Блог

О лепоти, доброти и еротици

Невена Варница, Нови Сад

На кога помислимо када чујемо синтагму "идеал женске лепоте"? На Мерилин Монро, Катрин Денев, Клеопатру, Клаудију Шифер, Афродиту или можда на Чечилију Галерани? Ова насумично изабрана имена намерно су поређана нехронолошки, такорећи "разбацано", не би ли се низом сугерисало да је идеал женске лепоте постојао одувек и да постоји и данас. Укуси су различити и о њима не би требало расправљати, али неоспорно је да сви имамо своје фаворите када је о лепоти реч.

Ренесансни живот и поглед на свет, у свој својој раскоши и с тежњом за слободом човека и културним напретком, увелико је био ослободио и жену. Она је почела да се мења. "Нова жена, тада, улепшава своју спољашњост, али почиње да култивише свој дух, да изграђује своју личност и свој унутрашњи душевни живот" (Д. Павловић, Дубровачка поезија, 9). Идеал ренесансне лепоте, преузет је из Антике и подразумевао је складан спој лепоте и доброте (грч. калокагатија) у свим видовима. Леп изглед и исправно понашање, пријатна спољашњост и узорно живљење.

Када, на пример, описује анђеоску лепоту најлепше Дубровкиње свога времена – племкиње, музе песника и уметника, могућно и саме песникиње – Цвијете Зузорић (Дубровник, око 1552 – Анкона, 1648), филозоф Никола Гучетић користи поређења као што су: [...] коса попут најблиставије израђеног злата; чело слично небу када је најведрије; обрве као два лука љубави; очи сјајне и јасне да изазивају завист најлепших звезда са неба; зуби тако бели и једнаки да могу да се пореде са источним бисером.. и тако даље (Никола Витов Гучетић, Дијалог о лепоти, с италијанског превео Срђан Мусић). Цвијети је слична гиздава невеста из баладе Женидба Милића барјактара: Танка струка, а висока стаса/ Коса јој је кита ибришима,/ Очи су јој два драга камена,/ Обрвице с мора пијавице,/ Сред образа румена ружица,/Зуби су јој два низа бисера,/ Уста су јој кутија шећера;/ Кад говори ка` да голуб гуче,/ Кад се смије ка` да бисер сије...Обе јунакиње су изузетне – изузетне у својој спољашњој и унутрашњој лепоти. Јер, само једна није довољна. Лепота има свој пун смисао искључиво у обједињености. Цвијета Зузорићева није била само једна од најлепших жена свога доба већ, сведоче сувременици, и једна од најумијих. Намеће се питање: није ли аутор, описујући њено идеално лице, руке и глас заправо описивао њен идеализовани унутрашњи свет, њену образованост и свестраност? Није ли зато она поређена са анђелима, и није ли заправо зато сваки елеменат тог, готово, инвентарског описа женине лепоте (који је заједничка, вишевековна стилско-мотивска категорија и усмене и писане уметничке књижевности) повезиван са божанским?

Портретисане госпе на платнима ренесансних сликара, такође, одишу лепотом, благошћу, смиреношћу и чистотом, чак и када се препознаје еротика, па чак и онда када се зна да су за моделе узимане "даме ситне и несигурне врлине".У ренесанси је лепота била на пиједесталу. Ипак, парадоксално, лепота у свој својој грандиозности није била довољна. Била је полазиште, приказивани су лепи људи, грађене су лепе, монументалне палате и цркве, лепе жене биле су столећима инспирација за лепа дела, али се пре свега славила љубав и сазнање. Претапајући се једно у друго, извирући једно из другог, лепота и љубав рађале су нове идеје. Вишевековне чежње и загледаности у звезде – било у очи идеалне драге или небеске путоказе – доносиле су нова открића.

Када, и зашто, се изгубио тај чаробни спој лепоте и доброте, љубави и сазнања? Да ли смо сведоци споја лепоте и купопродаје? Да би се данас одговорило зацртаном естетском идеалу (о унутрашњем душевном животу мало се казује, а ни реч персоналити много не помаже, и даље се не зна тачно шта значи осим да има везе са миром у свету) требало би потрошити поприлично новца, али без бриге – он ће бити враћен. Када се идеал постигне он постаје роба погодна за робноробну или робноновчану размену (мења се за статусно место у друштву, за брак или на пример за посао)? И због чега оно, за што се некада подразумевало да стоји заједно, данас искључује једно друго? Зашто је за неке жене, примера ради, било увредљиво када за себе чују да су лепе и паметне (јер би желеле да су пре свега прво паметне па тек онда лепе)? Да ли је бити само леп довољно? Да ли циљеви постигнути само лепотом трају заувек? Да ли је живот трка на сто метара или маратон?

Ренесанса нам управо скреће пажњу (и учи нас) да је свака естетска и етичка категорија складан део љубави, а да је љубав део божанског склада. (Барок ће, на себи својсвен начин – искључиво желећи да шокира и онеобичи, и ружно прогласити лепим – али се, подсећамо, неће одрећи доброг.) Питамо се зашто је или превагнуло над и? Због чега се данас инсистира искључиво на забави, и да ли је она важнија од поуке? Због чега се данас готово само инсистира на правима, а пренебрегавају се обавезе? Да ли уништавањем божанског, како год га схватили – као одуховљења, просветљености и природности отварамо врата пластици, новцу и заглупљивању? Засигурно је томе допринела промена услед убрзавања времена којем сведочимо, али није ли нам, попут крхке наде, остављен избор да то прихватимо или да, непристајањем, покушамо да мењамо? И где је та дивна еротика из претходног пасуса?

Пишући у својој књизи 52 идеална филмска викенда о филму Емануела и седамдесетим годинама прошлог века (које као да су, унеколико ближе ренесанси него постпостпостмодерном 21. веку) Милутин Петровић каже: "Била су то нека друга времена, када се чезнуло за сликама голих жена. Силвија Кристел је била најлепша хероина са самог краја те епохе. [...] Данашњим младунцима `нагојеним` бесплатном порнографијом тешко је објаснити да су се, не тако давно, њихови преци баш својски трудили да дођу до слике других гологузих људи. Вирило се мање-више где год се могло (у деколте, у овакве филмове, кроз кључаоницу, кроз комшијски прозор, испод сукње...) са жељом да се види друго људско тело. На ту чежњу за гледањем, миленијумима се ослањао велики део уметнина. Фереџе моралисања и велови социјалне прихватљивости су склоњени и баш сада, за наших жовота десио се велики лом – драматични поремећај понуде и потражње на тој пијаци најстарије људске мотивације (стр. 17)".

Не дајте да вам замагле еротику, да вас окрену од чежње, срозају поимање Лепоте и/или унесу сумњу у Истину да ће Лепота спасити свет јер, Лепота је моћна, а између Зла и Ужаса, које постоји одувек и заувек, бирајте Љубав.