Блог

Банвит-Партизан 90:85

Корени

Милош Јоцић, Нови Сад

Корене Партизановог пораза од Банвита, као и већине његових пораза ове сезоне уопште, можемо пратити до оног пораза од ФМП-а у Купу прошле сезоне. Куп Србије дошао је у изузетно лошем тренутку по екипу црно-белих, тада измученом повредама, умором, тешким распоредом и припремама за „прави“ део сезоне, онај финиш спортске године када почиње права битка за трофеје, а чију је хронолошку капију представљао, годинама уназад, управо српски Куп. Неки играчи су били, дакле, повређени, а други изморени, тако да су ту утакмицу преседели они најбољи: Богдановић, Ловерњ, Кинзи и Тепић, уз тада већ „стандардно“ повређене Милосављевића (кога и даље чекамо), Вестермана и Бертанса. На терену су се нашли тада „стандардни“ центри (под наводницима, јер ничег стандардног није било у њиховој игри те сезоне) Мусли и Гагић, иначе ВД капитена те вечери, уз младе резерве које су тек у сезони 2014/15 почеле да добијају већу шансу – Андрића, Аранитовића, Далоа. Партизан је ту утакмицу, као и ову против Банвита, изгубио на продужетке, и био је то болан пораз. Не толико због испадања из Купа, јер купови су увек најнижи у хијерархији трофеја, представљајући турнирска такмичења која су погон за уигравање великих и простор за изненађење нешто мањих екипа. Пораз није болео ни због чињенице да је дошао од ФМП-а који је, због карактеристичне финансијске ситуације Црвене звезде, био нека врста полу-званичне колоније, Новог Амстердама Партизановог вечитог ривала. Не, био је болан јер се у тој утакмици видело да су Партизанови клинци, очекивани зачеци будућих евролигашких играча, који су и тренирали са једном евролигашком екипом, у тиму који је то такмичење некад давно и освојио – недорасли, и недовољно борбени да победе једну тек нешто бољу прволигашку екипу. На страну ћемо овог пута ставити ламентирања о стању домаће лиге и разлоге зашто се она, на овом месту, користи као погрдан пример.

Неколико месеци касније, у сада већ новој сезони (која је наследила многе грехове претходне), Партизан је играо против турског Банвита. Као што смо рекли, то је једна солидна и занимљива екипа, марљив пратилац најбољих турских клубова, и пре свега финансијски стабилан тим који је пребогат америчким играчима, од којих су неки на окупу већ неколико година. Из прве овосезонске утакмице ова два тима, из оног тешког, скоро двадесетичног пораза Партизана, мало се шта могло ишчитати пред овај меч. Партизан је тада играо катастрофално у свим пољима кошарке, од одбране до напада. Чинило се да је, упркос „само“ 77 постигнутих поена (61:77), напад Банвита био скоро безгрешан, и да је победа могла бити убедљивија. Спољна, америчка линија радила је шта је хтела против још неуигране Партизанове ротационе одбране, а из њихове надмоћи проистекла је и надмоћ центара (пре свега Драгичевића), који су такође постизали поене како су хтели и умели. Партизанов напад, који је тек коју недељу касније почео показивати знаке живота и то пре свега кроз транзициону игру, у тој првој утакмици против Банвита био је оно мучно, просјачко проналажење пута до коша без реда и поретка, на силу.

Ситуација је, стога, пред реванш са Турцима била много светлија, јер су београдски црно-бели били скоро сасвим нова екипа. Партизан је сада играо много боље, превасходно у нападу. Центри Милутинов и Гагић су своју улогу проналазили не у позиционој, сидрашкој игри, већ у флуидном, покретљивом трчању и „другим нападима“ избореним офанзивним скоком. Мачван је играо на свом уобичајеном, изузетно квалитетном нивоу, бивајући због своје кошаркашке интелитенције и бећарлука прозван и „доњим плејмејкером“ Партизана (како га је крстио један спортски коментатор). Тепић се, како се видело, стабилизовао и смањио нервозу у игри; његов мали од палубе, Борис Дало, шансу је добијао све више, нарочито у тренуцима када је ритам утакмице требало одржавати или покренути у мало бржем темпу (јер, Вујошевић је младог Француза користио не као нападачко оруђе, већ као омаленог, за сада ипак не превише моћног диригента, што плејмејкер и треба да буде). Ствари су се чиниле оптимистичним, па се очекивало да ће Партизан, ето, можда и отети победу „тамо неким Турцима“, и себе дефинитивно вратити у борбу за пролаз у другу фазу Европкупа.

Да ће ствари врло брзо кренути врло лоше било је јасно из прве четвртине, која је кренула ритмом који Партизан (овај и било који други из последњих Х генерација) није могао испратити. Гледали смо синоћ, у том првом делу утакмице, нападачки расположену игру на обе стране, са огромним процентима шута за два поена Банвита и отприлике истим процентом шута за три поена Партизана; а највише поена долазило је од Тепића, обично шутерски нерасположеног играча, што вам је додатно комуницирало о неодрживости таквог темпа утакмице од стране Партизана. Већину поена у тој првој четвртини, за црно-беле завршене нетипично високим резултатом 25:24, дали су спољни играчи. Чак 19 од тих двадесетак поена убацили су заједно Миленко Тепић и Едо Мурић, уз повремено убацивање (опет, тројки) Луке Богдановића, што нам у подтексту говори о непримећености Партизанових центара.

