Блог

Маса и(ли) народ

Срђан Видрић, Зрењанин

Питање о којем размишља Проконзул јесте да ли се маса може опет претворити у народ.

На шта тачно мислимо када кажемо да неко место, неки град или нека држава представља рај на земљи? Да ли под тим подразумевамо изглед самог места, друштвено уређење, висок степен толеранције и просвећености људи који тамо живе, одсуство хипокризије, криминала, корупције, наркоманије и проституције, ниске порезе, сигурне банке, велики број радних места, слободу штампе и говора, узорног и промишљеног владара или нешто сасвим друго? Није ли, у размишљању о једном таквом месту, важно и питање третмана људи, тачније односа и опхођења власти према њима? Могу ли се сматрати срећним људи који живе у материјалном благостањуи непрестаном технолошком напретку, ако таворе у духовном и емотивном сиромаштву, без (праве) прилике да се и на том пољу обогате? И да ли је, најзад, „богата“ маса у предности у односу на „сиромашан“ народ? На нека од ових, као и на низ других питања покушао је да одговори Ернст Јингер у свом роману Хелиополис, објављеном 1949., а код нас први пут преведеном 2012. године у издању Службеног гласника, а у преводу Божидара Зеца. 

Пре него што пређем на анализу појединих аспеката Хелиополиса, морам рећи да ме је изненадила веома слаба рецепција овог романа код нас. Колико ми је познато, осим узгредних напомена и цитата које сам пронашао у текстовима Слободана Владушића, овим романом се нико није озбиљније позабавио, барем не откада је преведен.[1] Будући да је бременит значењем и да антиципира многобројне тековине 21. века, недостатак озбиљнијег читања и тумачења додатно зачуђује и разочарава. Било како било, треба нагласити да је у питању (анти)утопијски роман који у себи садржи доста филозофског потенцијала и који заслужује већу пажњу шире читалачке јавности.

Наиме, радња је смештена у измишљени простор фикционалног града Хелиополиса, у којем је становништво поларизовано и окупљено око две супротстављене политичке и идеолошке струје – Намесникове и Проконзулове – које су, дугогодишњим супарништвом, своје грађане довеле на руб грађанског рата. Њихови ставови и погледи на свет су дијаметрално супротни и неспојиви, али се понекад обојица служе истим средствима како би дошли до власти и моћи. Оличени у институцијама Централне управе (Намесник) и Палате (Проконзул), ови „идеолози“ се упиру да створе, односно реинкарнирају, новог, односно старог човека. Власт само формално припада Проконзулу, док Намесник успева својим пропагандним апаратом да се наметне становницима града и озбиљно угрози положај свог супарника. Као главни лик појављује се командант у Проконзуловој војсци – Луције Де Гер – промишљен и разборит човек, чији светоназори превазилазе његово звање, што на крају и доводи до тога да напушта свој позив и заувек одлази из Хелиополиса. Треба рећи и то да се, као трећа политичка и идеолошка опција, појављује Регент, човек који се повукао са места владара и који стрпљиво чека своју нову шансу. Његов „политички програм“ сазнајемо тек на крају, када се чини да командант Де Гер остаје без уточишта.

Бавећи се питањем масе и елите, Ернст Јингер је, кроз концепте својих јунака, оцртао контуре савремене производње и регрутације једног и другог. Из разговора који је Луције водио са својим шефом, откривамо на чему се темеље претензије „модерних“ и „конзервативних“ претендената на власт, што је најбоље илустровати једним подужим цитатом: „Намесник жели да колектив, историјски неутемељен, уздигне на ниво државе; ми стремимо друштвеном поретку који је историјски укорењен. Ми хоћемо слободу човека, његовога бића, његовога духа и његове својине, а државу само утолико уколико треба те вредности штитити. Зато се наша средства и методи разликују од Намесникових. Намесников циљ јест нивелација, уравниловка, атомизација друштва, у којем ће владати апстрактни ред. Код нас, међутим, човек ће бити господар. Намесник тежи перфекцији технике, а ми савршенству човековом. (...) Намесник жели техничку супериорност. (...) Насупрот томе, нама је циљ стварање нове елите. Наш експеримент неупоредиво је тежи; ми пливамо против струје. Док уравниловка налази материјал у сваком човеку, нама је за наше намере потребан човек као целовита личност, али такав се ретко налази, а и када се нађе, само је приближно целовит. У том погледу Проконзул нам служи као узор, као носилац истинских врлина на којима треба да се темељи власт. У њему су нетакнути не само аристократски већ и демократски принципи. (...) С тим циљем он покушава да око себе окупи најбоље људе“ (146. стр).    

Ако се за тренутак вратимо на цитат који је узет као мото овог текста, видећемо да Јингер, осим што разматра структуру масе и елите, прави дистинкцију и између масе и народа. Наравно, можемо поставити питање има ли уопште разлике међу њима и, ако има, у чему се она огледа? Међутим, из подужег одломка, који сам циљано овде пренео, уочавамо да та разлика несумњиво постоји и да се тиче човекове просвећености и освешћености собом, као и запажањем како га други, у овом случају власти, третирају. Вођени овим, можемо закључити да је маси врло често потпуно свеједно ко је предводи, све док удовољава њиховим прохтевима или их држи опчињене својом ауторитарном личношћу (звучи познато?). Насупрот томе, народ (или елита) тежи континуитету и за своје представнике и заступнике бира искључиво „духовне аристократе“ (Хосе Ортега и Гасет). Отуда је и разумљив закључак шефа Проконзулове војске да је истинских представника елите, односно народа, увек мало. Ако је то све тако, одакле онда она кованица – „народна маса“? Да ли је у том случају маса представљена као скупина људи из народа или је у питању отуђени део истог? Да ли смо 1941. (војни пуч), 1968. (студентске демонстрације) или 2000. године (државни удар) на улицама Београда имали народ, масу, народну масу или од свега по мало? Чиме су вођене ове категорије, са којих страна су подстицане, чији је улог био већи и ко је био спреман даље да иде? Да ли је икако могуће утицати на то да маса (поново) постане народ или да се народ преобрати у масу, под условом да међу овим појмовима заиста можемо да направимо разлику? Ово су само нека од питања која се намећу када Јингерову прозу суочимо са (нашом) конфузном стварношћу, из које није лако извући праве одговоре. Оно што на крају остаје јесу питања која упућујемо сами себи, а која гласе ко смо заправо ми и ко желимо да будемо?

[1]Њиме се седамдесетих година бавио Драгош Калајић у делу Мапа (анти)утопија, читајући га и преводећи са италијанског. (Овај податак се може пронаћи на интернету.)

Аутор је мастер професор српског језика и књижевности из Зрењанина