Блог

Континуитет

Димитрије Војнов, Београд

После Четвртог човека са свим његовим трапавостима и Непријатеља са свим његовим унапређењима, а потом и Устаничке улице, српски “жанровски филм” мејнстрим опредељења прави нови корак напред филмом Травелатор. Нажалост, овај корак напред се није десио у репертоарски прихватљивој форми јер Травелатор јесте биоскопски филм али околности код нас још нису сазреле да се он као такав апсорбује. Кажем „нажалост“ јер филмови са пиштољима и девојкама, да парафразирам Годарда су почели као забава а онда у ретким издањима прерастали у уметност. Код нас су још увек у повоју и Травелатор прави нагли скок у уметност. Упркос томе, Травелатор јесте корак напред унутар еволуције започете Четвртим човеком.

Ако бисмо тражили неко поређење у страном филму онда би то свакако била Lucy Luca Bessona с тим што Травелатор није отворено стриповски стилизован, већ више личи на глобтротерске фллмове као што је Boarding Gate Oliviera Assayasa али са стилском агресивношћу првопоменутог. Филм је дуго настајао и тешко је проценити да ли је он мишљен овако, чак бих се и кладио да није, али у међувремену се десио Drive Nicolasa Winding Refna и онда је ова врста прича добила нову артy инфузију – судбина је дакле хтела да одуговлачење постпродукције због недостатка средстава отвори могућност да се аутори упознају са неким естетским утицајима на које нису рачунали и да их апроприрају, као и да се формулише нови контекст. Интернационална публика је срдачно прихватила стилску ишчашеност Lucy и њено кршење жанровских конвенција, а то се десило и код нас где га је погледало преко 35 000 гледалаца. Ипак, исти ти Срби не гледају Lucy и Травелатор на исти начин, као што уосталом не верују када Гордан Кичић у Устаничкој улици ради апсолутно исте ствари као George Clooney у Michael Claytonu. Отуд у кинематографији где је локални производ гледанији од страног, српски филмови имају мање гледалаца од упоредивих страних остварења.

Кључна реч у причи о Травелатору је континуитет, та деликатна димензија сваке кинематографије. Најпре, реч је о континуитету развоја једне поетичке линије – жанровског репертоарског филма, а затим и о континуитету развоја аутора као појединца. Наиме, Душан Милић је већ имао две сет-лопте са филмовима Јагода у супермаркету и Гуча, и обе је пропустио. Тек у трећем покушају је погодио. У кинематографији као што је наша, где се филмови финансирају јавним новцем путем Конкурса, реч је о двоструком хепиенду – Комисија се коцкала на некога ко је два пута промашивао и погодила је, с тим што је тешко веровати да је она заиста наслућивала да ће ово бити бољи филм од претходних. Секундарни хепиенд проистиче из могућности да се стратешки отвори питање ауторског континуитета пред Филмским центром Србије који ће несумњиво и убудуће финансирати наше филмове. Уз статус једне од најузбудљивијих Дебитантских кинематографија последњих година, занимљиво је да млади успешни дебитанти из протекле петољетке као што су Младен Ђорђевић, Јован Тодоровић, Никола Лежаић, Алекса Гајић, Небојша Радосављевић, Срђан Спасојевић па у крајњој линији и Стефан Арсенијевић – чији је случај сложенији – већ годинама немају нове филмове, иако је за неке јасно да су покушавали да их изборе у међувремену. На који начин Филмски центар планира да одржи ауторски континуитет? Ово питање ће имати повољнији одговор захваљујући Травелатору.

Вратимо се самом филму - Никола Ракочевић игра гејмера који бива ангажован због своје ефикасности у пуцачким играма да оде у Лас Вегас и убије заштићеног сведока који је проблематичан и хашком и криминалном клану. Ту радикалну одлуку додатно мотивише тешка болест његове мајке. Ово је уједно и најслабији сегмент филма. Наиме, претпоставка да је играч пуцачких игара физички спреман да убије човека ватреним оружјем је свакако у домену симбола, и као таква је у реду, али онда нема потребе за истовременим натуралистичким мотивом мајке на самрти. Сматрам да је та идејна конфузија у мотивацији јунака уједно и једини крупнији драматуршки проблем филма. Све касније спада у онај ред проблема који се могу подвести под пословицу да добри филмови имају сто мана а лоши само једну. Од прве сцене која делује као мachinima а заправо је shooter направљен за потребе филма у коме главни јунак упуцава НАТО завојеваче у Ђаковици, Милић најављује да ћемо гледати филм какав у Србији није виђен. И то обећање испуњава до краја. Кроз монтажно преплитање два тока, јунака који се спрема да иде да заради новац и помогне мајци у избегличком кампу, и јунака који је већ у Лас Вегасу и прати своју мету пред убиство, Милић уноси ефекат трилера у филм-стања јер када би се прича рашчланила, филм се своди на две ситуације разрађене у серије сцена. Међутим, оваквом монтажом између два тока, са откривањем битних детаља у неким неконвенционалним тачкама филма, Милић ствара интригатну целину.

Ово је први наш филм сниман фото апаратом (иако су неки други имали премијеру пре њега али су касније снимани) и деградиран квалитет слике даје филму посебан утисак, и на нивоу покушаја са дигиталном опремом делује ближе мејснтриму од првих Маннових експеримената на ову тему, што свакако треба да импонује директору фотографијр Петру Поповићу. Бројни трикови са камером у фази када се филм пресели у Лас Вегас одлично користе атмосферу Града Греха, прикривају често герилске начине снимања и у најбољем смислу подсећају на дела аутора из шездесетих који су управо изашли са пројекције неког новоталасовског филма. Још од дана Кокана Ракоњца се герила и безобразлук нису оволико исплатили неком редитељу. Један од проблема филмова који доводе неамеричке ликове у САД и снимају се у режији и продукцији неамеричких екипа је управо интеграција “странаца” у локални миље.Милић је снимио герилски филм и то му је сјајно успело. И Лас Вегас и Срби су у том сусрету сачували свој интегритет. Однос између младог убице и Срба које прати је врло суптилно режиран, са доста indie захвата, посматрања, максимално коришћење детаља на локацијама, а чак и обиље псовања међу јунацима коју су мете делује “истинито” и десило се свакоме од нас када смо у иностранству срели Србе који су помислили да су “сами”. У том смислу, оно што бих сматрао идиосинкратичним глумачким решењима у овом филму функционише. Фан сам Јагуаровог скока Аце Ђорђевића, и Травелатор има доста сличности, опет је реч о усамљеном Србину на задатку у Америци. Али за разлику од Ђорђевићевог ослањања на амерички кримић седамдесетих и имплицирање како је криминал извезен из САД у СФРЈ, Милићев филм припада свом времену и говори о изолованој малој групи Срба који извозе свој конфликт у Неваду. Било би лепо да се нада од пре седам година испуни и да за три године добијемо српски жанровски филм у равни The Hosta Bong Joon Hoa.