Блог

Валенсија-Црвена звезда 68:77

Доктор Радоња или како сам научио да волим егал

Милош Јоцић, Нови Сад

И тако дође крај Звездином „тешком периоду“ испуњеном јаким противницима, како у АБА тако и у Евролиги, тешком периоду који је и започео уласком у другу фазу овог потоњег такмичења. Обзиром како се (разложно) страховало од ове серије незгодних противника, све је прошло веома фино – изузимајући пораз од Галатасараја у Истанбулу, који ипак није био нарочито трагичан, и који је могао и не бити поразом да није било оно мало фактора несреће и смандрљаног понашања екипе у кључним тренуцима утакмице. Изузимајући тај меч, Црвена звезда је победила где год је требала. У АБА лиги, Партизан је на крају успео да извуче само частан пораз једноцифреном разликом, Нептунасу је свом мером узвраћено за онај, тада шокантан, пораз у другом колу Евролиге, а синоћ је побеђена Валенсија, усред Валеније, и то једна освежена Валенсија, пуна темпераментних Шпанаца који се буне на судије оним најтечнијим есперантом на свету, МАХАЊЕМ РУКУ (и оним медитерански патентираним турбо-молитвеним млатарањем склопљеним длановима), и још темпераментнијих Шпанаца на трибинама. Ту се негде налазио и Перасовић, увек полу-тужног лица, али један од оних тренера, које је одувек предводио Жељко, који ће пенити, црвенети, и скакати поред клупе ма који тим водили, ма колико дуго.

А Валенсија јесте била освежена. Након прошле утакмице ова два тима, коју је Звезда добила у скоро мемљиво досадном тастачењу са +13 (могло је бити лако и +23, а о Звездиној ноншалантности, која се необично много смењује са њеном крвожедношћу, писали смо прошле недеље), рекли бисмо да таква победа и није изненађујућа јер Звезда ове сезоне јесте једна добра екипа, сигурна у свим пољима игре, док је Валенсија и даље била „тек“ моћан тим у контексту Еврокупа, али недовољно квалитетна за осетнији резултат у Евролиги. Један од основних разлога Валенсијиног пораза у Арени био је тај што Шпанци просто нису имали играче. Ван Росом, Лишчук, Рибас, Лончар, тада нажалост и Лучић били су на тој утакмици, у то време, заиста трећа лига европске кошарке, недорасли у сваком смислу Звездиним кошаркашима које су чинили или млади репрезентативци жељни доказивања, или странци попут Вилијамса, Блажича, чак и Џенкинса, који су нашли дом који их обожава, који можда нигде другде неће играти тако добро као овде.

Најбољи доказ ове тврдње о индивидуалној инфериорности Валенсије дошао је управо у синоћној утакмици. Ван Росома није било у постави, као ни Лишчука. Стицајем околности, Лончар је морао играти због ротације, показујући исту ону слабу представу коју је одиграо у Арени, спору, неодлучну, често неповезану игру која је сметала Валенсији и у нападу (лош и веома спор одабир додавања, тек један убачен кош, оно полагање, од седам упућених шутева) и у одбрани (болно несналажење у простору, нарочито током серије Звездиних дугачких, дубинских додавања – иако нису све грешке у одбрани Валенсије биле Лончарева кривња, његова игра је добар лакмус-показатељ уопштене неспособности играча Валенсије да у видном пољу држе макар четири Звездина играча, услед чега су црвено-бели, готово ни из чега, често правили играча више који је као дух био сам у рекету или на шуту). Лончарев брат по негативном индексу био је и Роман Сато, још једно кршно крило, који за шеснаест минута на паркету није уписао ни један поен, уз обиље великих промашаја, као и уз традиционално галамљење на судије после сваке своје грешке. Но, да не би утакмица постала нова Перасовићева ноћна мора (јер било је ту још улога у представи под називом „Негативан индекс“ – повратник у Европу Недовић такође се нашао на позорници), побринуло се неколико „освежених“ играча. Лучић, након лоше партије у Београду, ову је одиграо сјајно, са пуним коришћењем свог сензибилитета бека/крила; ако одржи ову форму до окупљања репрезентације, биће занимљиво гледати једног крилног центра, способног и да скаче и да бије и да лепо шута, који је дошао из мешовитог брака Партизанове и шпанске школе кошарке. Говорећи о Шпанцима, Рибас је, ето, такође одиграо много боље у Београду, као скоро једини „прави“ шпански бек у екипи, онај који често и углавном успешно користи како евростеп (латерални двокорак) тако и „флоутере“, потезе и смишљене како би се омаленим плејевима дала могућност да надјачају оног последњег играча у одбрани, најчешће центра, који се нацоцио под кошем. Наравно, беше ту и центар Дубљевић, вероватно једини константно јак играч у Валенсији ове сезоне.

Звезда је, са своје стране, играла онако како је играла и досад. Или радије, углавном онако како је играла до сада. Наиме, главна разлика Црвене звезде у другој Радоњићевој сезони од свих претходних издања ове екипе (у претходне 3–4 године) у томе је што се ова одувек нападачка екипа сада уобличила изузетним инсистирањем на јакој индивидуалној одбрани. Сваки Звездин човек на паркету је сада Бранко Лазић – следбеник јаке, мада понекад и сувише неартикулисане одбране, са нагласком на вучјем праћењу свог играча и атлетским пробијањем блокада попут метка, уместо њиховог заобилажења и инсистирању на помоћи са стране у циљу попуњавања празног простора. Али, у овој утакмици, Звезда се суочила са извесним проблемом. Одбрана је функционисала, солидно у првом и веома добро у другом полувремену, али напад никако није долазио. По први пут ове сезоне, Звезда је била у ситуацији да, иако је играла добру одбрану, напад често није хтео да се „упали“. Вилијамс, рецимо, до извесног тренутка није успевао да нађе Марјановића, или неке друге играче. Услед тога, Марјановић је у почетку покушавао самог себе да разигра, онако како је то радио против Нептунаса и Партизана, али овога пута то није успевао, правећи центарске пируете у празно и промашујући на њему знан начин. Блажићу нису успевали продори из готово мртвог угла, Лазић није успевао да опет буде џокер у нападу (промашена бацања, тројке), а Џенкинс се једноставно није проналазио.

Све је то у теорији материјал за једну пропалу ствар, али због поменуте ужасности Валенсије (чак и овако „освежене“, новим лицима и својом публиком), меч у Шпанији претворио се у неку чудну врсту егал утакмице. Звезда је ту готово стално водила, пре свега због тренутне надахнутости, рецимо, оне тројкашке стране личности Маркуса Вилијамса (који је, нећемо се варати, своје страшно битне тројке, њих три или четири, у другој четвртини давао ex nihilo, из тешких ситуација које је некако сам себи направио), али је због тог шума на линији одбрана-напад такође била и под константном претњом Валенсијекоја је огроман број пута Звездиних +7 спуштала на +3, па +8 на +4, затим +9 на свега +2, и тако даље. Када погледамо крајњи резултат, учинке играча (по индексу корисности, Звезда је тукла Валенсију за скоро 30 поена; имала је и скоро дупло више скокова), и чињеницу да је наша екипа побеђивала у свакој осим у последњој четвритини – помислимо да је ово била једна сигурна утакмица. Штавише, када би на површини видели само тројке Вилијамса, Калинића, Рибаса и Дубљевића, луде поготке Лучића и Марјановића, огромне грешке и једних и других (Звезда је имала чак петнаест изгубљених лопти у нападу!), саплитања, ударања, протестовања, прегледања снимака, помислили бисмо да је ово била типично „шпанска“ утакмица; но, у души, била је она грчка, тешка и грчевита, са Дамокловим мачем који је висио изнад обе екипе.

И видело се ту Радоњићево сазревање, или радије, његова све јача симбиотска веза са екипом. Уосталом, за разлику од поменутих Пешића и Вукоичића, који су онда заиста били, упркос свом квалитету, само инстант-тренери за једну инстант-екипу, ово јесте, након годину и кусур дана, Радоњићев тим. Ротације играча биле су безгрешне, вршене тачно у оним тренуцима у којима су услови бојишта тако налагали. Константно побеђивање у четвртинама, пред шпанском публиком, уз противника који је нападао тек у таласима али је нападао, захтевало је концентрацију чврстине тврђаве. Није се, тако, осетило када је Џенкинс мењао Вилијамса, нити када је Лазић мењао Блажића, или када је Цирбес улазио уместо Марјановића – иако и даље веома несигуран у нападу, Немац је одиграо веома добру одбрану на ужасно тешком играчу за чување попут Дубљевића, који, иако центарске грађе, може врло лако да вам загорча живот са било ког дела терена (памтимо од синоћ и његове кошеве под обручем, и његове тројке, и онај његов типично бековски пас од земље, са високог поста, у срце рекета, право Рибасу на зицер). Да није било те константне свежине у играчима Звезде, ова прикривена егал утакмица лако би могла отићи, синоћ у Валенсији, у сасвим другом правцу. Да није било те свежине, тешко да би Вилијамс могао да размрдава самог себе, а потом и целу екипу, својим тројкама, и тешко да би Боби нешто касније опет почео да погађа онако како до ове сезоне никада у каријери није погађао, са удаљености, из ситуација које је сам себи изградио. На крају, лепо је Радоњић, у овом динамичном мечу, користио и тајм-ауте као ометајуће средство; иако звучи банално, нарочито људима са оне стране ТВ екрана, знати када треба прекинути игру и убацити нешто ново у њу ипак је посао који се учи, и који захтева добро читање динамике утакмице и могућности противника („Да ли да их сечем сада? Или мало касније?“). Математички прецизно, Радоњић је звао тајм-аут сваки пут када је противник – који се врло лако могао још више попалити – смањио највећу Звездину разлику у том тренутку за 30% или 40%.

Тако да, утакмица против Валенсије је добијена онако како се против Галатасараја изгубило, кроз егал и мучну борбу, овога пута на Радоњићеву заслугу, као што је и пораз у Турској можда ишао њему на душу. Такав успех, имајући у виду надани домет ове екипе, можда није толико велик јер Звезда јесте очигледно јача, пре свега играчки, од Валенсије, али не забориво да је колико још прошле сезоне ова иста екипа, под истим тренером, губила подједнако густе мечеве од подједнако слабијих екипа попут Широког, Мега Визуре или Цибоне. Остаје нада да ће Радоњић знати да кормилари своју екипу и у некој наредној густој утакмици, као и да ће Црвена звезда можда, у ТОП16, побеђивати и екипе које су реално јаче од ње. Желимо сада да видимо ову екипу како се доказује против Реала, ЦСКА, Фенербахчеа; разноразне Валенсије, Нептунасе и Лаборале већ су апсолвирали.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду