Блог

Шта је нама банка?

Срђан Видрић, Зрењанин

Нема места које је више кафкијанско од банке, Жан Бодријар

Пишући о улози банке у (пост)модерном друштву, Жан Бодријар, у својој капиталној књизи Америка, на једном месту каже следеће: „Банка има, дакле, кључну друштвену улогу, и сасвим је логично да те грађевине представљају монументално срце града“. Не треба бити одвише проницљив да би се дошло до потврде ове Бодријарове мисли. Сасвим је довољно само једном прошетати центром било ког града у Србији да би се уочило оно о чему је писао овај француски теоретичар. Наиме, највећи број пословних простора у ужем центру било ког града заузимају управо филијале домаћих и страних банака. Све оне радње које су (деценијама или, можда, читаво једно столеће уназад) припадале члановима традиционалних еснафа, сада су издате или, најчешће, продате у банкарске сврхе. И док случајни улични пролазници одмеравају свој одраз на затамњеним и непровидним излозима, унутрашњост банке се претвара у парадоксални простор зеленаштва и примитивне размене.

Оно чему је као очевидац и сведок присуствовао аутор овог текста, веома индикативно говори о томе да друштвена функција банке још увек није у потпуности дефинисана (премда је изузетно важна), што и објашњава онај знак питања из наслова овог текста. Наиме, чекајући у подужем реду једне банке да подигне нову Post Card картицу, потписник ових редова је обратио пажњу на три жене које су, мало изван поменутог реда, разговарале. Сасвим неочекивано, пришао им је човек који је радио у обезбеђењу те исте банке и повишеним гласом рекао: „Хоћете ли престати са причом!? Није вам ово пијаца!“, и онда се веома надмено повукао на место где је до тада стајао. Жене су, потпуно затечене и пренеражене изненадним „реаговањем“ лица предвиђеног за одржавање реда и мира, заборавивши притом докле су стигле са разговором, заувек заћутале. Аутору ових редова се овај „заштитнички наступ“ учинио прилично неприличним што је и њега навело на помисао да би и он требало да наступи „заштитнички“ и одврати припаднику обезбеђења једним реторичким питањем: „А да није ово можда храм!?“ Међутим, пре него што је било шта изговорио, потписник ових редова се угризао за језик схвативши једну готово непобитну чињеницу – па, банке и јесу храмови (пост)модерног друштва! Било је довољно издићи се на прсте и угледати све оне људе како се клањају (пред стакленим шалтером као пред иконостасом), како моле (да им се одобри кредит или продужи дозвољени минус), како се исповедају (шалтерским службеницима, које виђају најмање два пута месечно, као да су на исповести), како се крсте (када напуштају ред у којем су провели неколико сати) и како све то обављају у задивљујућој тишини и скрушености (која је, као што смо могли да видимо, често изнуђена). Шалтерски службеник (који је еквивалентан црквеном свештенику) у овом случају представља само посредника између клијента (верника) и неке невидљиве вертикалне инстанце (Бога), од чије добре воље клијент (верник) директно зависи. Управо из тог разлога, понашање људи у банци треба да буде смерно и скрушено јер непослушне клијенте (вернике) неће имати ко да услиши.

Међутим, да ствар буде гора, у поменутој банци се, потпуно неочекивано, десило нешто што је изненада довело у питање узвичну реченицу припадника обезбеђења с почетка ове „приче“. Наиме, у унутрашњост банке је (сигурним кораком) закорачила непозната жена која се, не часећи часа, одмах упутила ка цитираном нешалтерском раднику. После веома кратке конверзације, она је извадила неколико паковања слаткастих земички (сасвим довољно за све колеге) и, уз замену за осмех, преко реда била упућена да обави то због чега је и дошла. Ово је натерало аутора овог текста да се још једном запита где се он то заправо налази – у банци, храму или на пијаци!? Да ли је некадашњи облик размене – ја теби килограм кромпира, ти мени килограм краставаца (одабир је случајан и произвољан), замењен модерним обликом размене – ја теби сто грама кафе, ти мени папир који ми недостаје (одабир је такође случајан и произвољан)?

Завршавајући, прилично иронично, своје рефлексије о друштвеној улози банке, Жан Бодријар на крају констатује: „Новац је, истина, прљав. Стварно никад доста тих бетонских и металних светилишта да нас од њега заштите“. Сагледавајући зато све што је до сада речено, не треба прећутати ни предвиђање да ће се мало тога, од свега што је овде поменуто, променити. Међутим, то не значи да треба прибегавати „ритуалним“ или „пијачарским“ манирима, како би се прибавило нешто мало користи, већ да свој однос према банци треба свести на нужан критичарски отклон, који ће у себи садржати одређену дозу самопоштовања и (само)свести. Једино тако, човек ће успети да сачува оно мало достојанства које му преостаје.

Аутор је мастер професор књижевности и језика из Зрењанина