Блог

Нелагода

Димитрије Војнов, Београд

Црвена Звезда је остварила рекордну серију у Евролиги. Одлази у пролећни део у коме ће играти са најбољим екипама у Европи, довешће их у Београд и пружиће врхунску кошарку навијачима, а имамо право да се надамо да ће пружити добар отпор, а на крају можда и изненадити распаливши маштање о уласку у Топ-8. Као Звездаш требало би да сам екстатичан јер већина јесте. Нажалост, године катастрофалних сезона које су обично почињале великим очекивањима, а завршавале болним суновратима, страшним јавашлуком, јавним скандалима итд. учиниле су да ми организам буде потпуно неспреман за крај године у коме је Звезда у врхунској форми. И тело и ум кондиционирани су да у децембру месецу играчи штрајкују, тренери одлазе или бивају отпуштени без правих разлога, Американци остају кући после распуста и крше уговоре. Ово сада је један нови напор. Но, ове слатке муке откривају још један мој крајње лични проблем. У вези са тим одмах бих нагласио да је ово мој субјективни осећај, лична исповест, и да не мислим да су ова моја размишљања у било ком смислу исправна.

Као неко ко је свој укус формирао гледајући југословенску клупску и репрезентативну кошарку и НБА, одувек сам имао тешкоће у праћењу европске кошарке, нарочито у ситуацијама када не постоји неки велики југословенски или српски улог на терену. НБА ме је кондиционирала на један врхунски ниво кошарке који је недостижан у Европи, дочим ме је југословенска лига учила да је национално такмичење некаква национална ствар. Самим тим, свако учешће наших клубова у европским куповима раније, иако руку на срце још од седамдесетих година прошлог века наши клубови доводе Американце, деловало је као својеврсно репрезентативно такмичење у коме наш “национални” тим игра против странаца, па макар они били појачани америчким плаћеницима. Штавише, са одређеним сажаљењем гледао сам на богаташке европске клубове како се ослањају на Американце јер немају “своје” таленте. Моја Звезда је међу првима доводила Американце чим је то дозвољено током деведесетих, али ти играчи су тада ипак имали маргиналну улогу, и колико год да је Mike Iuzzolino био пореклом Италијан, ипак сам осећао одређену моралну супериорност док нас је демолирао у Пиониру јер сам веровао да MASH не би могао да нас добије "без Американца".

Лагао бих када бих рекао да ме долазак неких Американаца у Србију није радовао, баш као фана НБА - пре свих Chrisa Carra, бенгера из Sunsa који је накратко засијао у лиги да би потом током свог суноврата успео да стигне и на наше паркете где је оставио маргиналан траг. Исто тако био сам на ивици да одем и гледам Беобанку када је играла против грчког клуба за који је играо Oliver Miller, НБА центар карактеристичан по физиономији безбрижног гурмана. Нажалост, иако како рекох и у славним данима Партизана седамдесетих или Југопластике осамдесетих имамо Американце у њиховим европским поставама, наше лиге су данас постале врло сличне европским. Американци нису највеће звезде, али јесу носиоци игре. Звезда сада има сјајан тим, са два освајача сребра и још неколико потенцијалних репрезентативаца али не смемо да се лажемо, главни мотор екипе је Marcus Williams, некада перспективни колеџ плејмејкер који је добио прилику у НБА, прокоцкао је и после динамичних успона и падова по Европи нашао себе у Звезди.

Колико год да ме радује што је од свих понуда, Williams изабрао баш Звездину и што смо презимили у Евролиги, не могу рећи да немам осећај како смо изгубили своју “кошаркашку посебност” коју, додуше, остали одавно немају. Тај осећај недостатка “посебности" се природно шири и на целу европску кошарку. Сада кад су сви постали мање или више овисни од америчких играча, тешко је наћи “оправдање” зашто је она инфериорна у односу на америчку. Раније је било лако објаснити то односом разлике у правилима, апсурдном поделом на професионалце и аматере итд. Међутим, данас те разлике више нису упадљиве. Данас НБА трећепозивци долазе у Европу и управо “америчким стилом игре” подижу резултате својим клубовима. Дакле, из визуре гледалаца све је мање мотива изузев локалпатриотизма зашто би гледали европску кошарку, а не НБА. Међутим, локалпатриотизам се све више своди на локацију клуба, а све мање на његов састав. Уникс који је прошле године играо са Звездом довео је састав који је деловао као све, сем руски тим.

Оно што нуди одређени оптимизам то је да јаки европски кошаркашки клубови нису постали глобални па чак ни континентални феномен. Данас ипак нико не може рећи да више прати Maccabi, ЦСКА или Барцелону него Партизан или Звезду као што се десило у фудбалу где су тимови из “велике четворке” постали глобални феномен и данас су навијачи потпуно задовољни ако неки њихов “интернационални фаворит” освоји титулу и ни не очекују да се њихов локални тим укључи у такве ствари. Штавише, може се рећи да је на глобалном нивоу дошло до стварања “глобалних репрезентација” где навијачи слабијих фудбалских сила пројектују своју навијачку страст у неке јаке екипе попут Бразила, Аргентине, Немачке, Холандије или Шпаније. Овај феномен стварања “глобалних репрезентација” проистекао је из настанка “глобалних клубова” који су потпуно разорили перцепцију фудбалских тимова као репрезената заједнице. Сада оно дечје питање “За кога навијаш код нас, а за кога у Европи?” добија пун смисао. Иронија је можда баш то што флуктуација Американаца кроз целу Европу чини да се већина заинтересованих кошаркашких лига држи у каквом-таквом егалу. Наиме, у фудбалу је промена формата Лиге шампиона у споју са диспропорционалним јачањем богатих клубова довела до тога да такмичарска жеља потпуно изумре у неким некада битним фудбалским центрима, а ту не мислим само на Звезду или Стеауу у већ и на Ajax, зашто да не?

Ту долазимо и до завршног обрта. Наиме, најјачи евролигашки фаворити изузев Maccabija и Fenerbahcea на кључним позицијама у тиму имају Европљане, а неки бастиони америчких плаћеника попут ЦСКА су видено “деамериканизовани”. Међутим, сваки од њих у саставу ипак има Американце и то не као носиоце игре већ као споредне играче који су повољни у односу квалитета и цене. Американци сада више нису “привилегија богатих” већ последњи адут који држи “сиромашне” у такмичењу. Када се подвуче црта, вероватно неки моји ирационални отпори према евролигашкој кошарци чине да осећам нелагоду и спречавају ме да у потпуности уживам у Звездиној сјајној сезони. Међутим, улога Американаца у европској клупској кошарци је вишеслојна, деструктивна у погледу једноличности, али конструктивна у погледу очувања равноправности. Када одмеримо аргументе за и против, свакако да бих више волео да су у Звезди уместо Williamsa и Jenkinsa Теодосић и Недовић. Али, ако је то немогуће, онда је боље имати и Американца у саставу само да се кошаркашком клубу не деси оно што и фудбалском, а то је да нове генерације навијача не могу ни да замисле оне славне дане када смо као своје ривале доживљавали Мilan и Bayern.