Незахвално је говорити о лошем нападу наше екипе онда када су, на традиционално тешком гостовању (било којој екипи) у Турској успели дати преко 80 поена. Разложимо, међутим, тај успех: од 85 поена, колико је Партизан стукао за целу утакмицу, 55 су постигли поменута тројица, спољна линија Тепић–Мурић–Богдановић, од којих је овај последњи у доброј мери, нападачки говорећи, надокнадио недостатак Милана Мачвана (чије је одсуство на утакмици у Бандирми у тренутку писања овог текста и даље мистерија). Тепић је постигао за њега нетипичне три тројке, уз врхунску сигурност са пенала, 6/6. Мурић, после сјајне представе у уводу утакмице, није постигао ни коша до четврте четвртине. Богдановић је, пак, добар део својих поена дао, рекли бисмо, на искуство, онако како је „мећао“ Илијевски у последој утакмици Партизан – Цибона, из тешких шутева а не из изграђене ситуације, уз доста срећних погодака. Нападачка основица Партизана имала је дакле добар дан, али то не поништава чињеницу да је офанзива београдске екипе, као много пута ове сезоне, била стихијска, и неконзистентна. То је управо и највећа мана читаве нападачке поетике овог тима – недоследност. Као и у случају утакмице против Лијетуваса прошле недеље, похвално је рећи да је Партизан успевао да прави повремене серије од по седам, осам везаних поена (7:0, 8:0), али није лепо хвалити екипу само због тог минорног успеха, па чак имајући у виду њихову још очајнију игру од пре само месец дана, јер се са повременим серијама које немају одјек у остатку утакмице мечеви не добијају.

Неконзистентност, даме, господо и гледаоци, и несигурност: то је када имате колико толико изграђен систем игре, али немате играче довољно кошаркашки интелигентне, сигурне, и накрају технички потковане да план спроведу у дело. Синегдоху овога можемо пронаћи на крају утакмице, а притом не мислимо на још један Тепићев промашај за победу, или на упропашћене нападе Андрића онда када је резултат требало да се преломи из минуса у плус. Негде у четвртој четвртини, Партизан је имао +2, и равно четири шансе, велике и дебеле, да предност дуплира и дође до тада одличних +4. Први напад пропао је када је, у последњој секунди лоше организованог позиционог напада (све по старом, рекли бисмо) Тепић заврљачио лопту на кош са скоро десет метара. У другом нападу, Тепић је покушао да напад на силу убрза, да га на силу претворио из позиционог у транзицијски, шутнувши прерано, из превише несигурне позиције са полудистанце, и промашио је. У трећем нападу, Мурић хтео да понови исту ствар, знајући да је Партизан, попут ајкуле, жив само када брзо тече – одлучио се на очајан, ружан двокорак/шут негде испод линије за бацања, и наравно промашио. У последњем, Милутинов је покушао назидати противничког центра, да би убрзо и он изгубио лопту. Поновићемо: Партизан нема позициони напад, нема ширину потребну за позициони напад, а када од „целог“ напада покушава направити неку псеудотранзицијску игру брзим одлукама и шутевима, ствар је још гора. Ширину позиционом нападу, ту мултипликацију претњи по кош, Партизану би требало да пруже – ако претпоставимо да шутере већ имају – играчи способни за продор, и центри макар донекле добри у класичном центарском зидању под кошем. Осим Мурића, затим још ситног Далоа, и понекад неартикулисаног Тепића, тих продор-играча нема, па је стога јасно оно грозничаво очекивање повратка Драгана Милосављевића и Саше Павловића, (који је у овом трентку фигура толико митска да су навијачи већ на корак од покушаја његовог призивања окултним средствима и чинима Мадам Блавацки). Центри, рекосмо, не знају да играју под кошем када треба ући у директан дуел са противником. На овом мечу били су инфериорни у сваком погледу, приморани да играју онако како нити знају нити, чини се, воле, као „класичне“ петице; што је залудан посао када на супротној страни имате супер-тешкаше Владимира Веременка и Владимира Драгичевића, преснажне центре који су толико физички доминантнији од Партизанових центара да смо, тако, у једној ситуацији видели Веременка како малтене пасивно, и без мисаоног импута, једном руком обара на земљу Милутинова, несвестан своје снаге над младим центром.

Не треба кривити Партизанове центре за ову ужасну партију. То су играчи који имају смисла само у оној поменутој бржој игри, када вребају из прикрајка и из другог плана. Али таква игра подразумева, прво и основно, добру одбрану, јер се тек из добре дефанзиве може повући контра или транзиција, и ту долазимо до истине да је, иако Партизанов напад показује знаке све веће виталности, одбрана и даље стагнира. Напомињали смо раније да је Партизанова одбрана базирана на честим помагањима и преузимањима. У фази када још није била скроз уиграна, та одбрана била је веома ризична, па је тако била и један од главних разлога што се Банвиту у оној утакмици у Београду омогућило лепо шутерско вече. Неколико добрих додавања, и неки Партизанов играч по правилу испадне, а непријатељски играч мађионичарски остане сам на шуту или на продору. Иста прича се поновила и синоћ у Бандирми, са тим да су амерички банвитовци сада често и занемаривали пас-игру и сконцентрисали се на просто пробијање Партизанове одбране у игри један-на-један, пратећи можда оно што је прошле недеље, у тиму Лијетуваса, радио крилни играч Гедиминас Орелик – који уопште није провоцирао додавањима, него је пробијао Мачвана (или кога већ) и онда или мирно полагао, или прослеђивао лопту ономе ко је испао у страни помоћи. Тренер Банвита Зоран Лукић (ах, ти мрски српски тренери, главни уништивачи српских екипа у Европи!) направио је занимљиву комбинацију у екипи, спојивши чисто америчку, очекивано расплесану спољну линију са стаменим европским тешким центрима. Једна од предности америчке школе кошарке је, знамо, надмоћ у игри један-на-један, а та надмоћ проистиче из лакшег, природнијег, бржег баратања лоптом у дриблингу: погледајте како са лоптом трче банвитски Роуленд, Мехија, Дејвис, а како партизански Тепић и Милутиновић. Американци Банвита су, једноставно, били превише брзи за Партизанову одбрану, која се у овој утакмици чинила као букагијама везана за под. Спора кретња, изузетно спори изласци, а потом трома враћања са стране помоћи, и пре свеге дубоооооооооооооооооооооооко обилажење око блокада (или пак предуго задржавање у њима; Богдановић је био крив по тачкама обе оптужнице) било је, заправо, оно што је синоћ докусурило Партизан у мирном цариградском предграђу. Споре ноге у одбрани наш тим покушао је надокнадити фауловима (Банвит је шутнуо тридесет слободних бацања!), али никако није успевао надокнадити идејом у нападу. Као и у Београду ономад, ако имате екипу која вам сипа поене готово из сваког напада, која је толико бржа од вас да успева имати и 70% процента шута за два поена (јер, наравно, шутају само из отворених ситуација, када избаце неког Партизановог играча из кретње), ваше наде у транзициони напад брзо тону, остављајући вас на милост и немилост пажљиво грађених позиционих напада.

А у позиционом нападу: синоћ разиграни Тепић, увек борбени Мурић, срећни Богдановић. Плус непостојећи Гагић, непостојећи Милутинов, мекани Милутиновић, неодлучни Андрић, помућени Маринковић, није-то-мој-посао Дало. Са овим поразом, Партизан једном руком већ маше опроштајни поздрав Еврокупу; но није то разлог зашто овај пораз боли. Банвит је, рецимо, врло добра екипа, једна од тренутно најјачих у Турскоји најсолиднијих у Еврокупу. Није, у општој слици ствари, срамота изгубити од такве екипе. Ни испадање из овог такмичења, попут оног испадања из Купа Радивоја Кораћа, није трагедија. Уз поштовање Хемофарму, ФМП-у и Звезди, нашим тимовима који су последњих година долазили до полуфинала Еврокупа, у питању је ипак периферно, килаво такмичење намењено или ревитализацији великих екипа (којима је освојен ЕК само додатак статистици на Википедији, а не нешто око чега ваља качити барјак у хали), или простор за доказивање нешто мањих тимова – са тим да кошарка, за разлику од фудбала, нема много симпатичних екипа ван супербогатог мејнстрима, већ углавном само дебелу провинцију. Уосталом, ископан податак коментатора Едина Авдића о томе како су првих петнаест, двадесет најбољих стрелаца Еврокупа сви одреда Американци (уз поменутог Орелика, који се на ту листу ушуњао као међ Партизанову одбрану) све говори о кошаркашкој култури таквог такмичења. Оно што јесте страшно, као и што је било страшно ономад после утакмице са ФМП-ом, јесте да Партизан нема играче: нема победнике, нема људе који ће пружати исту партију из утакмице у утакмицу, у које се беспоговорно може уздати када треба шутнити, скинути лопту. Не можемо претпоставити да ли ће Андрић, Маринковић, Дало и остали млади играчи (уз старије Милутиновића и Богдановића) експлодирати ове, или можда наредне сезоне, али можемо уочити да ове године играју као „резерве у срцу“, одвећ несналажљиви и плашљиви играчи који не могу да се снађу на великом терену са (релативно) великом минутажом, и који и после два месеца нове сезоне и даље делују као група принудних решења. Форма је пролазна, класа је вечна, воле да говоре спортски новинари – тренутна форма Партизана је узлазећа, но и даље веома дрхтава, али класе ипак фали, још од оне утакмице са ФМП-ом.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду