Блог

Макаби-Црвена звезда 78:67

Сијукси из Израела

Милош Јоцић, Нови Сад

Када смо причали о симпатичним и лудим играчима Нептунаса, нарочито поводом оне још луђе прве утакмице са Црвеном звездом, рекли смо да таква кошарка („трчи-и-шутај“) може бити, у очима просечног европског кошаркашког господина, перцепирана као ништа друго но као дивљаштво, а такви играчи као Индијанци. Нисмо тада споменули да, уз дужно поштовање према допадљивости литванских играча, титула највећих и најуваженијих Индијанаца на Старом континенту ипак припада једном другом тиму, оном који са Европом географски нема никакве везе. Континентална одвојеност тих Сијукса из Тел Авива, познатијих под именом „Макаби“ (названи по касти Макабејаца, елитних хебрејских ратника), пресликавана је и у њиховој игри. Вазда напуњени америчким играчима (у непрецизној симетрији, Макаби је за овогодишњу Евролигу регистровао шест Американаца, седам Израелаца и једног Софоклиса), Макаби је увек важио за високобуџетну, атлетски изузетно способну испоставу америчког стила лоптања под кошем. У време када је Жељко освајао титуле са подједнако скупом, али много бункерашкијом екипом Панатенаикоса, Макаби је на радост неутралних уживалаца кошарке, којих у Европи нема много, играо кошарку run and guna, постеризовања и тројки преко руке. У периоду око столовања тренера Давида Блата, човека који је хибрид америчке и енглеске кошарке колико је и Вуди Ален, вероватно, хибрид америчког и европског филма (само мање нервознији, и са бољим видом), израелски тим је чак играо и такву кошарку у којој алеј-ап није био акробатски потез произашао из тренутне напаљености двојице играча, већ валидан и нацртан завршетак акције.

Иако уз велике промене екипе – Тајрис Рајс, МВП и човек који је вратио евротитулу у Израел, отишао је у Химки, а Блат у НБА, у Џејмсов Кливленд – Макаби је и даље задржао своју американску ароганцију, окренутост енергичној кошарци и, најзад, ону дивљачку али племениту кошарку високог темпа која је увек играла на граници апсолутне лепоте и тоталног распада система. Уз то, Макаби је, сада под вођством Гаја Гудиса, ове сезоне показао и да може бити итекако рањив, чак и на домаћем терену. Против ЦСКА изгубили су жестоко, преко двадесет разлике, од локалних ривала Хапоела изгубили су такође огромном разликом (58:78), а све је „зачињено“ и необичним поразом од евролигашки исподпросечне Цедевите. Црвена звезда је, дакле, у арену „Менора Мифтахим“ ушла надајући се, као и небројене екипе пре ње, да неће они бити ти који ће бити скалпирани, и да ће Макабију главе доћи сопствена самодеструктивна игра.

