Блог

Шифра: Губелкијана

Јелена Марићевић, Нови Сад

Било је довољно девет месеци, таман да испуним дневник свог боравка у туђини, где су ме јутром у 06:30h неизоставно будила узнемиравајућа звона са католичке богомоље у комшилуку. Звуци тих звона нису ми били иритантни јер сам ја православка, која би се окружена толиким католицизмом, нашла угроженом или на неки начин увређеном. Боравећи, пак, у Травнику, никад нисам то помислила ни због звука који су допирали са џамија. Ти звуци одавали су патину самосвојности и побуђивали су радозналост... Ипак, ова краковска звона пробијала су у мени звучни зид неког времена за које сам мислила да није никада било важно. Можда је и Андрић крив за то. Ипак сам смештена у Кракову у онај део града где је и он боравио и још се зовем Јелена, али сам жена које има...

Но, ово је прича о Јелени, девојчици које нема, а која је почела да се јавља са звуцима католичке цркве из комшилука. Не бих је можда и постала свесна да нисам водила краковски дневник, насловљен као Смак краковјака. Ти дневнички записи, накнадно читани, открили су ми један мали пасус, настао четвртог дана у Кракову. Седела сам на банкини главног ринека и слушала сам двоје оперских певача, одевених у убогу одећу како певају и запевају познате арије. Десно од њих седела је у колицима девојчица, играјући се ситним новцем. Испред њих стајала је метална ваза у коју су људи убацивали „дробне“ паре. Лепо школовани гласови, зрели мушки и млади женски, ширили су се тим делом ринека, заглушујући топот парадних коња који вуку лево-десно западноевропске туристе на измаку живота. Погнутих глава, скрушени, величанство су досезали само отварајући уста и усаглашавајући гласове, као да им се ти гласови љубе, а они се стиде тог пољупца, јеретичког, недопустивог, који је изнедрио девојчицу у колицима, плод непрофесионалног пољупца. Стидели су се од људи око себе, који их сликају, који их гледају, остављају новац и одлазе. Болео их је новац из мале вазе, његови звуци вређали су пољубац гласова и обарали им главе, погледе у ноге пролазника. Само се девојчица кикотаво смејуљила и звецкала „дробним“ новцем. Звецкање за дете у колицима није исто што и звук новца који одзвања као понижење, страх од егзистенције, брид од вређања гласова.

Сада схватам да треба да уништим Смак краковјака. Нисам му узалуд дала такво име. „Смак“ на пољском језику значи – укус, на српском је – пропаст! Ту се размимоилазимо... Пољски краковјак никада није био мој стих, иако и он барокно звецка. Ритмима мојих слутњи више одговара укус двоструко римованих дванаестераца. Он ми као ветар враћа све оно што је краковјак однео на пучину. Моју провидну гумену лопту, испуњену прапорцима који звецкају, одувану 1990. на Јадрану. Отргнута из руку те Јелене, одлетела на море, негде тамо ваљда на југ, откуда она на овом северу? Моја лопта са звончићима је моја архетипска коб, моји барокни стихови који звецкају римама, а ја им не знам порекло (дванаестерци? тринаестерци? осмерци?). Мој највећи страх? Да не изгубим неког или нешто, изненада, због ветра, мало јачег, који доноси кишу и да знам да више никад због тога што руке нису чврсто држале, нећу да добијем ништа. Малу лопту са прапорцима, последњи поклон од тате. Никад ми после тога ништа није поклонио јер не умем да држим чврсто оно што волим. После тога, играла сам се само са књигама, а последња играчка која звецка, одлетела је међу валове сећања и сада је нека католичка звона избацују на површину, као после поплаве. Од тада, одзвањала су ми само словца у књигама, облетала око и у мојој глави, побуђивала ми машту или ме бринула. Књиге сам чврсто држала, бојећи се да ће одлетети и нестати, да ћу изгубити опет моју звецкајућу лопту која ме забавља, интригира, од које добијам осмех. Моја лопта са прапорцима, мој „трећи зној“, мој Блејзер боје мора, кога један дечак није могао да нађе и који се бојао да неку ствар неће моћи да пронађе. Лопта са прапорцима коју односи море, страх једне девојчице која се боји да не изгуби оно што воли, да јој руке не буду слабе, а мисли сувише у облацима који доносе и буру. Блејзер и лопта се љубе, јеретички, стидљиво, погнутих глава, оборених погледа, на мору, увек на мору!

Звучни зид је пробијен, Андрић више није ту, дневник више није потребан, Краков напуштен и 1914. и 2014, лопте свакако нема - свет само одзвања - престао је да звецка, Јадран је Јадран, Пољска није Јадран, те Јелене нема, Пољска није Јелена, стихови немају оквире и више не звецкају, зато су смештени између окриља маргина страница (прозаично).

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду