Блог

Црвена звезда-Олимпијакос 57:62

Кошмарна браћа (Мир у својој кући 2)

Милош Јоцић, Нови Сад

Детиња уста не лажу. Док су тренери Црвене звезде и Олимпијакоса након утакмице вртели општа места о „испуњеним задацима“ и „елементима који су пресудили“, (потенцијални) млади репрезентативци Немања Дангубић и Лука Митровић пружили су најбоље сумирање Звездиног другог пораза у Евролиги. „Њихова одбрана показала је слабости у нашој игри“, рекао је први; „Угасили су нас“, убедљивије је додао потоњи.

 Као и готово све утакмице Црвене звезде ове сезоне (изузимајући луду утакмицу са литванским Нептунасом), и најновији меч у лепо украшеној Арени имао је утврђен ток у којем је тријумфална екипа од, отприлике, друге четвртине наметнула своју игру и одржавала стечену предност током целе утакмице, да би тек при крају пала у концентрацији и тако омогућила противнику лажну наду повратка у меч. Са том разликом што је тај тријумфални тим сада био Звездин противник, а не она сама. Анализе новинара и aftergame консултаната биле су скоро једногласне у закључивању да је играчима (београдских) црвено-белих главе дошла атмосфера; да им је ноге, а потом и руке, одсекла пуна Арена, сјајна представа бојења трибина у црно-бело-плаво пред почетак утакмице, као и очекивање да се низ сјајних победа настави и против екипе која је у последњих неколико година успевала, са једне стране, да игра углавном неубедљиво, али и са друге, да освоји чак два узастопна наслова првака Европе. Ту је негде и поука Звезди, а богами и Реалу, Барселони и (сада већ традиционално неуспешном) ЦСКА – да су у последњих неколико година Евролигу освајали тимови попут Олимпијакоса и Макабија, у сваком смислу подређених екипа, али и екипа које су, како се испоставило, сува дреновина која се на Фајнал форовима не може исцедити ни уз какву надмоћну силу.

 Иако се, као што је речено, мислило да је Звезду победила атмосфера у Арени, разлог пораза ипак је много прагматичнији. Олимпијакос је, дакле, тим из Звездиних кошмара. Мало прецизније, то је тим из кошмара тренера Радоњића. Екипа много јача и прецизнија у одбрани него у нападу, којој је једини циљ успорити игру, и која упркос наизглед слабашном нападу успева одржати релативно високе проценте шута за три поена (што им је спасло позадину у утакмици са Нептунасом, али и у Београду, где су предност повећавали и у живот се враћали управо тројкама). Нарочито оштар трн у табану Радоњићеве концепције јесте и Олимпијакосова навика „бесцентарске“ игре, чиме се врло умешно може (иако звучи контрадикторно) анулирати било каква предност Звезде у виду Бобана Марјановића. Јер, још од млађих репрезентативних категорија, у којима је Звездин главни центар био и јуниорски првак света, проблем младом и високом играчу правили су по правилу ниски, брзи, лажни центри. Није, уосталом, случајно да је на том Светском првенству (2007) МВП био управо Милан Мачван, данашња покретна четворка, који је тада и даље радо играо као лажни тешки центар који се, по потреби, извлачио, бежао и ширином игре надмудривао своје супарничке колеге. Марјановић је много пута на својој кожи осетио то померање нападачке парадигме ка нижим и покретљивијим „петицама“, а последњи пут било је то синоћ у Арени, против Данстона, једва преко два метра високог крила, који је знао како Марјановића истерати ван рекета у одбрани, а потом и добро постављеним кретњама избећи у нападу.

(Маркус Вилијамс изјавио је једном приликом да са Бобијем Марјановићем има фантастичну сарадњу. Та сарадња, заправо, јесте она коју имају квотербек и рисивер у америчком фудбалу: пас у слободан простор, који окупира изузетно висок центар, најчешће одмах испод коша. Када је Марјановић истеран из рекета, приморан је на дриблинг и центарско зидање, а ту настају проблеми. Такве ситуације Марјановић решава, због своје сада ометајуће и успоравајуће висине, углавном исхитреним окретима и трзавим шутевима, што је нарочито непрецизно имајући у виду његову навику да лопту на кош баца без коришћења табле, циљајући само издајнички обруч.)

 Уз запажање да је такав Олимпијакосов стил игре инхерентно смртоносан по тимове попут Звезде, врло важне остају и две чињенице. Прва, да је Олимпијакос у Београду дочекан као малтене домаћа екипа, чинећи да се атински гости, уместо као у паклу, осећају мирно као у својој кући (Евангелос Манцарис: „Било је као да играмо код нас“), чиме је грчки тим добио сигурност какву иначе Звездини ривали, барем у Београду, немају. Друга чињеница за памћење је и да је Звезди на мегдан коначно, после Галатасараја и Валенсије, дошла екипа која је извршила детаљан скаутинг свог ривала. Екипа тренера Сфаиропулиса знала је тачно одакле претње долазе и како оне настају. Знајући то, победа је, као што Сун Цу налаже, била надохват руке, иако су Грци на ноге Звезди дошли као екипа која се традицинално мучи у нападу (подсетимо: Олимпијакос је у Евролиги досад ретко постизао више од 70 поена, а побеђивали су у просеку са тек пет, шест разлике). План битке био је једноставан. Што се тиче напада, ваљало је лажираним продорима провоцирати Звездино скупљање, чиме су се отварали како шутеви са дистанце и полудистанце, тако и простор за праве продоре. Спанулис, чију исподпросечну партију Звезда нажалост није искористила, често је грешио када је приликом ових блицкриг-па-рикверц продора сувише брзо враћао лопту уназад, тиме изгубивши скоро двоцифрен број лопти на утакмици. Други грчки плејмејкер, Слукас, у тој улози се нешто боље снашао када је Звездину одбрану пробијао, али притом задржавајући лопту, кружећи у простору док није пронашао рупе у страни помоћи, удвајању и скупљању.

 Што се тиче одбране, Олимпијакосу су, у случају Звезде, била потребна само три комплета канапа и лисица. За Марјановића је речено. Маркус Вилијамс, чија се лоша игра (свега седам поена, уз индекс корисности -3) оправдавала, попут Звездиног пораза уопште, езотеричним разлозима попут „тренутно лоше форме“ или оног „може и он једном одиграти слабо“, на овој утакмици био је успешно прочитан, а онда и завезан. У одбрамбеном смислу, тренер Сфаиропулис је закључио да је Вилијамс одвећ ватрен играч кога треба убацити у нервозу константним пресингом, од чеоне линије па све до супротног дела терена, што су бекови Олимпијакоса и радили, успевајући да спретном Американцу чак и одузму неколико лопти у преносу. У погледу игре на другом крају терена, Вилијамсу су биле затворене линије продора и јасна ваздушна линија до Марјановићеве руке у дну рекета, што га је врло лако (и врло предвидљиво) убацило у модус шутања преко руке у десетој секунди напада, у јаловим намерама да тренутну безидејност у нападу реши инстант-херојским погоцима. Трећи комплет букагија био је, очекивано, намењен Јаки Блажичу, но чини се да га играчи Олимпијакоса нису успели у потпуности неутралисати. Иако је Блажич дао „свега“ десет поена („свега“ јер је ово ипак била утакмица на 120 поена), ратоборни Словенац је у финишу опет био фитиљ који је покренуо Звезду, макар на кратко – оном тројком, а потом и маестралним даљинским полагањем левом руком, потврђујући још једном да је то играч који је (попут бројних Партизанових, у скорој прошлости) способан играти далеко изван својих реалних могућности онда када је густо и када се таласи са трибина уливају у терен.

 Гледе осталих играча наше екипе, потврдило се још једном да је, у случају да главни мотори Црвене звезде стану, нема кога другог да ложи резервоар. Немачки центар Цирбес тренутно игра исто или мало горе од прошлогодишњег (бледог) Рашка Катића, чије је место у тиму наследио, што је ипак слабо за играча десет година млађег од поменутог ветерана. Калинић, иако одличан човек задатка (што је изнова доказивао у репрезентацији, како код Ивковића тако и код Ђорђевића) и даље не успева да искочи као неко ко ће правити разлику у нападу пре свега због Радоњићеве тактике „сам свој мајстор“, односно офанзивне замисли у којој је проналажење најбоље путање до коша углавном остављено на домишљање самим играчима и њиховом индивидуалном таленту у игри један-на-један; Калинић је радије играч који се лепо углављује у кретње других, а не неко ко је способан играти сам против противника. Остали су ту негде, у истим нијансама сивила. Јовић и Џенкинс, два играча који са Вилијамсом деле непотребно истоветан стил игре, заједно деле исто бледолико присуство на терену. Дангубић је скоро потпуно непотребан овом тиму, док Митровић и даље не успева, једном константном представом у току једне утакмице, доказати да је будућа европска четворка-суперстар. У једној на тај начин „угашеној“ екипи, преокрет у финишу утакмице био је опција, али не и извесна могућност. Довољно је, рецимо, уочити да је у тренуцима када је резултат могао да се преломи Звезда и даље готово безглаво јуришала на кош противника, док је Спанулис (у слабој нападачкој, али изврсној „тактичкој“ форми) нападе своје екипе смиривао полаганим превођењем лопте, играјући са противничким плејмејкерима окренут леђима и гузицом, а не лицем. На крају, одраз групне несналажљивости Црвене звезде видео се и онда када су се, са намером уласка у пенал завршницу, фаулови несрећно правили управо на Спанулису – а послати Спанулиса на слободна бацања онда када се утакмица жели увести у неизвесну завршницу равно је већ потписаној капитулацији.

 Но, у једном виду, пораз од Олимпијакоса благотворан је за Црвену звезду. Као што су и сами играчи изјавили новинарима, они сада знају шта им фали у нападу, и знају шта је потребно за побеђивање јачих екипа, нарочито у неизвеснијим утакмицама. Проблем са овом самоспознајом, додуше, лежи у томе што Звезда, нарочито Звезда под Радоњићем, већ две године врло добро зна шта јој фали да би побеђивала јаке екипе и неизвесне утакмице, али никакви помаци, осим констатовања проблема, нису направљени. Црвеној звезди, наиме, није потребно да игра боље (као што је у изјави напоменуо Блажич), јер ова екипа тренутно игра најбоље што може, и тешко је очекивати да њени играчи добијају велике тимове и освајају трофеје искључиво на индивидуални квалитет. Ова екипа, дакле, не треба да игра боље, већ најпре другачије.

Аутор је сардник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду