Блог

Партизан-Асесофт 76:69

Енигма или Партизанова прва краљица

Милош Јоцић, Нови Сад

У другој недељи новембра 2014. године, и Партизан и Црвена звезда играли су своје прве бити-или-не-бити утакмице у сезони. Партизан, који је у Еврокупу стартовао очајно захваљујући криминалној форми и распореду испуњеном незгодним гостовањима, дочекао је утакмицу са румунским Асесофтом као неку врсту минијатурног финала. Важности ове, на први поглед „само још једне“ утакмице, били су свесни готово сви. Дуле Вујошевић је тако први пут од почетка сезоне оптимистично говорио о подизању форме (у односу на помирљиве, али нажалост реалне изјаве о унапред уцртаним поразима из раног дела сезоне), видљиво наглашавајући да сви у тиму Партизана дуел са Румунима сматрају изузетно битним за финиширање уводног, несретног дела сезоне. Исто су, препоставља се, очекивали и навијачи, који су се надали да њихов клуб може ухватити сасвим буквално последњу сламку наде за наставак такмичења у Еврокупу. Асесофт је, дакле, у жаргону видео игара, био Партизанова прва краљица у сезони.

 Румунски тим сличан је екипама које смо и до сада гледали у Партизановом делу Еврокупа. Као што смо писали и поводом Партизанове утакмице са Црвеним октобром, у питању је, у европским оквирима, релативно млада екипа која своје место под сунцем тражи уз обилату помоћ америчких и генерално интернационалних играча. Као и у случају Црвеног октобра, такви играчи су на овој утакмици били углавном варљивог квалитета – попут каткад сувише импулсивног плеја Брауна, распиштољеног литванског бека Рункаускаса који је гађао и кад треба и кад не треба, сасвим погубљеног Пелеканоса, баскеташки гојазног Драгана Лабовића – али јачина Асесофта у овом случају лежала је у тренеру Влади Арнаутовићу. Српски тренери често су рак рана за српске екипе. Сукобљавање са таквим екипама, из перспективе домаћих тимова, често је подударан немачкој подморници која, негде на истеку 1943. године, уверена у своју моћ, налеће на енглеску посаду која поседује декрипторски кључ за машину Енигма. Српски тренери у страним екипама често, чини се, имају далековидну надмоћ над „домороцима“, нарочито ако приде играју у нешто тајновитијим, необичнијим екипама које остају непознате домаћим скаутима. Тако је, на пример, у финишу припрема за прошло Светско првенство, Вучинићев Нови Зеланд изненадио многе навијаче будућег вицепрвака света када је, пред домаћом публиком, два пута заредом прописно намучио Србију. Са друге стране, пример Џикића и његовог словеначког, потом литванског, а онда опет словеначког терорисања наших клубова већ је ушао у сакривену историју кошаркашке хајдучије и контрашпијунаже.

Тренер Арнаутовић је током утакмице успео да колико-толико уобличи своју екипу која је је у првој четвртини, са пет-шест изгубљених лопти и чак 25 примљених поена, заиста изгледала неартикулисано. Његови одговори били су веома добри. Првенствено се ту мисли на усмеравање своје екипе ка форсирању зонске одбране и дужих напада (углавном преко дужег задржавања лопте у рукама плејмејкера Брауна) како би се убила растрчана игра Партизана коју смо, са овако младим тимом, чекали још од почетка сезоне. У таквој игри, где се тежило релативно брзим нападачким решењима, видели смо жељу Партизана да се у утакмицу заиста уђе, од првог минута, као да је у питању елиминациони меч. Црно-бели су синоћ у Пиониру најбоље изгледали када су играли брзо, када су се решења проналазила у првих петнаест секунди напада, са жељом да се противнику не дозволе предах и опуштање. Таква игра је Партизану често, први пут ове сезоне, редовно доносила узастопне серије од седам, осам поена, десетак бритко постигнутих поена.

Арнаутовићева замисао да се такав Партизан значајно успори дала је видљивог резултата, имајући у виду да је наш тим у овој утакмици био очигледно двоцифрено бољи од гостију. Ефектно умртвљавање утакмице од стране Асесофта навело је Партизан да игра дуге позиционе нападе о чијој је неспособности да освоје простор или створе слободног играча већ писано. На ово се само надовезао нестваран проценат шута за три поена румунске екипе, који је тек на крају утакмице пао на једва нешто испод 50% успешности (на врхунцу своје моћи, гости из Плоештија имали су однос погођених шутева 8/13!). Тројкашко бомбардирање Пионира и Партизана изгледа посебно нестварно онда када вратите снимак утакмице и видите да је већина тих шутева, заправо, ишла преко руке Партизанових играча (који су чак успевали да извуку неколико добрих преузимања, као рецимо кракатог Милутинова на омаленом Рункаускасу), док су неки дошли из сасвим нереалних, тепићоликих позиција произашлих више из очаја неголи из играђених ситуација.

На сву срећу, ти џепови празног хода Партизана овога пута били су само то, џепови, а не вртлози који су у потпуности усисавали тимску жељу за игром и победом – понајвише због пријатно распојасног, лепо извршеног напада. Партизанови центри су, рецимо, поново били скоро никакви у игри један-на-један, но у овој утакмици их скоро нисмо ни виђали у таквим позицијама. Дуле Вујошевић, чини се, своје петице овога пута није користио као класична „сидра“ већ као „крвоток“ екипе; играче задатка, креативну средину терена. Попут Матића у Челзију, Гагић и Милутинов били су неприметне радилице које су квариле игру противника (Милутинов сасвим солидним скоком и гомилом изнуђених фаулова, Гагић неколицином битних отетих, пресечених и спасених лопти), прослеђивале лопте слободним играчима и вребале своје прилике или на кратким продорима са високог поста, или из релативно чистих, недриблиншких ситуација испод коша. Тепић и Борис Дало, иако обојица и даље изузетно нападачки недоречени у индивидуалном смислу, лепо су контролисали темпо утакмице сменом различитих тркачих темперамената: ветерански сигурног превођења у случају Тепића и мини-тајфунских дриблинга Далоа. Човек вечери, уз сада већ стандардно вредног Мурића, био је међутим седамнаестогодишњи Вања Маринковић. Млади бек, који је имао изузетне проблеме у раној фази сезоне са готово свим елементима игре, од додавања до селекције шута, осетно је опустио своју руку сјајном представом против МЗТ-а у АБА лиги пре неколико дана, а такво самопоуздање исплатило му се синоћ у виду веома разноврсно постигнутих 19 поена: гледајући његов скоро савршен шут за три поена (4/5), не треба да заборавимо и на неколико одличних продора и сналажљивих контра напада.

Партизан је против Асесофта, у такмичарски и психолошки веома важној утакмици, извојевао једну лепу победу освојену после низа преокрета, у подједнакој мери захваљујући мишићима, тактици и индивидуалном таленту. Ривал је, разумемо, и даље веома слаб у односу на противнике какви су иначе падали у Пиониру; такође уочавамо и да Партизан и даље успева имати несхватљиво мрачне тренутке када у потпуности поклекне пред својим противником, ко год он био. Ипак, побољшања су сада више него видљива, центиметарска уместо досадашњих милиметарских. Са опорављеним Мачваном добија се стаменост и необично квалитетна покретљивост у рекету, а са упадима Мурића, Андрића и Маринковића полако се добија сигурност у далекометној паљби. Уосталом, данас се бунимо што разлика у победи над Асесофтом није била (заслужно) већа, а пре само неколико недеља бринули смо, заједно са играчима Партизана, да пораз буде мањи од тридесет поена минуса! Прва краљица је, дакле – побеђена.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду