Блог

Црвена Звезда-Валенсија 76:63

Мир у својој кући

Милош Јоцић, Нови Сад

Након пораза од Нептунаса (не толико изненађујућег: видети утакмицу Литванаца са Олимпијакосом), Црвена звезда се утакмицом против Валенсија вратила у своју „стару“ евролигашку форму. Само форму, јер је игра остала, разумљиво, иста: брза и блиска у одбрани, са основном намером ометања противничког шута, праћена правовременим скупљањем у рекету (чиме се вишеструко користи скочност Марјановића, Калинића и Митровића), а потом и лабаво постављеним позиционим нападом чија је сврха, заправо, давање слободе играчим расположеним и способним за игру један-на-један. Као и у претходним утакмицама ове сезоне, у главним офанзивним улогама нашли су се Јака Блажич са својим, из противничке перспективе, нерешивим продорима, као и Маркус Вилијамс, својеврсни наследник ипак још живућег Чарлса Џенкинса по питању слободе у шуту, независно од тачне секунда напада.

Валенсија се против Звезде, нарочито по питању апсолутне немоћи пред Звездиним ударним иглама (Блажичем, Вилијамсом, Марјановићем) показала као врло слаба екипа која је приредила врло слабу представу. Тренер Перасовић, потајно очекивани спасилац хрватске репрезентације, несумњиво је урадио сјајне ствари прошле сезоне, када је освојен Еврокуп и када је у Ендеса лиги и Купу краља пружен јак отпор ипак вишеструко моћнијим Реалу и Барселони, али његова екипа ове сезоне изгледа сасвим очигледно безглаво. „Безглаво“ је управо добар опис екипе која је играла синоћ у Пиониру. Против Галатасараја, у првој евролигашкој утакмици, Звезда је одиграла подједнако добро као и против Валенсије, а противник је деловао једнако успавано – међутим, Галатасарај је тада на терену ипак имао за игру веома спремног Карлоса Ароја, неухватљивог порториканског плејмејкера, а читава екипа Галатасараја (иначе нимало наивна) ипак је била донекле близу преокрета када је неколико минута пред крај утакмице била донекле близу преокрета и спуштања разлике на подношљиву једноцифрену бројку. Валенсија против Звезде није имала никог ко би се по мотивацији и корисности по тим макар приближио Ароју, изузимајући врсног младог центра Дубљевића који је у првом полувремену правио поштен, али на крају безначајан русвај на Звездиној половини својом широком игром у рекету и ван њега. Валенсија, штавише, не само да није имала Ароја, него је деловала као да је у већем делу утакмице била у потпуности лишена плејмејкера. Својом рукометном и нападачки неусмереном игром шпанска екипа само је наглашавала ефикасност Звездине добро постављене и још боље извршене одбране-на-човеку која, у овом делу сезоне, делује и више него импресивно. Податак да је традиционално шутерска Валенсија (сетимо се њиховог финала Еврокупа са Униксом) меч у Београду завршила са свега три убачене тројке (од преко 20 покушаја!) нам све говори о томе како је сваки дефанзивни циљ који је Радоњић поставио пре почетка утакмице на крају савршено извршен.

Ипак, била је то утакмица две, по квалитету и форми, сасвим неуједначене екипе. Док Звезда тренутно игра нестварно ефикасно, Валенсија делује као тек „солидна“ екипа за Еврокуп (који је ипак убедљиво слабије такмичење од Евролиге). У Арени је било више но јасно да су Ван Росом, Ривас и Лишчук играчи друге европске класе. Нажалост, њима се синоћ сасвим лепо придружио и Владимир Лучић, непоуздан у нападу и спор у одбрани, разочаравајућа сенка оног играча који је пре само две године на својим плећима носио читав Партизан; надамо се, међутим, свим срцем да ће до Европског првенства то опет бити онај стари капитен. Црвена звезда таквој екипи није дозволила фактички ништа. Током целе утакмице нисмо видели ни један наговештај барем неког облика претње од стране Валенсије – контре, фаул-одбране или центарску игру – што можда помало иде и на душу Перасовићу: зашто, рецимо, није прављен план о макар покушају удвајања Блажича, када се зна да је то играч који воли продоре, али да често у њих зна ући са носом забоденим у паркет? На крају, једино што је Валенсија успела јесте снижавање разлике са убедљивих +25 на подношљивих +13, мада треба имати на уму да је посреди било тек (разумљиво, додуше не и оправдано) опуштање играча Звезде у последњим сегментима утакмице, а не неко нарочито упечатљиво буђење шпанске екипе.

Питање је да ли би Валенсија синоћ победила и да је показала неки промил отпора. Црвена звезда, једноставно, у овом тренутку делује као екипа које је гладна и напаљена, али и као тим који је у савршеном миру у својој кућу, у свом дресу, у својој игри. Можда и неочекивано, ово је ипак главна заслуга тренера Радоњића, код кога се и даље препознаје „дар“ да од играча извлачи тачно оно са чим је тај играч у клуб и дошао. Вилијамс је, рецимо, у клуб дошао као разбијач, и тако и игра, полако конкуришући за једног од најбољих странаца у нашој кошарци. Са друге стране, Радоњићев „дар“ може бити и клетва: Калинић, Јовић и Дангубић дошли су тако као репрезентативни џокери жељни доказивања, али у Звезди и даље играју као повремени џокери и доприносиоци оним поменутим ударним иглама, без видљиве намере да се од њих покуша направити нешто више.

Чини се, уз све ове добре ствари и Звездину изузетну игру, да прави тест овог тима тек треба да дође. Јер, треба имати у виду да је Звезда до сада имала распоред какав се само пожелети може за старт године (са ривалима уједначеног квалитета, скопчано са ретким гостовањима), као и да су рак-рана ове екипе већ годинама уназад била утакмице које се играју на једну лопту, као и уопште утакмице у другом делу сезоне. Утакмица са Валенсијом дошла је као потврда да ће Звезда, уколико је од неког тима јача, тај тим раскантати малтене пре него што је утакмица и почела. У том смислу, ваља чекати и видети како се екипа понаша са утакмицама које се играју или са (барем на папиру) квалитетнијим екипама од Звезде, или против тимова који су – попут Нептунаса – вољни да се надтрчавају и надкошавају. Тек после таквих утакмица ћемо имати ближу представу многих ствари: на пример, да ли је Маркус Вилијамс само изнимно квалитетан баскеташ или пак Кошаркаш и вођа на терену, као и да ли је Радоњић само писац тактике и програмер који поставља игру и потом посматра да ли се она извршава или не, или Тренер који је способан да се сналази у рекама и брзацима поједине утакмице.