Блог

Црвени октобар- Партизан 61:59

Смрт у Стаљинграду

Милош Јоцић, Нови Сад

Чак и да је Партизан успео победити у Волгограду, и да је Тепић у последњим секундама убацио оно што се убацити не може, наслов овог сумирања утисака остао би исти. Уз њега, истоветан би био и уводни пасус: дакле, у једној лошој кошаркашкој представи, Партизан је био подједнако ружна екипа.

 Противник, у еврокошарку новопридошли КК Црвени октобар, био је подједнако неубедљив, нарочито у првим деловима утакмице. Тамо до средине прве четвртине, Партизан је, као у неколико тренутака меча са Хапоелом, играо типично „партизановски“. У нападу је било стегнуто и нервозно (са поенима који су, зачудо, долазили са полудистанце, чак и од стране традиционално непрецизних Гагића и Тепића), али је у одбрани противнику допуштано још мање, из чега је и проистекао сасвим солидан резултат од 10:4 у корист црно-белих. На крају тог периода пак резултат је био 15:10 у корист руске екипе – благодарећи, још једном, Партизану који се по ко зна који пут једноставно угасио насред пута, остављајући тренера/возача да покуша покренути умртвљено сокоћало сталним турирањем и петљањем испод хаубе, односно, сталним ротацијама у петорци. Из одбрамбене перспективе, рекли бисмо да је такав резултат сасвим у реду, јер петнаест поена је и даље сасвим разумна бројка за примити у једној четвртини, нарочито у гостима, против непознате екипе. Поготово, морамо додати, када је чак осам од тих петнаест поена дошло са линије са слободна бацања, а не из игре.Такву слику о нападачки недореченом али одбрамбено задовољавајућем Партизану могли бисмо ишчитати из статистике или штурог новинског извештаја. Но, ствари су биле потпуно другачије.

Уз сво поштовање према руском тиму, Партизан је у Волгограду играо против једне, у европском али и уопште нападачком смислу, дебело исподпросечне екипе. Носећи играчи Црвеног октобра били су, као што је био случај са већином Партизанових противника у Еврокупу, Американци, али се за разлику од, рецимо, заиста убедљиве Банвитове спољне линије, итекако видело да „руски“ Американци ипак не доприносе убедљивијој превласти на терену. Када смо причали о Звездиној победи над Валенсијом, осврнули смо се на то да су, у том тренутку и на том терену, играчи попут Лишчука и Ван Росома ипак били друга европска лига. У тој релацији, играчи Црвеног октобра, иако пожртвовани (што је додуше нека врста коментаторске утешне награде – „не знају, али су пожртвовани) јесу трећа лига. Током читаве утакмице гледали смо Казина, Калпепера и Тревиса у њиховим неизрађеним шутевима, у главињањима у рекет, њихове ер-болове; гледали смо их како задржавају лопту сигнализирајући судији да траже тајм-аут (што је један леп обичај, додуше резервисан само за НБА лигу), како улазе у серије безразложних потеза и лоших решења у нападу. Тек је пред крај утакмице таква екипа успела да упути више шутева за два поена него за три (иако су тројке шутирали са процентом од једва преко 20%), а о некоординисаности њихове нападачке тактике најбоље говори чињеница да су уз такву игру, на домаћем терену, успели да постигну једва преко 60 поена. Посебно зачуђујућ податак јесте и тај да је Црвени октобар – а ово заиста јесте црни хумор, којем за добробит менталног здравља морамо прибећи – успео да има више изгубљених лопти од гостију из Београда.