Макабијева незаинтересованост да се прилагођава било коме видела се одмах на почетку. Упоредимо отварање, а потом и мање-више целу утакмицу, Реала у Београду. Шпанци или нису могли, или нису хтели да се муче са пробијањем Звездиног рекета, па су се стога одлучили на далекометну паљбу уз пажљиво одмерене продоре који су више служили боцкању Звездине обране него одистинском нападању коша. Тим Макабија није марио за такве суптилности. Првих неколико напада на утакмици, лопта се искључиво спуштала на ветеранског дива Софоклиса Скорцијанитиса, једног од оних играча који Бобану Марјановићу могу парирати физикалијама (као што је то био Колтон Ајверсон из Лаборал Куче). Када је Софоа заменило стамено крило Алекс Тју, „модернији“ и покретљивији центар, играчи Макабија почели су да рекет ослобађају и за бекове који су наилазили из другог плана, са високог поста или чак иза леђа Звездиних дефанзивно некомуникативних играча. Примећујемо да је такво екстремно форсирање игре под рекетом, где се под обруч често убацују и бекови, и крила, и центри (чак и против Звезде, екипе која тај простор иначе ванредно добро брани), тренд који ове сезоне гаје обе најјаче израелске екипе: подсетимо се, управо је константним пробијањем рекета, како јаким центрима тако и продорним бековима, Хапоел два пута победио Партизан у Еврокупу. Иако је спуштање лопте на доњег поста традиционалан циљ већине кошаркашких позиционих кретњи, Макаби је у синоћној утакмици до дубине Звездиног дела терена долазио, сасвим супротно, сталним наметањем транзиционе игре. Њихово спуштање на Скорцијанитиса, или на било кога другог под кошем (нападачке кретње Макабија биле су веома либералне по том питању) није било последица пажљиво грађеног позиционог напада, већ резултат јуришне игре. Чак и када таква транзиција није пролазила, играчи Звезде су се налазили очи у очи са петорицом играча (дивљака, Индијанаца...) који су у суштини играли пет личних дуела 1-на-1 (као што би се играло у Америци) и који су били сасвим опуштени приликом бацања и пријема наизглед неартикулисаних додавања из скока или по дијагонали. Таква спацијална хаотичност Макабијеве игре чинила је одбрану Звездиног рекета  још тежом. (А била је тешка, наравно, и због херкулијанског Софоклиса који је Марјановића ставио у џеп због упадљиво надмоћније индивидуалне технике. Ипак, Скорцијанитис је половину утакмице провео добро укроћен од стране Звездиног удвајања и утрајања, превасходно због његове тромости у пивоту, слабијег прегледа игре и лоше селекције додавања)

Одлука тренера Гудиса да се утакмица почне у јаком тркачком ритму, уз истовремено ограничавања шутерског дивљања својих играча – а Паргу, Хајнесу и Охајону не треба пуно да пред фанатичном телавивском публиком крену са егзибицијама – омогућила је Макабију да у утакмицу уђе са високим ритмом трчања, скакања и отварања, али и сигурним процентом шута. Ем растрчани, ем распуцани! Будући да у првој четвртини Макаби готово да није ни упутио шут из даљине, успешност за два поена им је била близу фантастичних 70%, док је Звезда, нажалост, кубурила на око 30%. У утакмици са Макабијем, Звезда се први пут ове сезоне суочила са екипом која не само није да се бојала да јој се супротстави у трчању, него је и могла да је надтрчи. Реал Мадрид је у Београду, упркос својој немалој брзини, ипак одабрао тактички сигурније варирање одређених дефанзивних микрокретњи (искакање, преузимање) насупрот пуком вијању Звездиних играча; Макаби је, пак, одмах кренуо са тркањем. Црвена звезда је упркос ономе што је резултат казивао (21:18; 37:33) у првом полувремену играла нападачки мучну, грчевиту утакмицу. Не успевајући, услед растрчаности, снаге, и стога просторне доминације Макабијевих играча, да успостави сталоженост у нападу (стандардни ослонац екипе, Марјановић, ништа није могао против искуснијег Скорцијанитиса и покретљивијих Макабијевих крила), Звезда је у већини случајева бивала натерана на принуђене и неизграђене шутеве из пада или преко руке, због чега је и њен проценат успешности за два поена био одговарајуће низак. Ипак, иако нападачки зачепљени, црвено-бели су показали завидан ниво борбености, ината и жеље да пошто-пото пробуде сами себе, као што су то радили толико пута ове сезоне. У првој четвртини су их тако у животу одржавале тројке (12 од 18 поена постигли су ван линије 6.75!), а у другој изванредан скок у нападу, елемент игре кроз који се каналисала сва Звездина храброст у овој утакмици. У једном тренутку, Звездина аеријална надмоћ била је толика да су имали скоро десетак скокова више од од ривала (12:2), а у одређеном периоду игре није било необично да повежу и по неколико напада у којима су имали по два или чак три додатна поседа.

Такву скакачку предност наша екипа, нажалост, никако није успевала претворити у кошеве. Успевали су тек да одрже корак са ривалом који је већ у другој четвртини, са Гудисовом дозволом за шутирање, почео полако да запада у ону познату фазу неозбиљних шутева и ноншалантности у дриблингу. Најозбиљније је Звезда букнула, очекивано, на почетку и у првој половини Треће четвртине. Чинило се тада да ће серијом добро изведених контранапада и све веће пометње у нападачкој игри Макабија (баскеташки, бесмислени шутеви Џеремија Парга, погубљеност Девина Смита при готово сваком преносу лопте) Звезда успети да преломи меч, прво психолошки, а онда и резултатски. Нажалост по њих, Гудис није дозволио својој екипи да изгуби менталну надмоћ. Не улетевши и Радоњићеву замку, Гудис је одбио да при преокрету Црвене звезде (42:40) затражи тајм-аут, знајући да би тиме само подгрејао напаљеност црвено-белих играча (који би у том тренутку схватили да чак и тренер Макабија мисли да му је екипа у каналу; другим речима, намирисали би крв) већ је оставио своју екипу да покуша да се сама извади из буле. У мечу телепатског зурења у очи на крају је тријумфовао Гудис. Кош по кош, Макабијеви играчи су стизали, а потом и престизали Звезду, остављајући нашу екипу да, као и неколико пута ове сезоне, покушава да се у меч врати лудачким покушајима за три поена, од којих је ретко који улазио.

Минијатура са Гудисовим непозивањем тајм-аута говори и о томе да Црвена звезда полако почиње да игра утакмице са екипама које су, просто, спремне за њу. Звездин медени месец у Евролиги је прошао. Они више нису занимљив придошлица који „изненађује“ добрим играма; све се ређе дешава да Блажич прелама утакмице својим украденим лоптама и муњевитим спуштањима на кош, да Лазић буди екипу добром одбраном, а да Вилијамс преокреће тројкама. Сада, као и у утакмици са Реал Мадридом, постоји неко ко ће чекати Јаку Блажича на том левом улазу, ко ће рећи играчима да слободно навлаче одвећ агресивног Бранка Лазића на фаулове када се развија транзиција, омекшавајући његову игру онда када се напад заиста постави. Можемо, наравно, све приписати тренутној лошој форми, али можда је сувише оптимистично рећи да Звезда губи само онда када је у „лошој форми“. Можда је у питању ипак добро читање Радоњићевих свесака. Добро се зна, рецимо, да ће Маркус Вилијамс, а богами и Чарлс Џенкинс, увек радије шутнути тројку него ићи на улаз, макар то било и преко руке. Сходно томе, Звездини противници сада почињу да се обликују и прилагођавају, фокусирајући се на ометање изградње позиције на шут а не на, као што неписано правило налаже, одбрану Прве опасности, продора. Гледе Вилијамса, полако се уочава да је једини играч са којим он има истински плејмејкерску сарадњу (playmaker: „онај који ствара игру“) Бобан Марјановић, и да се око те њихове везе твори већина Звездине стратегије за освајање простора и стварање слободног играча; зауставите ту везу, и Звезда можда може бити укроћена. Синоћ у Тел Авиву, управо су се такве ствари дешавале: Блажича опет није било, Вилијамса такође, а због тога ни Митровић није добио места за дисање. Иако су сви ови играчи пружили солидне партије, Звезди они не требају као тек солидни играчи, већ као gamechangeri, играчи који приморавају противника да се у потпуности концентрише на њих како би остали могли да се својим копљима придруже из другог плана. Једини од тих ударача из позадине који је био расположен синоћ, Никола Калинић, постигао је одличних 18 поена, али више због тога јер је то иначе играч који воли да партизански ровари по густим противничким одбранама.

Ако и јесте у питању лоша форма Црвене звезде, онда је тренутак за њено обарање лепо одабран. У утакмицама са Реалом и Макабијем нико није ни очекивао победу, па је можда и нормално да се психофизичка спрема црвено-белих играча за те утакмице мало и спусти, нарочито после изнурујућег ритма игре који је екипа демонстрирала у првом делу сезоне. Ствари ће, надамо се, бити јасније наредне седмице, када наша екипа буде дочекивала Галатасарај, тим који познајемо и за који знамо да може бити побеђен. Јер, ствар је у следећем: ако је Звезда у лошијој форми, из ње ће и изаћи; међутим, ако су противници заиста почели да читају Радоњићеву поставку (и што је опасније, његове играче), Звезда је у ризику да опет пролази кроз паклен други део сезоне, онај део године када се трофеји губе и освајају.