трудила да евролигашко сучељавање представи као тек још једну утамицу која је, ето, на несрећу била обојена тешким емотивним нотама. Једни су, преко дупле странице, писали: „Победите за Марка!“, трећи су данима лицитирали хоће ли или неће тренер Ергин Атаман доћи у Београд. Пратило се кретање Галатасарајевих играча од чартер авиона до хотела, званичници су се на гробу ређали и фотографисали, изнова у етар избацивали универзалне поруке о миру и пријатељству, а Атаман је објавио који по реду интервју у којем се каје, извињава, тражи опрост. Услед свега тога, синоћна утакмица била је чудновато тешка за оба тима. Домаћини су, ето, изненада били под притиском победе не због бодова, већ због лазаревске освете над Турцима, а гости су, такође ни криви ни дужни, дошли као емисари дугоножних убица и вјековних непријатеља из Стамбола. А све је требало бити симпатична кошаркашка представа двају екипа које су се, у чисто спортском смислу, имале рашта надлоптавати. Галатасарај, који је Звезду једном тешко победио а једном од ње тешко изгубио, желео је доказати да јесте бољи од овог необичног придошлице у Евролиги, упркос финансијском полу-распаду који је тим доживљавао, док је Звезда, после нешто килавијих представа у Евролиги, пред скоро 20.000 људи у дворани желела показати да није заборавила да игра кошарку, и да су порази од Реала и Макабија више знак надмоћи противника него тренутног опадања личне форме.

На срећу, осим навијачких егзибиција током загревања и необичног перформанса на полувремену, ствари на терену Комбанк арене нису показивале ни трунку онога што се дешавало ван њега. Једино место укрштања између лудила и кошарке можда је био Зоран Ерцег, који је (због притиска, нелагодности?) пружио за њега ужасну партију: 4 поена, 4 скока, за скоро пуних 40 минута на терену. Његов исподпросечан учинак, што је посебно упечатљиво, није дошао из нарочито ефикасне Звездине одбране, која га није нити удвајала, нити маркирала. Сам од себе, дакле, Ерцег је имао слаб дан, што је у најави било одлично за Звезду. Ако је негде Галатасарај имао несумњиву играчку надмоћ у односу на црвено-беле (изузимајући Карлоса Ароја на плеју), то је позиција четворке, где су и Ерцег и Владимир Мицов далеко опасније претње по противнички кош у односу на Луку Митровића (несумњиво даровитог младог играча, који је међутим и даље најефикаснији тек када делује из другог плана, користећи туђе асистенције) и за сада недоказаног Марка Тејића.

Али, тамо где је стао Ерцег, наставио је Мицов. Човек који иначе увек има хладан израз лица (који неки могу тумачити као тупавост, а други као непоколебљивост), био je попут зен-будистичког монаха неометен хаосом Спољашњости; разигран у простору, нарочито ефикасан у скок-шуту унутар 6.75, као и готово цела екипа Галатасараја, уз добро одмерене улазе. Почетак утакмице иначе је донео, као што смо то виђали у претходне две Звездине утакмице, борбу за превласт у рекету. Са једне стране погађали су Марјановић и Митровић, а са друге Галатасарајеви центри Патрик Јанг и београдској публици добро знан Алекс Марић. Сећајући се прве Галатасарајеве утакмице у Арени, могли смо видети да је то опет била, нарочито у односу на Реал и Макаби, значајно спора екипа, која је ретко развијала брзину већу од полутрка, малтене и у транзиционој игри. Та флегматичност, која им је у октобру 2014. донела пораз који је лако могао бити и преко 20 поена разлике да није дошло до Звездиног опуштања при крају, нарочито добро се видела у поменутој игри под кошем. Иако су Јанг и Марић успели да постигну неколико поена из хорога, скока у нападу или споријег Звездиног повлачења на страну помоћи – коју, чини се, Звездини ривали све чешће покушавају да нападну и развуку – превише је било ситуација када су се доњи Галатасарајеви играчи чинили сувише лењим, сувише тромим да скоче. Приликом једног напада (узимамо пример), Ерцег, Марић и још покоје крило су шест или седам пута скочили да из одбитка убаце лопту у кош, и сваки пут шутнули слабо, са руком тек до пола испруженом, тако да је лопта једва скакутала по обручу. У одбрани, чак и када су успевали да удвоје или утроје Марјановића и Цирбеса, као ошинути су, по пријему лопте противничког играча, остали да стоје уместу, без спуштања у став, без агресивног прилаза играчу, чак и без скока (!) приликом одбране од шута. За Алекса Марића се, рецимо, у ситуацији када је добио намерну грешку после фаула над младим Тејићем, видело да нема довољно енергије да макар промисли један „паметан“ фаул: тек потенцијално опасан продор Звездиног крила кроз средину рекета је, уместо лаганим и искусним фаулом, можда чак и пре првог корака, зауставио „ма-шта-ме-брига“ сивоњским повлачењем руке, не померајући ни своја стопала. (Двадесетдвогодишњи Јанг, други центар у турској екипи, није био лењ, али јесте био глупав. Као што су уочили и коментатори утакмице, амерички центар јесте грађен као Аполон, али са скоро нимало смисла за кретање, дриблинг, поделу паса, и уопште сналажење на терену. На једном малом примеру потврдила се тврдња Кобија Брајаната о већој вештини и кошаркашкој интелигенцији европских играча, нарочито центара, у односу на оне који долазе са колеџа: који јесу атлетски изузетно доминанти, али криминално мањкају skill-а)

Галатасарај, ипак, уз такву игру није заостајао за Звездом. Штавише, врло брзо се испоставило да су они екипа која диктира ритам. Док је на терену у прошлом мечу у Арени читава екипа Галатасараја у тркачком смислу деловала одсутно, сада се чинило да је управо тај allegro moderato оно што желе да играју, и што желе да наметну противнику. Карлос Аројо, који је прошли пут у Београду био за читав такт бржи од осталих саиграча (што је чак и њега понекад доводило до излива нервозе) сада је био савршено синхронизован са својом екипом, што је значајно допринело да се читав Галатасарај заједнички, као талас, супротстави Звезди, играјући са врло мало индивидуалних егзибиција (за разлику од Макабија, или Реала у последњим четвртинама). За нас који Црвену звезду гледамо од почетка сезоне, био је то један пензионерски ритам утакмице какав је Звезда обично знала да ломи у првој фази Евролиге, а нарочито у АБА лиги; међутим, сада је то био пензионерски ритам са намером, са стилом, са сврхом да се једна тркачка екипа уведе у темпо који њој не одговара. Звезда је била растројенија екипа у овом мечу, а играње у нешто споријем ритму било је само спољна последица. Наиме, иста прича се поновила по трећи пут у ТОП16 фази: одсечете ли осовину Вилијамс-Марјановић, која не само да доноси лаке поене горостасном центру већ и читав низ ситних померања у одбрани која и друге црвено-беле играче ослобађају притиска својих чувара, дозвољавајући им да у игри један-на-један делују много боље него што то заиста јесу – одсечете ли, дакле, ту везу, елиминисали сте оно мало стабилности које постоји у Звездином иначе нешто слободнијем нападу. Када се та капија затвори, постаје јасно да Звездини играчи, који су пре неколико месеци доминирали продорима и погођеним шутевима, ипак нису толико убојити да у континуитету могу играти добар индиидуалан напад против најјачих европских екипа. У последње време, Звездина главна погонска сила постала је главни узрок њених слабијих игара: мислимо, наравно, на бекове.

Јака Блажич је тако одмах по првом уласку у игру направио јефтин, „галатасарајски“ лењ фаул када је при изласку из блока противника зауставио повлачењем руке. Ситуација је, наравно, савршено банална, и ни у ком случају није нешто што је решило утакмицу. Но, она нам показује колико је синоћ (као и на неколико претходних утакмица) играч, који је некад после тек неколико секунди проведених на терену доносио превагу у корист свог тима, сада био посвађан са својим ногама и својом главом. Једном или двапут је, додуше, успео да противнику прода свој леви продор или чувено полагање из подвлачења, али са друге стране, промашио је три тројке из три чиста шута, био несређен у нападачким кретњама, а једном приликом му је Аројо чак узео живу лопту у дриблингу. Није синоћ било лепоте у Блажичевој игри – када од његове експлозивности одузмете резултат (постигнут кош, пресечену лопту), остаје вам само бесни играч који лако губи лопте и композицију у одбрани. Исте ствари важиле су и за остатак Звездине спољне линије. Вилијамс, иако солидног укупног шута (3/8), синоћ је у Арени играо као бек шутер а не као плејмејкер, који је црвено-белима био много потребнији. Његове четири изгубљене лопте које су анулирале четири асистенције, као и стандардно неубедљива улога коју игра у одбрани, лепо сведоче о све лошијој улози коју М-Вил пружа као Звездин главни творац игре, а његова радост при првој постигнутој тројци (која је представљала радост играча који је срећан због тога што је разбио малер, а не због тога што је екипи донео три поена), сведочи о томе да се налази, упркос синоћних 12 поена, и у веома видљивом паду индивидуално-нападачке форме. У том паду, чини се, већ неколико месеци тавори и Чарлс Џенкинс, за којег смо негде на почетку сезоне причали да као да је изгубио сву животну енергију када је у екипу дошао нови алфа-разигравач, Маркус Вилијамс. Како је то лепо уочио коментаторски консултант Владимир Кузмановић, Џенкинс је играч који ове сезоне не може да постигне лак кош; уместо да буде један од оних који ће стабилном игром уливати сигурност остатку екипе, постао је неко ко се мучи и тестерише за сваки кош, пре свега трудећи се да докаже себи, а потом и тренеру и саиграчима „да може“. Уз такву лошу форму, можда чуди зашто Никола Калинић, на пример, као неко ко је све сигурнији у своју игру један-на-један, није играо готово целу Трећу четвртину (иначе од стране Галатасараја сасвим неутралисану: Звезда је тада била сведена само на 12 поена!), и зашто се не налази више простора у ротацији за Бранка Лазића, повременог Звездиног џокера, или пак за Николу Дангубића, који и даље представља дух-играча у оваквој Звезди, то јест утварно присуство које је сасвим неосетно на терену.

Коментари на крају утакмице били су отприлике овакви: Атаман је говорио да је његов тим одиграо до сада најбољу утакмицу, док су се наши људи слагали да је ово била до сада најслабија Звездина представа, макар у Арени. Што је истина. Галатасарај се успешно наметнуо: они су та екипа која воли да игра у касу, а не у галопу, и они који воле да нападе завршавају шутевима (њихов други плеј ипак је Мартинас Поцијус, а њихова крила, Ерцег и Мицов, управо више воле прангијање са полудистанце него подкошно играње), за разлику од Звезде која је у овој утакмици, због поменутог одсецања жиле-куцавице Вилијамс-Марјановић, на шутеве била принуђена. То је довело до тога да наша екипа предност вија на најтежи и најнесигурнији начин, шутем за три поена; тај притисак је водио до тога да црвено-бели погоде свега три од петнаест шутнутих тројки, то је потом водило до очајне треће четвртине, а на крају и до јадних шездесетак постигнутих поена на домаћем терену (наспрам тек солидних, али не превише упечатљивих Галатасарајевих седамдесетак). Прича о Звездиној лошој форми, или свесном обарању форме, можда не пије воду. Када се ствари на терену поклопе, Марјановић, рецимо, игра подједнако добро као и увек, а Цирбес игра осетно сигурније. Са друге стране, бекови попут Вилијамса, Блажича и Џенкинса, као и хронично непотребних Јовића (плејмејкера који је у приступу игри идентичан Вилијамсу и Џенкинсу, чиме буквално постаје, у тактичком смислу, трећи точак који уласком на терен не мења готово ништа) и Дангубића као да су свезаних ногу, протумачених покрета, уморни и прочитани (Поцијус након утакмице: „Знали смо момке против којих играмо, спремили смо се за њих“). Проблем је, дакле, готово искључиво у спољној линији. Фуриозни ритам којим је Звезда на почетку сезоне добијала већину својих противника канда долази на наплату, и док већина других екипа, према плану, у другом делу сезоне игра све боље, Звезда игра (минимално, али видљиво) све горе. У наредним утакмицама ћемо гледати наставак. Да ли ће Радоњић, као и до сада, на силу покушавати да разбуди своје главне ведете, или ће можда са играчима са клупе (Јовићем, Лазићем, Дангубићем) покушати да инфузира свежу крв у Звездину спољашњу игру, док му поменуте ударне игле из првог дела сезоне не дођу себи? У следећој утакмици, против рањене Барселоне, можда нећемо видети резултате, али би било лепо очекивати их против нешто лакших противника попут Албе и Жалгириса – макар у смислу генералне пробе пред финиш АБА лиге.