Блог

Путовање у микрокосмос

Милица Вучковић, Ниш

Путујемо.

Ако је веровати Хераклиту, а и теорије макрокосмоса потврђују- кретање је вечно, мировање је привид. Путујемо, дакле, и непокренутим телима, када кретања нисмо свесни. Читав је живот једно путовање, а прижељкујемо да пута има и иза онога што зовемо живот. Чежња за далеким и непознатим покретач је како наше стварности, још више наших личних, духовних светова. Потреба за путовањем истоветна је потреби за самим собом, да кроз емпиријски доживљај и разноврсне естетичке нивое дођемо до властите естетике. Једна од највећих људских маштарија везана је за нелинеарно путовање кроз време. Ова се тема чини као неисцрпна за уметност и филозофију, а на одређени, претежно симболички начин, наши су снови облик путовања кроз време, на којем ми изнова проживљавамо своју прошлост, срећемо се са прецима или одломцима будућности. Бајке и легенде, езотеријски израз једног народа, такође говоре о путовањима на којима неминовно долази до преображаја личности оног ко путује, било кроз време или чудновате просторе. Нама, у овој реалности, преостају само просторна кретања, чулима доступна путовања.

Откако је интернет загосподарио нашом свакодневицом, путовање на други крај планете има готово телепортацијску моћ. Довољно је само да укуцамо место и можемо истог момента бити тамо: додуше, само аудитивно и визуелно, не и целим својим бићем, што не ремети путника-намерника да се и након виртуалног путовања осети обогаћено. Оног момента када изађемо из граница познатих простора, било да је наше тело или само ум активни учесник, ништа више није, не може и не треба бити исто. Међутим, свет можемо, према арапској пословици, упознати и на други начин, онда када седимо код куће. Није свако путовање сваког путника оплеменило. Наш је народ то илустровао изреком Магарац у Беч, магарац из Беча. Свеопшта банализација утицала је и на промену филозофије путовања: уместо мудрости стечене на пропутовањима, најважнији је број посећених земаља, као и њихова звучност, да је реч о дестинацијама које, историјски и медијски исфорисане, уживају елитну позицију. Уместо истинског авантуристичког духа доминира конформизам и инвазивна хвалисавост. Гносеолошке вредности потиснуте су егоманијама, па путовање више не извире из дубине бића него из његове површности. Лепота путовања мора бити валидирана, видљива онима којима ће се презентовати. Не скупља се невидљиво богатство духа, скупљају се видљиви докази о сопственој вредности у безвредним друштвеним системима.

Тој врсти путника не смета да буду део туристичког стада које ће галопом протрчати кроз неко место, обмањени да су га упознали. Њима ће неко место бити лепо, зато што се котира као лепо, зато што су други то рекли, зато што је туђе, зато што није наше. Велики је изазов оно о чему Г. К. Честертон пише: најспешније је оно путовање када путујеш својом земљом као странац. Једино онда путовање укључује позитивну радозналост, поштовање, очараност, присутност. Остаје питање како да чежњу за далеким и непознатим пресликамо на познато и блиско. Да као ка Кавафијевој Итаци кренемо ка Србији са жељом да то буде дуг пут пун спознаје. Истраживање српске природе учинило би да се и ми сами, овде, осећамо природније. Обилазак малих, забитих места узбудљивији од обилазака великих престоница. Можда бисмо увидели да Пештерска поља нису ништа мање лепа од Јелисејских. И да соколови који лете над долином реке Увац као да разносе неистражене легенде и бајке, ствари изван времена.

Најзад, путовање кроз своју земљу својеврсно је метафизичко путовање кроз време, на коме се прошлост огледа у садашњости, а ми спуштамо дубоко у корење, да тамо нађемо свој микрокосмос непролазних лепота.