Блог

Писана реч

Димитрије Војнов, Београд

На управо завршеном Сајму књига, имао сам обраћање на трибини посвећеној екранизацијама у савременом српском филму. У склопу припреме за трибину, анализирао сам списак екранизованих књижевних дела у постјугословенској кинематографији и дошао до занимљивих закључака. У хрватској кинематографији махом се екранизују романи, дочим у српској доминирају екранизације драмских текстова, па тек онда прозних форми. Исто тако, кад је о романима реч, занимљиво је да се у Хрватској екранизују и класици и савремени успеси, а у Србији више старији романи, и кад је реч о уметнички вредној прози и о бестселерима, а савремена продукција није толико заступљена а и кад јесте онда је „ненаметљива“, то јест ретки су савремени романи „са педигреом“ који стижу на екран. Тема литерарних адаптација у постјугословенском филму отвара две линије тумачења утицаја књижевности на филм и филма на књижевну сцену, а у крајњој линији филм утиче и на књижевност саму, што сада није толико важно.

Наиме, колико год то деловало невероватно на први поглед, писана реч је и даље темељ филма. Од Дикенсових романа који су својом структуром утицали на успостављање филмске нарације, од чијих се основних постулате заправо никада није превише одступило, упркос бројним покушајима, па све до савременог холивудског филма у коме управо најкомерцијалнији пројекти имају своју фусноту, било да су базирани на прози, стрипу или наратизованом упутству за играње неком играчком- што бисмо све могли подвести под одређене форме књижевности. Међутим, у Србији нарочито, али и у остатку региона постоји криза писане речи, и снага књижевности (али и новинарства) се управо огледа кроз њено транспоновање на филм. Рецимо, савремена хрватска књижевност је водећа у региону када је реч о квалитету продукције, па је самим тим најзаступљенија и кад је реч о екранизацијама. У Србији је књижевност јака у домену тржишта али не и кад је квалитет у питању, тако да је самим тим другачија политика одабира романа који ће се наћи на екрану.

 Међутим, занимљиво је како су књижевни успеси довели до развоја одређених жанрова. Кримићи и хорори, затим и СФ, у великој мери бивају базирани на романима и прози уопште. Како код нас није било јаке трaдиције у том домену, логично је да нити филмови нису заживели. А и када јесу, било је ослањања на литерарне изворнике, рецимо Глишића. У француском кримићу штавише, не само да је огроман проценат филмова базиран на романима који су заправо потпуно минорни, били и остали, до тачке да се само по шпици уопште може идентификовати да је реч о екранизацији. Међутим, прозни предложак је перципиран као добра полазна тачка а слично је и сада у Холивуду. Новински чланак или књига су добар залог за нуђење пројекта. Повратна спрега је у вези са позицијом жанровских писаца код нас. Наиме, они се непрестано жале да су потцењени и сл. Иако су код нас много више доживљени као озбиљни писци него било где у свету, а развили су и своје тржиште. Њихова фрустрација међутим проистиче из тога што заправо нису успели да направе ове побочне бизнисе око саме књижевности, какве имају њихове колеге у иностранству. Наши жанровски аутори показују минимално интересовање за екранизације романа српских писаца, а ниједно дело се још увек није наметнуло као књига чија екранизација сама по себи привлачи финансијере.

Стрип-аутор Алекса Гајић је изузетак који потврђује правило. Он је сам организовао - режирао и продуцирао - екранизацију властитог стрипа Technotise - Едит и ја, и упркос високим дометима тог дела, за сада није успео да капитализује квалитет који је показао у филмској форми, ни кроз даљу редитељску афирмацију нити кроз повећавање интересовања за штампана издања. Ипак, са великим оптимизмом гледам на Гајићеве даље потезе у свету филма. С друге стране, Топ је био врео Владимира Кецмановића, иако је реч о покушају стварања уметнички вредне литературе, без подилажења читаоцима и великих комерцијалних амбиција, био је прави динамо за привлачење средстава. На својој страни имао је чињеницу да се филмови код нас махом снимају од јавног новца, да имају националне и регионалне субвенције које се могу правдати превасходно репутацијом дела и његовом ангажованом темом.У одређеном смислу, дошли смо до тачке да је дечак из Топа заправо српски Хари Потер, а да неки истински литерарни пандан јунака Ј.К. Rowling захваљујући јавашлуку у нашој књижевности може чак и да се нада некој угледној награди.

Речју, у култури померених вредности, холивудски обрасци се изобличују – социјални ангажман и литерарне награде привлаче финансијере а шунд лако може проћи као уметност.Када би то знали страни писци, вероватно би завидели нашима.

Аутор је сценариста из Београда