 Како је Партизан онда успео изгубити? Поентирало се у овој утакмици оно што је било полако наглашавано током целе ове сезоне, а што је нарочито било видљиво у Лакташима, у последњој утакмици АБА лиге. Игокеју, наравно, нећемо назвати лошим тимом. У питању је умешно састављена екипа, од поштених играча, која полако улази у нападачку форму која се од њих и очекује. Таква екипа, додуше, никако није бриљантна, а бриљантном ју је учинио управо Партизан. У Партизановом случају, то је још једна од бизарности ове сезоне. Не тако давно, тај тим је својом верзијом кошаркашког катанача (види под: Ивковић, Обрадовић, Џикић) и џентлменском тучом успевала да укроти и најразиграније екипе (сетимо се Барселоне, тада европског првака, и утакмице у Пиониру пригодно решене Робертсовом блокадом у последњој секунди). Данас, пак, Партизан не само да противника изнова враћа у живот својим грешкама, него га, како утакмица одмиче, чак и додатно инспирише. Десило се то у Лакташима, када су се распаметили Јеремић, Јоровић и Торлак, а поновило се и у Волгограду.У првој четвртини те утакмице, Црвени октобар, упркос вођству (које је углавном дошло због неразумљиве техничке грешке Вујошевића), није могао да се састави. Како је време одмицало, и како је противник увиђао да је Партизан екипа која нема сигурност ни у нападу ни у одбрани, односно тим који ће у преломним тренуцима лопту продати или бацити у аут, Црвени октобар почео је играти лакше и размаханије. Сасвим супротно се, рецимо дешава Звезди: црвено-бели ове сезоне добро користе тренутке када њихови ривали „не могу да се саставе“, и користе те тренутке за обилато умножавање своје предности. Са друге стране, када им не иде, довољна су два или три постигнута коша заредом, најчешће атрактивна, па да екипа поново пронађе своју изгубљену сигурност у игри (као што смо видели против Будућности прошлог викенда) и врати се у меч. Са Партизаном је ствар сасвим другачија. Мртав ход противника се врло ретко користи због страшно инфериорне и ограничене игре у нападу, а и када се успева направити нека позитивна серија, можете се, сада већ сигурно, кладити да ће у пресудним тренуцима неко промашити зицер или направити погрешно додавање. Уместо да екипа саму себе лечи, као што ради Звезда, Партизан самог себе повређује. Таква екипа је у сваком смислу – безопасна. Из статистике бисмо, рецимо, могли ишчитати да је Партизан на овој утакмици имао чак 37 скокова, као и да је у последњој четвртини успео направити заиста храбру серију од +9 у односу на тада доминантног противника. Што су, наоко, позитивне ствари. Оно што се у статистици, међутим, не види, јесте да је од тих 37 скокова искоришћена само изузетна мањина (37 скокова, а 59 укупно постигнутих поена!), а да се јуначка серија од +9, онда када је требало осигурати вођство, завршила тиме што је Мурић у тешко освојеном контранападу лопту додао у руке играчу Црвеног октобра.

 Када играте против такве екипе, која је безопасна на свим фронтовима (шут за два углавном тавори испод 40% успешности, тројке су статистичка грешка, а центри црне рупе у којима лопте бестрагом нестају, као да никада нису ни постојале), разумљиво је да играте растерећеније и слободније, знајући да ће ваше потенцијалне грешке у нападу и/или одбрани пролазити углавном некажњено. А о бројним Партизановим узроцима безопасности већ је причано. Напад, фактички, не постоји. Контре се појављују спорадично, а и када се појаве, играчи каткад нису способни решити ситуације 2-на-1 или чак 3-на-1. Позициони напад за 20 секунди кружења лопте није способан успоставити никакву доминацију у простору, није способан изродити ниједног слободног играча, па се све своди на покушаје угуравања лопте у кош са полудистанце (обично преко руке) или сулудим продорима. Мурић, тренутно играч највећег квалитета и најбоље форме, мора плаћати цех свом дару тиме што се користи и као преносилац лопте, и као високи пост, и као повремени плеј, и као доњи играч, што само доприноси раслојености и недефинисаности игре младог Словенца. Гагић и Милутинов – у овој утакмици заваравајуће двоцифрени – и даље у нападу показују запањујућу немаштовитост и недостатак центарске снаге, брзине и технике.У тако мрачној игри, два тренутка посебно остају у памћењу. Први је онај поглед немоћи који млади играчи Партизана упућују једни другима када лопта по трећи, девети, седамнаести пут (имали су 17 изгубљених лопти на овом мечу) оде у аут или у руке противничком играчу. „Ко је сад крив?“ виси питање у ваздуху, а на питање нема одговора. Можемо се запитати каква хемија влада у тој екипи, и шта се ради на њиховим тренинзима јер, напомињем, Партизан не греши у луцидним, ризичним, теодосићевским додавањима, већ проблем за њих често представља и најобичнији пренос лопте до првог слободног играча. Други памтљив тренутак је финиш утакмице Миленка Тепића. Играч са евролигашким и репрезентативним искуством био је, по ко зна који пут, реметилачки фактор на терену а не фактор мира, бивајући новим емитором ауре неконцентрације, уместо њеним пригушивачем. Шта рећи о наизглед искусном плеју који, на 10 секунди до краја утакмице, при резултату +2 за противника, лопту тапка у месту, а потом покушава постићи тројку у последњој секунди скоком у страну, левом руком, преко играча?

Да је Тепић, дакле, неким божанским наумом постигао тај кош, о таквој победи би се мало тога лепог могло рећи. Партизан тренутно виси са ивице провалије, иако у њу, богу хвала, још није упао. Лоша претходна сезона (не толико по резултатима, али по игри свакако) се прелива и у ову, а „бескрајни октобар“ лоше форме и даље траје, уз минимална подизања. Најделотворнија сламка спаса, чини се, може доћи једино споља – повратком Мачвана, наданим повратком Павловића, и ступањем на терен Драгана Милосављевића. Можда ће ова група избеглих Арагорна успети да обнови некада врло царство, које сада лежи обавијено руином и апатијом?

Аутор је сардник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду